DUŠAN PROROKOVIĆ: ZAŠTO SRBIJA MORA DA RAZMIŠLJA O NOVIM SAVEZNICIMA U REGIONU?

Da počnem rečima Aleksandra Dugina, koje je pisao pre oko deceniju i po analizirajući tadašnji geopolitički položaj Rusije:

„Budimo otvoreni: mi smo izgubili u globalnom geopolitičkom sukobu. I zato smo dužni da znamo precizno i strogo – ko je gospodar u novim uslovima planetarnog rasporeda snaga, kakve su osnovne crte njegovog pogleda na svet, šta on misli o svetu, istoriji, sudbini čovečanstva, o nama samima? To je neophodno svima – i onima koji imaju nameru da se pomire sa sudbinom i pokorno služe novim gospodarima, i onima koji odbijaju da prihvate ovako stanje stvari i teže ustanku i osvajanju nove geopolitičke slobode“.

Srpski geograf i vodeći geopolitički istraživač prof. Miomir Stepić je još pre dve decenije pravilno definisao da je „srpsko pitanje – geopolitičko pitanje“. Zbog toga bi svaka analiza, koja se pravi sa stanovišta onih koji „odbijaju da prihvate ovako stanje stvari i teže ustanku i osvajanju nove geopolitičke slobode“ morala da počne od geopolitičkih težnji i ciljeva novih globalnih gospodara. Istina, svet danas ne izgleda isto kao i pre 15 godina, mnogo stvari se promenilo. Struktura svetskog političkog sistema je sve više multipolarna, mada se američka dominacija i dalje ne može osporiti.

Ovo je i razlog zbog čega u računicu o mogućoj budućoj geopolitičkoj prekompoziciji Balkana treba uključiti i težnje i ciljeve još tri važna faktora: Nemačke, Turske i Rusije. I to upravo ovim redosledom. Da li se ovaj redosled centara moći koji će krojiti novo balkansko geopolitičko odelo može promeniti? Može. Međutim, to će u velikoj meri zavisiti i od postavljanja samih balkanskih država. Pre svega od Srbije, koja, i pored svih težnji Zapada da se njen uticaj i moć minimizuju – i dalje predstavlja centralnu balkansku državu. Pored srpskog, još dva elementa na tzv. Zapadnom Balkanu pokazuju potencijal da odigraju ulogu geopolitičkih subjekata, a ne da samo predstavljaju puke geopolitičke objekta – hrvatski i albanski. U tom pogledu, potrebno je posebno obratiti pažnju na sudaranje i poklapanje srpkih, hrvatskih i albanskih težnji i ciljeva, kao i odnos pobrojanih velikih geopolitičkih igrača prema tome. Moguće je da se u nekoj daljoj budućnosti kao još jedan veliki geopolitički igrač na ovom prostoru pojavi i Francuska. To ne treba isključivati, mada se danas Francuska uglavnom pojavljuje kao važan faktor čijim pridodavanjem nekoj od strana se ostvaruje ključna prednost. Ukoliko Francuska odluči da podrži američke interese, to će pomoći SAD u održavanju ključne uloge na Balkanu; ukoliko se pak prikloni Nemačkoj, to bi značilo da Nemačka postaje ravnopravan takmac SAD u pojedinim balkanskim zemljama po uticaju koji ima.

Teško je reći šta je predstavljalo geopolitičku težnju i ciljeve Srbije u prvoj deceniji 21. veka. Različite vlade su vodile različite politike i imale različite ciljeve. Ipak, kao najmanji zajednički sadržalac, mogu se istaći dva zalaganja koje je ponavljala svaka vlada: očuvanje KiM u sastavu Srbije i jačanje veza sa Republikom Srpskom. Ova zalaganja su nekada pratile i konkretne mere, a nekada su to bila puka saopštenja za javnost, dok su se tajnim kanalima, na drugoj strani dogovarala dijametralno suprotna rešenja. Ipak, stalno javno pozivanje na ove dve stvari svih srpskih vlasti govore o pokušaju da Srbija održi takozvani status quo. Šta je koja srpska vlada podrazumevala pod očuvanjem statusa kvo u vođenju dnevne politike drugo je pitanje, u krajnjoj liniji i manje bitno za ovu analizu. U principu, očuvanje status quo se svodilo na to da Srbija treba da se povuče u sebe, pozabavi sopstvenim problemima i postepeno jača, a da onda, kada joj to uslovi dozvole, ponovo izađe na balkansku političku scenu sa novim težnjama i ciljevima.

Nažalost, ovo se pokazalo nemogućim. Pokušaj povlačenja u sebe samo je značio dalje povlačenje uticaja i moći Srbije, što nije moglo da doprinese nikakvom postepenom jačanju, već upravo suprotno – dovelo je do postepenog slabljenja. Bilo je od 2000. do 2012. godine u ovom procesu amplituda, ali su one, kako će se pokazati, bile rezultat trenutnih postavljanja srpskih vlasti. Naime, u kratkim intervalima kada je Srbija pokušavala da ojača svoj uticaj u regionu (političkim odlukama koje je donosila, privatizacijama u okruženju, pokušajem čvršćeg vezivanja za Rusiju) i ukupne prilike na unutrašnjem planu su se poboljšavale (barem za malo, ali poboljšavale!). Zaključak na koji navodi dosadašnje dvanaestogodišnje iskustvo jeste da će Srbija ili voditi aktivnu regionalnu politiku kako bi postepeno jačala ili će povlačenjem u sebe dalje slabiti. Naravno, pokušaj vođenja aktivne regionalne politike će izazvati niz kontrareakcija na raznim stranama, pa je to potrebno dobro i detaljno pripremiti i potražiti saveznike za tako nešto – i među velikim silama i na Balkanu.

A opet, i jedno i drugo je moguće samo ukoliko pravilno procenimo i anticipiramo buduća pomeranja u balkanskoj geopolitici. Srbija može svoju trenutnu poziciju, koja je loša kao retko kada u novijoj mirnodoposkoj istoriji, popraviti samo u nekom novom balkanskom geopolitičkom okviru (u nekim jezicima se koristi i termin „regionalna bezbednosna arhitektura“). Ovakav kakav danas postoji ne ide na ruku srpskim interesima, što je i logično, jer smo mi „izgubili u globalnom geopolitičkom sukobu“. Do promene strukture i oblika balkanskog geopolitičkog okvira će doći u nekom novom „istorijskom vremenu“, periodu koji će potrajati verovatno nekoliko godina u kojima će se definisati okvirna rešenja za buduće decenije. To što danas ne živimo u „istorijskom vremenu“ ne znači da za ovaj interval ne treba i da se spremamo i zauzimamo startnu poziciju – i kao nacija i kao država.

Prethodno „istorijsko vreme“ obeležio je raspad SSSR, sledeće će obeležeti konačni prestanak globalne zapadne dominacije i stvaranje multipolarnog svetskog političkog sistema. Da li će do toga doći za jednu ili pet decenija, nepredvidivo je i zavisi od puno faktora. Najbolje bi bilo citirati Zbignjeva Bžežinskog, koji je napisao kako će kraj zapadne (američke) dominacije „uslediti mnogo pre nego što to žele Amerikanci, ali i mnogo kasnije nego što to žele njihovi suparnici na svetu“. Iz ovog razloga se procene koje se tiču anticipiranja budućih pomeranja u globalnoj, pa posledično i u balkanskoj geopolitici, postavljaju kao jedan od važnijih zadataka za srpske analitičke centre. Sledeća analiza je rezultat „preciznog i strogog“ istraživanja, a za njeno detaljnije obrazloženje bi bilo potrebno više stotina strana. Naravno, detaljno obrazloženje će uslediti i biti publikovano, ali ne u formi članka. Ona, naravno, može i biti pogrešna – to će već pokazati vreme. U slučaju velikih konfrontacija među velikim silama i izbijanja direktnih vojnih sukoba, dolazi i do pravih geopolitičkih zemljotresa, pa su onda rezultati često nepredvidivi i iznenađujući.

Da li će buduće promene na međunarodnom planu i nova raspodela moći na globalnom nivou dovesti i do izbijanja direktnih vojnih sukoba između velikih sila, ostaje da se vidi!? Takođe, geopolitička pomeranja zavise od velikog broja faktora, između kojih se formiraju razne uzročno-posledične veze. Ipak, s obzirom na to da se u Srbiji na ovu temu pojavljuje mali broj radova (bilo kog obima), ona verovatno predstavlja dobru osnovu za otvaranje daljih rasprava kroz koje je moguće problem geopolitičkog položaja Srbije sagledati sveobuhvatnije, iz više uglova, a samim tim i donositi odluke sa mnogo većom pouzdanošću.

1. Geopolitički okvir u kojem Srbija danas funkcioniše je – Jugosfera. Ne treba žuriti sa zaključkom kako je Jugosfera nekakav virtuelni okvir i tvorevina bez strukture, pravila i uzročno-posledičnih veza. Jugosfera predstavlja model postmodernističke konfederacije, geografske celine unutar koje se postepeno povećava stepen međuzavisnosti – političke, ekonomske, prosvetno-naučne, saobraćajne… između država članica.

Kada je prvi put došlo do problema sa predstavljanjem „Kosova sa zvezdicom“ na jednom regionalnom forumu? Desilo se to u Danilovgradu na sastanku „Platforme zapadnog Balkana za obrazovanje“. Posle toga usledili su i problemi sa čuvenom fusnotom i na konferenciji o saradnji civilnog društva i skupu o pravima LGBT populacije. Ogromnim brojem regionalnih skupova, foruma, konferencija, sastanaka na razne teme zapravo se postepeno uobličava jedan regionalni sistem. U pogledu zakonodavnih rešenja koja se donose države Jugosfere su mnogo sličnije nego države EU iako Jugosfera ne predstavlja ozvaničenu integraciju! Preko Jugosfere se daje novi sadržaj onome što se pre više od jedne decenije počelo označavati kao „Zapadni Balkan“ (namerno je napisano veliko Z, jer je ovo oznaka za integracionu celinu, ne za geografski prostor).

Zapadni Balkan je predstavljao skup država na jednom geografskom prostoru, međusobno nepovezanih i zavađenih, sa različitim političkim tradicijama, zakonodavnim sistemima i strateškim partnerima. Od proglašavanja nezavisnosti tzv. Republike Kosovo i prihvatanja „politike mekog prizemljenja“ od Srbije, prema kojoj će Srbija postepeno prihvatati atribute državnosti tzv. Republike Kosovo, integracija poznata po nazivu „Zapadni Balkan“ se završila i prešlo se u novu fazu – stvaranje Jugosfere.

Stvaranje i „Zapadnog Balkana“ i Jugosfere imalo je, gledano sa geopolitičkog aspekta – samo jedan cilj. Ugurati sve države i državolike entitete jednog problematičnog evropskog regiona u jednu celinu, jedan okvir, kako bi bile lakše kontrolisane spolja. Kada se kaže spolja, naravno, podrazumeva se da je od strane Zapada. U ovom pogledu, zapadnobalkanska integracija donekle podseća na sličan srednjeevropski projekat, koji se naziva „Višegradska četvorka“.

Šta je bio krajnji cilj Jugosfere? Gledano sa stanovništa SAD, to je sasvim sigurno bilo uključivanje svih država članica Jugosfere u NATO. Time bi SAD ne samo kontrolisale ovu strateški neuralgičnu tačku preko raznih političkih instrumenata već bi ga imale i pod direktnom i potpunom vojnom kontrolom.

Zašto je Jugosfera problematična za Srbiju? Odgovor se delimično nalazi i u uvodnom delu teksta. Jugosfera je samo nastavak primene svih principa i pravila koja su važila u komunističkoj Jugoslaviji, a jedno od osnovnih je bilo: slaba Srbija – jaka Jugoslavija. Jugosfera može opstati samo dok postoji slaba Srbija, uškopljena sa svih strana, razdeljena i usitnjena, sa nizom otvorenih unutrašnjih problema koji će joj biti nametani kako se ne bi mogla baviti spoljnom politikom, posvađana sa svim susednim narodima. Nepravilno bi bilo reći i da projektantima Jugosfere ne treba nikakva Srbija. Ne, Srbija je potrebna.

Šta može ujediniti Hrvate i Albance u procesu rešavanja njihovih nacionalnih pitanja? Šta može presudno uticati na jednostavno približavanje Sarajeva i Podgorice u nizu stvari? Naravno, odgovor je srpska pretnja. Čak i kada ta pretnja realno ne postoji (u nekim slučajevima radi se i o čistim istorijskim falsifikatima), paradigma o srpskoj pretnji će postojati i biće korišćena za očuvanje postojećeg okvira – Jugosfere. Inače, gledano sa diplomatskog aspekta, Jugosfera ima ogroman značaj za SAD. Proces formiranja regionalnih celina je posle raspada SSSR počeo sa „Baltičkom trojkom“, zatim se nastavio „Višegradskom četvorkom“, da bi se završio sa Jugosferom. Svaka naredna regionalna integracija je bila složenija i zahtevnija, sadržala više nepoznatih, a opet, SAD su vešto povezivale naizgled nespojivo i pravile politički okvir preko kojeg će ispunjavati sopstvene interese. U tom pogledu, Jugosfera bi u krajnjoj liniji trebalo da predstavlja krunu američke diplomatije, ukoliko to već i nije.

Zbog toga je sasvim moguće da SAD počnu sa primenjivanjem sličnog koncepta stvaranja postmodernističkih konfederacija i u drugim delovima sveta. Na sastanku Bilderberg grupe u Atini 2009. godine pokrenuto je pitanje stvaranja Balkanskog saveza ili Balkanske unije, u koju bi, pored „Zapadnog Balkana“, bili pridodati još i Rumunija, Bugarska i Grčka, ali se od tada po ovom pitanju nisu dešavale neke značajnije aktivnosti. Razlog se verovatno krije i u tome što proces konačnog zaokruživanja Jugosfere ne teče baš kako je planirano.

2. Sve očiglednije razmimoilaženje na relaciji SAD-Nemačka, uzrokovano pokušajima Nemačke da politički kapitalizuje svoju ekonomsku premoć, postalo je vidljivo i na Balkanu. Najpre, bilo je primetno još tokom ključnih pregovora o prijemu Makedonije u NATO, što je kulminiralo na Bukureštanskom samitu 2008. Na sva navaljivanja Vašingtona Nemačka je ostala prilično rezervisana oko ovog pitanja. Kasniji razvoj situacije u Grčkoj i velika ekonomska kriza koja je pogodila ovu zemlju pokazali su da je Nemačka tada, 2008. godine, kao ključna članica EU imala sve argumente u svojim rukama da izvrši pritisak na Grčku povodom pitanja članstva Makedonije u NATO. Međutim, Nemačka to nije učinila.

Ipak, najvažniji pokazatelj nemačkog protivljenja učvršćivanju Jugosfere predstavlja ekspresni prijem Hrvatske u EU. Jugosfera onako kako je zamišljena ima smisla samo ako su sve članice u istom formalno-pravnom statusu. Uključivanjem Hrvatske u EU, ona se automatski isključuje iz Jugosfere. SAD mogu pokušati da sačuvaju Hrvatsku u projektovanom balkanskom geopolitičkom okviru, stvarajući neku asimetričnu strukturu, ali je realizacija takvog projekta više nego upitna.

Zašto Nemačkoj ne odgovara potpuno zaokruživanje Jugosfere? Iz prostog razloga – na takav način se istiskuju nemački interesi. Prvo, Nemačkoj je odgovarala integracija zvana „Zapadni Balkan“. Projekat Zapadni Balkan, što je predstavljalo područje bivše SFRJ minus Slovenija plus Albanija, je ostavljao dovoljno prostora za rad sa svakom pojedinačnom državom članicom. Nemačka je u takvim okolnostima, koristeći se bilateralnom diplomatijom, lako nametala svoj uticaj balkanskim državama.

Koja balkanska država je mogla u bilateralnom aranžmanu sa Nemačkom da nastupa kao ravnopravan partner? Nijedna. Zato je ovakav način rada postao moćno sredstvo za ostvarivanje nemačkih interesa na Balkanu. Drugo, Nemačka je koristila proces pridruživanja zapadnobalkanskih država EU za ostvarivanje sosptvenih interesa. Pored bilateralne diplomatije, drugo moćno sredstvo u rukama Nemačke bila je i EU. Stvaranjem Jugosfere Nemačka ostaje bez ovih sredstava ili se barem njihova dosadašnja ubojitost značajno smanjuje. Preko američkog modela povezivanja balkanskih država stvara se sistem međuzavisnih sistema i niz uzročno-posledičnih veza, pa je tako malo moguće da se separatni, bilateralni pregovori mogu primenjivati. Tako bi se desilo, na primer, da, ukoliko bi jedna članica Jugosfere u budućnosti želela da stupi u neki bilateralni aranžman sa Nemačkom, to izazove niz posledica u njenom odnosu sa svim ostalim državama u regionu i tako joj napravi veću štetu nego korist.

Nemačkoj bi zato bilo moguće da pregovara sa svima istovremeno ili da svim državama Jugosfere nudi iste ustupke što se kosi sa njenim interesima. Moć Nemačke (kao uostalom i drugih velikih sila) upravo počiva u tome što se jedne države u regionu favorizuju, pa se njima nude određeni ustupci i privilegije, dok se na druge vrše pritisci. Što se tiče drugog moćnog sredstva – evropskih integracija – usled dešavanja unutar EU, ono postaje sve slabije i ograničenog dejstva. U narednoj deceniji će biti među balkanskim državama onoliko nemačkog uticaja preko procesa evrointegracija koliko to domaće političke elite (odnosno političke klase) budu dozvoljavale. Problem sa nekim eventualnim budućim evrointegracijama je i u tome što bi, u slučaju zaokruživanja Jugosfere, EU morala da pozove i primi u članstvo sve balkanske države istovremeno, što otvara niz pitanja i donosi velike glavobolje Briselu. Odnosno ponajviše šteti Berlinu, koji ima sasvim drugačije interese, a jedan od njih je i da se neke države „Zapadnog Balkana“ drže van EU što je duže moguće (u prvom redu Srbija).

Iz svega navedenog se da zaključiti kako Jugosfera predstavlja deo problema za Nemačku, a ne deo rešenja. Ključni udarac američkim planovima na Balkanu Nemačka je zadala preko Hrvatske i njenog prijema u EU. Nemačka je imala puno razloga zašto je to uradila baš preko Hrvatske, kao što postoji i puno razloga zbog kojih je Hrvatska rado prihvatila da odigra ovu ulogu. Ti razlozi imaju i svoju istorijsku dimenziju, ne tiču se samo tekuće politike i ekonomskih interesa. Ali imaju i geopolitičku dimenziju i uklapaju se u stare nemačke planove, koje je prvi detaljno razradio još Fridrih Nauman govoreći o stvaranju čvrstog srednjeevropskog bloka pod nemačkom hegemonijom, koji će kontrolisati prostor od Baltika do Sredozemlja.

3. Ovaj nemački manevar, očigledno dugo pripreman, nije promakao Vašingtonu. Zato su i preduzete kontramere još i pre nego što je obznanjeno da Hrvatska, na iznenađenje i pojedinih hrvatskih analitičara, odmah ulazi u EU. Deo tih kontramera provodio se i preko Republike Srpske. Vidljivo je da su SAD posle pravog „diplomatskog cunamija“ organizovanog od strane Hilari Klinton, usmerenog da se preko tzv. Butmirskog procesa otpočne sa ukidanjem Republike Srpske, a u čemu je veliku ulogu trebalo da odigra i zvanični Beograd, naprasno promenile svoj stav već do sredine 2010. godine. O tome, koliku startešku pretnju hrvatskim interesima predstavlja postojanje Republike Srpske puno je govorio i Stjepan Mesić prilikom napuštanja predsedničke fotelje.

Opstanak Republike Srpske predstavlja „američki štap“ prema Zagrebu. Šargarepu je trebalo da predstavlja lociranje centra Jugosfere u Zagrebu. To je bilo vidljivo kroz niz odluka i procesa kojima je Hrvatskoj praktično data vodeća uloga na Balkanu. Drugo je pitanje da li je Hrvatska spremna i sposobna da odigra jednu ovako zahtevnu ulogu, tek nadmetanje Nemačke i SAD za dominantan položaj u Hrvatskoj je u punom jeku. Time je trenutno Hrvatskoj, u geopolitičkom kontekstu, dato na značaju mnogo više nego što ona objektivno vredi, što je lako primetno i u ponašanju hrvatskih zvaničnika. Biće i onih koji će ustvrditi kako iza svega stoji dobro osmišljena strategija Hrvatske, ali je to apsolutno nemoguće. Istina, pojedine krugove okupljene oko centara katoličkog uticaja u Hrvatskoj ne treba podcenjivati, pre svega njihovu analitičku sposobnost i znanje dugoročnog planiranja – ali današnju poziciju Hrvatska duguje samo spletu srećnih okolnosti i ničemu više.

Po tekuće srpske interese se opasnost posebno krije u ovom poslednjem. Naime, pored velikih sila, čiji interesi ocrtavaju grube smernice balkanske geopolitike, Balkan ima i svoju, autohtonu, unutrašnju geopolitičku dinamiku. Porast značaja Hrvatske nesumnjivo vodi i ka rastu ambicija i apetita centara odlučivanja u Hrvatskoj, pa otuda i evidentirana hiperaktivnost hrvatskog faktora u Vojvodini i Crnoj Gori. Ovu hrvatsku aktivnost pratiće i nemačka podrška, pogotovo u Vojvodini, pa se prema daljem ponašanju Hrvatske u Vojvodini donekle mogu i izvoditi kratkoročni zaključci ko ima veći uticaj u Zagrebu i na čiju stranu preteže Hrvatska – na stranu SAD ili Nemačke.

4. Ključna bitka Nemačke za veliki povratak na Balkan i ostvarivanje sopstvenih geopolitičkih težnji na srednjeevropskom prostoru ipak se neće voditi u Hrvatskoj iako je tamo otvorena. Prateći poteze Nemačke, stiče se zadivljujući utisak koliko je zapravo današnja nemačka politička elita naučila iz grešaka prethodnih garnitura u bližoj istoriji. Ukoliko Nemačka svede svoj pokušaj uguravanja Hrvatske u sopstvenu geopolitičku orbitu, što joj jeste primaran interes na Balkanu, samo na Zagreb, Nemačka će tu bitku sasvim sigurno izgubiti.

Zbog toga treba očekivati otvaranje još jednog fronta u doglednoj budućnosti – među Albancima. Nemačka podrška rešavanju albanskog nacionalnog pitanja biće poslednji ekser u sanduku Jugosfere, čime će sve američke težnje za potpunom kontrolom onoga što se geografski označava kao zapadni Balkan, biti sahranjene. Hroničari kosovskih zbivanja sada će se setiti kako je Ramuš Haradinaj ekspresno uklonjen sa političke scene iako su zločini za koje je optužen ništa u odnosu na ono za šta se tereti Hašim Tači. Ili će se možda setiti kako su 2008. godine vlasti tzv. Republike Kosovo spektakularno uhapsile tri agenta nemačkog BND u Prištini! Jednostavno, SAD čine sve da na Kosovu i Metohiji potpuno zadrže stvari pod kontrolom i ne dozvole jačanje nemačkog uticaja.

Jačanje nemačkog uticaja među Albancima znači i opasno približavanje nemačkih i turskih interesa, što je za SAD prava noćna mora. Činjenica da su sve tri zemlje članice NATO te da su zajedno učestvovale u izgradnji današnjeg balkanskog geopolitičkog okvira ne treba da zbunjuje. Svaka od ovih zemalja se vodila sopstvenim interesima i bilo je moguće da sarađuju dok su se interesi poklapali. Za SAD je bilo moguće i da joj Turska i Nemačka budu nezaobilazni partneri na Balkanu, sve dok je Vašington rukovodio celim procesom. Onog trenutka kada se nemački i turski interesi geografski spoje, SAD gube ulogu centra koji rukovodi i koordinira celim procesom uređenja Balkana, već postaju samo jedan od tri centra odlučivanja o svemu.

Između ostalog, ovo je i jedan od razloga zbog kojeg SAD pokazuju neverovatnu rešenost da zadrže na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji sve stvari u svojim rukama po svaku cenu! Time Turska i Nemačka ostaju na dovoljnom rastojanju i onemogućava se spajanje njihovih interesnih zona (prema planovima Ahmeta Davutoglua, turska interesna zona bi trebala da se proteže delom Bugarske koji naseljavaju Pomaci, zatim delovima Makedonije koje naseljavaju Albanci i muslimani, da bi se dalje preko Kosova i Metohije i Raške oblasti strateški vezalo Sarajevo; sa druge strane, nemačka interesna sfera bi se prostirala preko Hrvatske i delova Crne Gore, a zona od vitalnog interesa za spajanje dve interesne zone bila bi Raška oblast – i njen deo koji se nalazi u Srbiji i deo koji se nalazi u CG).

Problem u američkom kontrolisanju prostora koje danas naseljavaju Albanci krije su u tome što Vašington ne može više ništa da ponudi Albancima. Sve što je mogao Vašington je već za Albance učinio: Albanija je primljena u NATO; formirana je tzv. Republika Kosovo; Albancima su garantovana natprosečna prava u Makedoniji, čime im je faktički dozvoljena kontrola oko petine Makedonije; obezbeđeni su efikasni mehanizmi za zaštitu prava albanske manjine u Crnoj Gori. Preko ovoga, SAD ne mogu da idu. A jasno je šta sledi posle ovoga?

Objedinjavanje svih prostora koje naseljavaju Albanci u jednu državu i ispunjavanje davnašnjeg velikoalbanskog sna. U Jugosferi nema mesta za Veliku Albaniju. Iz američkog ugla gledano, postojanje dve albanske države je poželjno i korisno. Još bolje bi bilo ukoliko bi postojao i neki rivalitet među njima. Održavanje teze o stvaranju Velike Albanije za SAD je samo sredstvo disciplinovanja Srbije, Crne Gore i Makedonije.

Zbog toga Jugosfera postaje sve više problem za Albance, nametnuti okvir koji će isticati različitosti albanskog faktora nastanjenog u različitim državama. Gledano sa aspekta albanskih nacionalnih interesa, Jugosfera ima svoj smisao, zato što bi preko nje trebalo da se legitimizuje status tzv. Republike Kosovo, što uključuje i opozivo priznavanje kosovske državnosti od strane Beograda.

To se već desilo. Kako stvari stoje, u narednom periodu biće i potvrđeno od strane Beograda, pa dalje vezivanje za projekat Jugosfere gubi svoj smisao. Da bi se u potpunosti sagledali mogući budući koraci Albanaca, potrebno je analizirati još dve stvari.

Prvo, uzlet koji su Albanci doživeli za svega sve decenije, od 1992-2012. godine. Od hermetički zatvorenog sistema kojim je upravljala porodica Hodža, bez ikakve ekonomske perspektive i vojne moći, Albanija je dospela do punopravnog članstva u NATO, priznatog partnera zapadnih država. Paralelno sa tim, kosovsko-metohijski Albanci su uspeli da izvojuju stepen samostalnosti kakav u istoriji nisu imali (osim u periodu Drugog svetskog rata). Na kakav način i uz čiju pomoć, to je na ovom mestu manje bitno. Zbog ovoga se među novonadolazećom albanskom političkom, intelektualnom i kulturnom elitom proces daljeg albanskog uzleta, koji će biti verifikovan svealbanskim ujedinjavanjem, shvata kao nešto sasvim logično i normalno.

Drugo, rastuća ekonomska kriza ostaviće možda i najtragičnije posledice na celom kontinentu baš u Albaniji i na Kosovu i Metohiji. Mnogo je razloga zašto je to tako – od nepostojanja izgrađenog institucionalnog aparata, nekonkurentne privrede, nepostojanja bilo kakvih ekonomskih aktivnosti u nizu oblasti, slabo obrazovane radne snage, do istorijskih faktora koji determinišu sve navedeno. Pogoršavanje ionako loših ekonomskih i socijalnih okolnosti dodatno će otvoriti vrata za radikalne ideologije i političke koncepte. A prvi među njima je – velikoalbanski (u ovom pogledu ne sme se zanemariti ni jačanje uticaja radikalnih islamističkih grupa). Među Albancima se stvara sve pogodnije tle za otvaranje pitanja ujedinjavanja, koje ionako postoji, i to je proces koji ide mimo bilo kakvih spoljnih faktora. Ipak, treba podvući da su njegovi dometi ograničeni sve dok ne dobije podršku od uticajnih spoljnih faktora.

U priči oko traženja spoljnopolitičke podrške od strane Albanaca treba podsetiti i na veliku prevrtljivost koju su albanski politički lideri pokazali od druge polovine 19. veka do danas. Kao ni u jednom drugom slučaju, primetna je česta promena strateških partnera, velikih sila za koje su se Albanci vezivali. Zato i današnji uticaj koji SAD imaju među Albancima već za jednu deceniju ne mora da znači apsolutno ništa.

Ovde onda na scenu stupa ponovo – Nemačka. Da li je cilj Nemačke stvaranje Velike Albanije? Možda jeste, možda nije, a čak i da jeste, to nije prioritet! Zašto bi onda Nemačka podržala velikoalbansku ideju u određenom trenutku? Razloga je nekoliko, ali krenimo redom. Prvo, na takav način će definitivno biti sahranjen projekat Jugosfere. Nova albanska intifada i traženje svealbanskog ujedinjenja, sa jedne, i definitivan put Hrvatske u EU, sa druge strane, predstavljaju kraj Jugosfere. Jer ko bi onda u tom američkom integracionom poduhvatu ostao – Srbija, BiH, Makedonija i CG! U takvom okviru, Srbija bi vrlo lako uspostavila dominaciju i raširila zonu sopstvenog uticaja, što je u direktnoj suprotnosti sa atlantističkom geopolitičkom težnjom. Drugo, otvaranjem i ovog fronta Nemačka zadaje novi zadatak SAD (i novi udarac, zavisi iz kog ugla se gleda), koje će sada morati ozbiljnije da se pozabave albanskim pitanjem. To će ostaviti sasvim dovoljno vremena i prostora Berlinu da učvrsti svoje pozicije u Zagrebu i Hrvatsku dugoročno uvede u zonu direktne geopolitičke kontrole. Dakle, SAD još i mogu nešto napraviti sa Albancima, ali u ovakvim okolnostima gube na drugoj strani – među Hrvatima.

Čak i da ostvarivanje velikoalbanskih ciljeva nije u direktnom nemačkom interesu, Nemačka profitira na drugoj strani njihovim pokretanjem. Treće, u nemačkom interesu može biti i ostvarivanje velikoalbanskih ciljeva, jer bi to vodilo približavanju Turskoj. Nekoliko puta u istoriji Nemačka je pokušavala da sklopi strateško partnerstvo sa Turskom i tako se pozicionira kao nezaobilazan faktor na Bliskom Istoku.

Za Tursku su takođe, više nego očigledni dobici u ovoj računici. Istiskivanjem SAD iz albanskog etnoprostora Nemačka i Turska više nemaju nikakvih prepreka u učvršćivanju strateškog partnerstva. Velika Albanija koju bi zajednički kontrolisali Berlin i Ankara (Berlin verovatno ekonomsko i politički, a Ankara vojno) tako postaje projekat privremenog ili dugoročnog karaktera od strateškog značaja za dva ozbiljna geopolitička igrača, dve velike sile.

Za Srbiju je ovo noćna mora, jer, pored Velike Albanije koja bi se formirala na jugu, u pitanje bi bio doveden i zapadni bok. Kako je to već definisano neoosmanističkom doktrinom, jedan od značajnijih turskih ciljeva predstavlja uklinjavanje ka zapadu putem koji vodi preko „Zelene transverzale“. Ovaj put je zapravo trasa stare Bosanske ceste koja je vodila od Istanbula do Sarajeva.

Realizacija projekta ZETRA (ZElena TRAnsverzala) znači dalje narušavanje teritorijalnog integriteta Srbije i problematizovanje stanja u Raškoj oblasti. Time se, sa jedne strane, odvaja Srbija od Crne Gore i sprečava bilo kakva pomisao o nekom ponovnom čvršćem povezivanju Beograda i Podgorice, a sa druge strane, se Republika Srpska dovodi u neodbranjivu poziciju. Najviše što bi u takvim okolnostima Srbija mogla da uradi u Srpskoj jeste da delimično ili u potpunosti zaštiti svoje interese u uskom pojasu koji se proteže levom obalom donjeg toka Drine. Na sve ostalo, mogla bi da zaboravi. Izlišno je i govoriti šta se u ovakvom razvoju situacije dešava sa srpskim interesima i ciljevima na području Kosova i Metohije. Kako bilo, davanjem novog impulsa radikalizaciji Albanaca i otvaranju albanskog pitanja Nemačka apsolutno ništa ne može da izgubi i svi mogući scenariji idu joj u prilog.

5. Šta može da bude politika SAD u ovom slučaju. SAD mogu da reaguju na dva načina. Prvo, logično bi bilo da, kao i svaka velika sila, i SAD reaguju po inerciji i pokušaju da zaštite svoju dosadašnju politiku i dosadašnji uticaj. Kao što su reagovali i u slučaju Hrvatske, pokušavajući da je zadrža u Jugosferi, u nekom novom aranžmanu koji tek treba da se osmisli, tako će – sa velikom pouzdanošću se može tvrditi – pokušati i da zadrže Albance u Jugosferi. To, sa američkog stanovišta gledano, znači da se održi postojeće stanje i postojanje dve albanske države kao i garantovanje posebnih prava Albancima u Makedoniji.

Kako to mogu da urade? Pa, najjednostavnije je uvlačenjem Srbije u igru! U ovom trenutku SAD će rado paktirati sa Srbijom (bio bi to istina pakt kratkog i ograničenog veka trajanja, ali bi bio pakt u punom smislu te reči), naoružati je kroz proces unapređenja vojne saradnje, dati joj neophodnu političku podršku i još možda preko kakvih investicija podržati Beograd određenom finansijskom injekcijom. Sasvim je verovatno da bi u ovakvom razvoju okolnosti Srbija vojno intervenisala na Kosovu i Metohiji, kako bi bilo sprečeno ujedinjenje tzv. Republike Kosovo i Albanije. Bila bi to simbolična vojna intervencija, koja bi poslala poruku Albancima da se ili čvrsto drže Vašingtona i igraju po pravilima koja su im propisana ili će izgubiti i ovo što imaju.

Obzirom na to, koliko je političkog ugleda (i prestiža), novca i vremena potrošeno na stvaranje „nezavisne države Kosovo“, ne treba uopšte očekivati da bi Srbiji bilo dozvoljeno da ostvari bilo kakvu konkretnu korist od ove vojne intervencije i da ponovo stavi pod sopstvenu vojnu kontrolu značjniji deo Kosova i Metohije. U najboljem slučaju Srbija bi se mogla nadati „pripajanju“ dela severnog Kosova, koji verovatno ne bi uključivao i severni deo Kosovske Mitrovice (taj deo Kosovske Mitrovice, iako prostorno mali, ima ogroman strateški značaj za bezbednost i odbranu Prištine i, iz današnjeg ugla gledano, nezamislivo je da bi SAD dozvolile da Srbija ovde instalira svoje vojne snage).

Dakle, Srbija bi, kako bi nam to već novi zapadni saveznici objasnili, mogla da reintegriše Leposavić i Ibarski Kolašin. Moguće je da bi se SAD umešale ili dozvolile Srbiji da trajno ukloni konfliktni potencijal iz Bujanovca i Preševa, što bi pre svega vodilo preko uklanjanja svih terorističkih ćelija koje postoje u ovoj zoni, ali ovo se možda i ne bi desilo.

Ne treba zaboraviti – prema svim geopolitičkim pravilima i geopolitičkoj logici, Srbija ne može biti dugoročni strateški saveznik američko-britanskom atlantizmu. Srbija može kroz kratkotrajne i oročene aranžmane poslužiti atlantizmu kao sredstvo, pa s tim u vezi i ostvariti kakvu manju korist, ali ništa dalje od toga. Kada se govori o ovome, posebno treba analizirati radove Džordža Fridmana i njegove poglede na Srbe i Srbiju. Neko bi rekao da bi Srbija od ovakve vojne intervencije imala velike korist, i pored toga što bi tzv. Republika Kosovo nastavila da funkcioniše, istina okrnjena za oko pet odsto svoje teritorije. Korist bi se sastojala od toga što bi bilo sprečeno stvaranje Velike Albanije, bilo bi onemogućeno stvaranje ZETRE, pa se samim tim ne bi problematizovao status Republike Srpske, a srpska ekonomija bi dobila neophodan keš da se postigne kakav-takav rast BDP makar u nekom kratkom roku!

Da, to se tako može činiti. Međutim, sa izvlačenjem ovakvih zaključaka ne treba žuriti. Najpravilnije bi bilo zaključiti da bi Srbija bila upotrebljena kao sredstvo da bi se sačuvala Jugosfera. Odnosno srpskom intervencijom bi se očuvali Makedonija i Crna Gora zato što bi u mogućem velikoalbanskom naletu delovi teritorije ove dve države bile prve na udaru. Srpska kontraintervencija bi vratila sve na staro stanje i teritorijalni integritet dva srpska južna suseda bio bi očuvan. Problem bi se za Srbiju otvorio na drugoj strani.

6. Naime, dok bi srpske vlasti bile zauzete južnim, albanskim pitanjem, na šta će ih u krajnjoj meri navoditi i SAD, Nemačka može lako i nesmetano otvoriti pitanje na severu – u Vojvodini, kao i na zapadu – u Bosanskoj krajini. Što se severa tiče, pored direktnog nemačkog angažmana, mogu se iskoristiti i svi uticaji koje je ostvarila Hrvatska, a što se Bosanske krajine tiče, gotovo je sigurno da bi tu bila angažovana samo Hrvatska. Vojvodina ima veliki značaj u planovima nemačkog geopolitičkog širenja, pre svega zbog težnje za kontrolom Dunava, od švarcvaldskih izvora do crnomorskog ušća. Što se Bosanske krajine tiče, to je neuralgična tačka za Hrvatsku, a pošto bi Hrvatska već do tada bila sastavni deo nemačkog geopolitičkog prostora, o njenom geopolitičkom položaju i bezbednosti sada bi brigu preuzela Nemačka, uz čiju političku podršku Hrvatska može da nastupi prema Banjaluci.

Argument koji može biti upotrebljen protiv Srbije u ovoj situaciji jeste da se drugi mešaju u njene unutrašnje stvari na isti način na koji se Srbija meša u unutrašnje stvari drugih država! Nemačka je priznala tzv. Republiku Kosovo, uspostavila sa njom bilateralne odnose i svaki ulazak srpske vojske na teritoriju Kosova i Metohije Nemačka će tumačiti kao narušavanje niza principa međunarodnog prava. Ne treba ni podsećati, čak i uz svesrdnu američku pomoć, Srbija ne bi bila u mogućnosti da interveniše na dve strane, na jugu i na severu, a, ukoliko bi se još istovremeno otvorilo i pitanje u Bosanskoj Krajini, tamo bi Beograd mogao samo da bude nemi posmatrač nesretnih zbivanja. Pri tome, nemačko-hrvatska intervencija ne bi nužno morala da znači upotrebu vojne sile, već bi mogla da se odvija upotrebom raznih političkih instrumenata. Na primer, organizovanjem nekakve „narandžaste revolucije“ kojom bi se proglasila Republika Vojvodina ili bila zbačena Vlada Republike Srpske, a zatim bi se novouspostavljene institucije legitimizovale brzim priznavanjima i davanjem neophodne političke i finansijske podrške.

Da li bi SAD intervenisale da se nesrećan scenario po srpske interese ostvari? Moguće je, ali samo delimično. Interes SAD je da se ne dozvoli nemačka kontrola Dunava i u tom pogledu poslednjih deset godina se vodi velika bitka oko nadležnosti Dunavske komisije i EU, a osnovana je i nova međunarodna organizacija – Projekat saradnje na Dunavu. U onoj meri koliko bi Srbija mogla da spreči pad Dunava u nemačke ruke, toliko bi joj SAD pomogle. Sve ostalo bila bi stvar kompromisa između SAD i Nemačke, pa bi Srbija, iako je iz rata protiv Albanaca izašla kao pobednik i ratovala na strani saveznika, opet iz svega izašla kratkih rukava. I to se ne bi desilo prvi put u istoriji.

7. Kao što je već opisano, sve ovo vreme bi u dešavanja aktivno bila uključena i Turska. Turskoj direktno idu u prilog Nemačke ambicije i otvaranje svih navedenih pitanja. Ipak, to ne treba da navede na zaključak da će Turska paktirati sa Nemačkom. Za Tursku se otvara mogućnost pravljenja strateškog partnerstva sa Nemačkom, u dobroj meri se interesi Turske i Nemačke na Balkanu poklapaju, ali će u svakom slučaju, iskusna i oprezna turska diplomatija (u svakom pogledu jedna od najboljih na svetu) pokušavati da se održi u jednom čamcu sa SAD.

Turski interesi nisu vezani samo za Balkan, a na drugim stranama, pre svega na Bliskom Istoku, ključnog turskog partnera je predstavljao i predstavlja – Vašington. Zato bi se moglo reći da će Turska podržavati Nemačku samo do određene linije. Zbog neophodnosti paktiranja sa SAD na drugim stranama, u drugim regionima, Turska će najverovatnije imati interesa da sarađuje sa Nemačkom u cilju vršenja pritiska na SAD. Turska, naime, nema nekih većih interesa za opstajanjem Jugosfere, pa može iskoristiti privremeni savez sa Nemačkom kako bi srušila ovaj američki projekat, a odmah zatim se vratiti ka SAD kako bi uticala na pravljenje novog geopolitičkog okvira na Balkanu.

SAD su takođe potpuno svesne mogućnosti stvaranja tursko-nemačkog savezništva, pa zbog toga, često i preko svake mere, izlaze u susret turskim zahtevima na Balkanu. Veliki broj zapadnih analitičara upozoravao je da se već nekoliko godina odvija proces američkog prepuštanja zapadnog Balkana u turske ruke. Ova teza je danas previše smela, mada se može pokazati u budućnosti kao sasvim realna. Ako se i danas ne odvija proces prepuštanja zapadnog Balkana, SAD će biti primorane da to učine u narednom periodu kako bi sprečile tursko-nemačko savezništvo na Balkanu.

Šta će ovo predstavljati u geopolitičkom smislu? U konačnoj liniji, verovatno napuštanje koncepta Jugosfere od strane SAD i vraćanje staroj geopolitičkoj matrici. Ovo je ujedno i drugi način na koji SAD mogu reagovati na proces radikalizacije Albanaca i eskalacije velikoalbanskih zahteva. Pri tome, on nikako ne isključuje prvi način. Dakle, sasvim je moguće da SAD iskoriste Srbiju kao sredstvo uspostavljanja kontrole na Balkanu, a da zatim, zajedno sa Turskom, utvrde novi geopolitički okvir za Balkan. Zašto?

Neki razlozi su već pomenuti, a može se još i pomenuti da bi tako SAD ojačale sopstvenu pregovaračku poziciju i ušle u pregovore sa Turskom kao stariji partner, u svakom pogledu nadređen i dominantan. U tom slučaju, iako bi bilo napravljeno dosta ustupaka prema turskim interesima, glavni okvir bi bio ipak definisan u Vašingtonu i Ankara bi sa tim morala da se saglasi.

Šta bi podrazumevao taj novi okvir, odnosno vraćanje staroj geopolitičkoj matrici? Unajkraćem, to bi značilo formiranje „balkanske geopolitičke horizontale“, što bi podrazumevalo čvrsto povezivanje Bugarske, Makedonije i Albanije. Naznake ovakvog američkog zalaganja su vidljive, pa je tako, uz blagoslov Vašingtona, bugarsko ratno vazduhoplovstvo preuzelo brigu o kontroli vazdušnog prostora Makedonije i Albanije, još odavno.

Međutim, još bitniju stvar predstavlja stari projekat, danas pomalo skrajnut i zaboravljen – AMBO. AMBO je trebalo da bude gasovod, a u pojedinim verzijama i nafotovod koji bi se protezao od crnomorske luke Varna do jadranske luke Drač, a važna tranzitna tačka bi se nalazila na sredokraći – u Skoplju, gde već postoji rafinerija. Otuda i naziv – AMBO, što je skraćenica od Albanian, Macedonian, Bulgarian Oil. Projekat AMBO je razrađivan mnogo pre nego što se u opticaju pojavio gigantski projekat – Nabuko, a preko ovog koridora bi bili transporovani energenti iz Kaspijskog basena do jadranske obale, odakle bi dalje tankerima bili prebacivani u druge delove sveta. AMBO bi efikasno rešio problem „začepljenja“ u transportu energenata kroz Bosfor. Treba reći da se u dobroj meri AMBO i Nabuko isključuju, pa bi potencijalna izgradnja Nabuka (koja je sporna), značila i verovatni kraj AMBO.

Međutim, važi i suprotno, pa bi eventualno odustajanje od Nabuka ponovo otvorilo perspektivu za realizaciju projekta AMBO. Strateško vezivanje Bugarske, Makedonije i Albanije može, ali i ne mora značiti potpunu podelu Makedonije između Bugarske i Albanije, ili barem delimično prekrajanje makedonske teritorije u korist Albanije. To već zavisi u kojoj fazi će SAD odustati od Jugosfere i početi sa stvaranjem balkanske geopolitičke horizontale. Ovde su moguće mnoge varijacije. Sasvim je moguće i da, na primer, SAD procene da im je isplatljivije da iskoriste sav nemački trud i preuzmu vodeću ulogu u stvaranju Velike Albanije, čime bi Vašington postao sponzor svealbanskog ujedinjenja. U tom slučaju, naravno, ne bi bilo one prve varijante i srpskog ratovanja protiv Albanaca u američko ime. SAD bi ovim manevrom istisnule Nemačku sa juga Balkana, a Srbiju bi usmerile i pomogle u borbi protiv nemačkog faktora na severu, u Vojvodini.

Može se desiti i da SAD procene da će lakše kontrolisati albanski etnoprostor preko daljeg postojanja tzv. Republike Kosovo, što je verovatnije, pa balkanskoj geopolitičkoj horizontali priključe i Prištinu, kao četvrtog člana (na ovaj način se dobija i kontinentalna strateška dubina, pa je vrlo moguć ovaj scenario). U svakom slučaju, ovakav razvoj situacije i stvaranje balkanske geopolitičke horizontale predstavljaju uvod u potpunu katastrofu Srbije. Srbija bi tako na jugu ostala potpuno odsečena od Grčke, strateškog partnera u svakom pogledu; Bugarska bi se nalazila čvrsto u zagrljaju SAD i Turske, pa bi neko moguće vezivanje Beograda sa Moskvom, a preko Sofije bilo na dugi rok isključeno; srpski uticaj bi bio potpuno istisnut iz Makedonije; ciljevi vezani za teritoriju Kosova i Metohije bili bi praktično neostvarivi; ojačan uticaj Turske značio bi dodatno problematizovanje stanja u Raškoj oblasti i verovatno dalje latentno pogoršavanje srpsko-muslimanskih odnosa; Republika Srpska bi se našla pod ogromnim pritiskom, sa jedne strane, Turske, a sa druge strane, Nemačke; na posletku Srbija bi se na severu našla „1 na 1“ protiv Nemačke (kojoj bi u svakom smislu pomogla Hrvatska), što je utakmica u kojoj Srbija ne može da pobedi, bez obzira kakvu i koliku joj pomoć pružile SAD.

Epilog svega je da će:

1) Južna granica Srbije biti dodatno pritisnuta i sada već ugrožena ne samo od albanskog već i od turskog faktora, a održavaće se samo zahvaljujući labavim garancijama SAD;

2) Republika Srpska se verovatno neće održati, već će se BiH na zajedničko insistiranje Turske i Nemačke transformisati i imati novu teritorijalnu organizaciju, a Srbi će kontrolisati 2-4 teritorijalne jedinice, u zavisnosti koji model nove teritorijalne organizacije BiH bude primenjen. Čak i ako preživi, Srpska će biti iskasapljena, mnoštvo nadležnosti će joj biti oduzeto i ostaće da postoji samo kao forma, bez ikakve suštine;

3) Vojvodini neće biti omogućeno otcepljenje, ali će pod nemačkim pritiskom njen status biti značajno drugačiji nego danas. Suštinski između centralne Srbije i Vojvodine će biti formirana asimetrična federacija, čime će Nemačka u najvećoj meri ostvariti deo svojih interesa vezanih za Dunav, a SAD će opet zadržati određene kontrolne mehanizme u svojim rukama. U celoj ovoj priči SAD će se postaviti i predstaviti kao veliki zaštitinik Srba.

Možda deluje ironično, ali u osnovi svega ovoga će biti vrlo logično obrazloženje. SAD će sprečiti Albance da grunu preko granice i zaposednu sve ono na šta su se već nameračili na jugu Srbije; SAD neće dozvoliti stvaranje unitarne BiH i potpuno zatiranje srpskih interesa u BiH; do kraja, moguće je i da neće dozvoliti formalno ukidanje Srpske; na kraju, SAD će pomoći održavanju Vojvodine unutar Srbije. Iza svega ovoga, naravno, stoje američki interesi, kako bi se donekle sabili i kontrolisali turski i nemački uticaji na Balkanu i preko srpskog faktora. Vašingtonu je potrebna Srbija, ali slaba Srbija. U svakom pogledu slaba.

8.      U dosadašnjem delu analize uopšte nije spominjana Rusija. To nije učinjeno namerno. Zato što nisu spominjane ni kontramere koje u pojedinim trenucima može preduzeti Srbija kako bi zaštitila sopstvene interese. Naime, postavljanje Rusije i mogućnost odbrane srpskih interesa u budućoj geopolitičkoj prekompoziciji Balkana su u direktnoj vezi. Može se sasvim komotno zaključiti kako postoji i jedna istorijska zakonomernost: kada god je u istoriji rasla moć Rusije, za Srbiju se otvarao veći manevarski prostor u spoljnoj politici. Kako je Srbija u određenim situacijama koristila ovu pogodnost, druga je stvar! Tek, Srbiji je u interesu da se Rusija što je moguće više ukotvi na Balkanu. Ipak, treba i napomenuti da sam povratak Rusije na Balkan neće automatski značiti i poboljšanje srpskog položaja. Pre svega zbog toga što, treba ponoviti, Rusija može otvoriti veći manevarski prostor za Srbiju, a na samoj Srbiji je da onda odredi kako će tu pogodnost iskoristiti.

Nije samo jedna srpska vlada u prošlosti ovakvu priliku upropastila. Ruski „geopolitički povratak“ na Balkan početkom 21. veka otvara mogućnost Srbiji da nešto uradi i izbegne ranije pomenute katastrofične scenarije, prema kojima je Srbiji namenjena uloga pukog i ubogog geopolitičkog objekta. Ovim ruskim „povratkom“ Srbiji su otvorena vrata da se ponovo pozicionira kao geopolitički subjekat na Balkanu u punom smislu te reči.

Šta je potrebno da Srbija uradi kako bi se to i desilo? Prvo, neophodno je realno sagledati ulogu Rusije na Balkanu. Kada se govori o Rusiji, u srpskoj političkoj javnosti su izražena dva pola. Na jednoj strani su rusofobi, koji Rusiju posmatraju kroz niz pogrešno konstruisanih stereotipa. Za taj deo ljudi Rusija je zemlja iracionalnih političara, koji se ponašaju „živopisno“ kao Hruščov. To je zemlja sa zaostalom privredom, čiji su najveći tehnološki dometi „lada“ i „moskvič“. Na drugoj strani su rusofili, koji su spremni da ubeđuju srpsku javnost kako je neophodno da Srbija bude ruski saveznik jer bi Moskva u takvim okolnostima momentalno bombardovala Vašington, samo ako bi bilo kom Srbinu zafalila dlaka s glave. Prema ovoj školi mišljenja, podrazumeva se, ako bi u pitanje bila dovedena i jedna srpska glava, Rusija bi bombardovala Vašington nuklearnim bojevim glavama.

Ovaj prikaz je namerno karikaturalan zato što su i jedan i drugi pogled izrazi neznanja i naivnosti, pa ih je neophodno potpuno isključiti iz bilo kakve računice o utvrđivanju novog srpsko-ruskog okvira za saradnju. Kada govorimo o tome šta je današnja uloga Rusije na Balkanu, važno je podvući da je to jedina geopolitička težnja koja ne ugrožava bilo koji srpski interes. Svi ostali veliki geopolitički igrači, angažovani u regionu – SAD, Nemačka i Turska – imaju ambiciju da zadovolje sopstvene interese preko srpskih leđa. Sa Rusijom to nije slučaj i zbog toga se Rusija nameće kao jedini mogući strateški partner Srbije u budućnosti. Ovakav zaključak nema veze sa rusofilijom (naravno, pogotovo nema nikakve veze sa rusofobijom), već je to stvar elementarne logike!

Dakle, ukoliko želi da popravi sopstveni geopolitički položaj, Srbija treba da uđe u širok i intenzivan dijalog sa Moskvom koji će rezultirati najpre potpisivanjem a zatim i primenom sporazuma u raznim oblastima. Posle toga, kada se saradnja raširi sa političkog i energetskog nivoa, i na ekonomsko, vojno, naučno i kulturno polje, prema smernicama najboljih neofunkcionalističkih teorija neophodno je tu saradnju i produbiti. To je okvir za strateško partnerstvo, koji bi Rusiji doneo pouzdanog saveznika, a Srbiji neophodnu osnovu za stabilizaciju unutrašnjih prilika i okretanje sebi i sređivanju sopstvenog dvorišta. Strateško partnerstvo sa Rusijom se za Srbiju postavlja kao preduslov daljeg jačanja u svakom pogledu – političkom, vojnom, ekonomskom.

Drugo, neophodno je sagledati ruske interese na Balkanu. Ključni interes Rusije na Balkanu predstavlja realizacija projekta Južni tok. Ovaj strateški energetski koridor prolazi kroz Srbiju, štaviše, Srbija se u ovoj priči nameće kao jedna od najvažnijih tranzitnih zemalja. Zbog toga je prevashodni ruski interes da Srbija bude stabilna, da u i oko Srbije ne bude većih (geo)političkih potresa. To podrazumeva i da Srbija ima stabilne i predvidljive odnose sa svim svojim susedima. Zbog toga izgleda i da je američki koncept Jugosfere sasvim prihvatljiv okvir i za Rusiju. Uz jednu ogradu, da Rusiji ne odgovara da cela Jugosfera bude u NATO.

Dakle, za ispunjavanje ruskih interesa na Balkanu dobru osnovu je predstavljala Jugosfera pre prijema Hrvatske u EU, kada je to bila regionalna integracija čije tri članice – Srbija, BiH i Makedonija ne bi ulazile u NATO. Istovremeno, podrškom srpskom faktoru u raznim delovima Jugosfere Rusija je imala ogroman upliv na ceo ovaj prostor i mogla je da utiče na proces donošenja ključnih, strateških odluka. Preko ovako koncipirane Jugosfere, uz realizaciju Južnog toka i oslanjanja na srpski faktor, Rusija bi vrlo brzo postala ravnopravan sagovornik SAD na Balkanu.

Neko će se upitati: kako je moguće da SAD i Rusija sarađuju na Balkanu, kada imaju toliko suprotstavljenih interesa u Srednjoj Aziji ili na Bliskom Istoku? Ove stvari ne treba mešati. Mi danas ne živimo u hladnoratovskom periodu oštre konfrontacije među velikim silama, koja će se ispoljavati uvek i u svim delovima sveta. Taj period svetske politike pripada istoriji. Stvaranje multipolarnog sistema znači i da će glavni geopolitički igrači moći da budu saveznici u jednom delu svetu, a protivnici u nekom drugom delu sveta, kako im već budu interesi nalagali.

Za Srbiju bi ovaj scenario bio možda i najbolji, od svih mogućih razmatranih. Zašto? Učešćem u Južnom toku i strateškim vezivanjem za Rusiju Srbija bi dobila solidnu osnovu za lagano, postepeno jačanje sopstvene pozicije. Takođe, uz političku pomoć Rusije, Srbija bi održala status quo na Kosovu i Metohiji i mogla bi da dugoročno zamrzne ovaj konflikt, a pitanje očuvanja Srpske kao jednog od dva entiteta BiH uopšte ne bi bilo dovedeno u pitanje. Postepeno, verovatno bi se otvorio i prostor za vraćanje srpskih pozicija u Crnoj Gori. Bez obzira što je američki koncept Jugosfere nepovoljan po Srbiju, uključivanjem Rusije u ovaj projekat okolnosti bi po Srbiju postale podnošljive i Srbija bi u ovakvom regionalnom okviru mogla da zadovolji svoje interese. Ne treba zaboraviti da je za SAD potrebna slaba Srbija, pa bi verovatno Vašington koristio niz unutrašnjih žarišta u Srbiji kako bi ovaj srpski rast – politički, ekonomski i vojni – usporavao i kontrolisao. Na ovo bi trebalo računati i za tako nešto se pripremiti.

Ipak, treba podvući da je ovakav razvoj situacije posle svega neizvestan i malo verovatan. Pod jedan, da bi do ovoga došlo i da bi se Rusija uključila u Jugosferu, neophodno je da se izgradi Južni tok. Projekat Južni tok je direktan konkurent američkom projektu Nabuko, pa bi njegova realizacija značila američko odustajanje od Nabukoa. Čak i da odustane od Nabuka, SAD bi, sve su prilike, probale da uvedu u igru svoj drugi rezervni projekat – AMBO. Prihvatanje Južnog toka je tek poslednja opcija sa kojom SAD računaju.

Pod dva, istovetan problem koji se pojavio za SAD posle prijema Hrvatske u EU pojavio se i za Rusiju. Jugosfera je na izdisaju, pa je sada verovatno da će i Rusija morati pribeći pravljenju jedne potpuno nove geopolitičke računice na Balkanu. Treće, mora se osvrnuti i na odnos Rusije sa drugim velikim silama, geopolitičkim igračima.

U načelu, kako to većina američkih geopolitičkih analitičara konstatuje, danas se može govoriti o rusko-nemačkom savezu. Ako je ranije ovo savezništvo bilo samo u naznakama i pominjano kao mogućnost, posle završetka Severnog toka, može se konstatovati kako je ono postojeće i aktuelno. Iz više razloga može se očekivati dalje približavanje Rusije i Nemačke. To je interes i Moskve i Berlina. Međutim – da li je to i interes Srbije?

Da li Srbija može pronaći u jednom takvom aranžmanu, koji se, moguće je, pravi na kontinentalnom nivou? Odgovor je odrečan. Srbija se u ovome ne može pronaći iako će prva reakcija Rusije, pošto i Moskva konstatuje kako je sa Jugosferom svršeno, biti upućivanje Srbije na razgovore sa Nemačkom. Rusija neće dozvoliti da njene interese vezane za Južni tok naruše srpsko-nemačke razmirice. Često se piše kako su istorijski odnosi Nemačke i Srbije loši. Pravilnije bi bilo reći da je loš odnos Nemačke prema Srbiji! Toliko loš da Milorad Ekmečić vrlo ubedljivo i uverljivo konstruiše tezu kako su Srbi „geografski neprijatelj“ Nemačke. Dragoš Kalajić je govorio kako bi Srbija rešila barem polovinu svojih problema kada bi se dogovorila sa Nemačkom. Da, to je tako.

Samo što Srbija ne može ništa da se dogovori sa Nemačkom. Već nekoliko generacija Nemaca je odraslo na matrici koja Srbe određuje kao važnog neprijatelja nemačkim interesima, i to je i jedan od razloga zašto su i zašto će Nemci najpre tražiti saveznike među svim ostalim balkanskim narodima, pa tek naposletku, ako im se izjalove svi drugi planovi, među Srbima. Trenutno Nemačka je strateškog saveznika našla među Hrvatima, a i njena pozicija kod Albanaca je odlična. Zašto bi i kako bi onda Srbija mogla usaglasati svoje krupne geopolitičke interese sa Nemačkom?

Prema tome, Rusija može upućivati Srbiju da se sa Nemačkom dogovori koliko god hoće, to je inicijativa osuđena na neuspeh! U krajnjoj liniji, teško je očekivati da bi SAD propustile ovakvu šansu za učvršćivanje sopstvenih pozicija na Balkanu. Srbe je, ne bez razloga, lako motivisati na sukob protiv Nemaca. SAD imaju niz mehanizama u svojim rukama kako mogu usmeriti Srbiju protiv Nemačke i na taj način istovremeno uticati i na ograničavanje nemačkog i na ograničavanje ruskog uticaja na Balkanu. Problem za Srbiju u ovakvom razvoju situacije se nalazi u tome što bi ponovo bila sredstvo u američkim rukama. Srbija bi ušla u sukob sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem, zbog toga dovela u pitanje i svoje savezništvo sa Rusijom, a da nikakvih konkretnih koristi od toga ne bi imala. Sa druge strane, čak i da je moguća neka normalizacija odnosa sa Nemačkom i ulazak Srbije u nemačko-rusko geopolitičko okrilje, to bi izazvalo stvaranje čvrstog kontrasaveza između SAD i Turske i aktiviralo staru strategiju o izgradnji balkanske geopolitičke horizontale. Iz svega ovoga, Srbija bi izašla sa više štete nego koristi.

Jedini način da se normalizuju srpsko-nemački odnosi i uspostavi održiv balans interesa jeste da ovo pitanje predstavlja sastavni deo šireg rusko-nemačkog aranžmana. To je međutim, iluzorno očekivati. Dogovori između velikih sila se prave na drugačijim osnovama, a i potencijalni sveobuhvatni rusko-nemački dogovor bi se verovatno pravio za globalni nivo, pa je u tom kontekstu srpsko pitanje malo i nebitno. Toliko malo i nebitno da bi Rusija verovatno prepustila Balkan Nemačkoj, kao što se i desilo barem dva puta u istoriji (istina, prvi put su Srbi bili upućeni da regulišu svoje odnose sa Austrougarskom).

Prilikom analize odnosa Rusije sa drugim geopolitičkim igračima neophodno je osvrnuti se i na rusko-turske odnose. Na ovom planu je puno urađeno prethodnih godina, a sve bi trebalo da rezultira aktivnim uključivanjem Turske u izgradnju ruskih starteških energetskih koridora. Rusko-turski odnosi ulaze u novu fazu, ali je teško predvideti kakvog to efekta može imati na Balkanu. Pre svega, za Rusiju je bitno da iz ovog aranžmana reši neka goruća pitanja na Kavkazu, na koja Turska može da utiče. Na Balkanu, nekog vidljivijeg preklapanja ruskih i turskih interesa nema. To ne znači i da ih ne može biti u budućnosti, bez obzira koliko to danas izgledalo nemoguće. Četvrto, prilikom analize povratka Rusije na Balkan, potrebno je sagledati i njeno ukupno strateško pozicioniranje u Kaspijsko-crnomorskom regionu. Posle Drugog čečenskog rata Rusija je svoju južnu granicu stabilizovala, a zatim je preko intervencije u Južnoj Osetiji i Abhaziji i dodatno učvrstila. Ipak, daleko od toga da je Rusija i sve pretnje odagnala. Američki, ili preciznije rečeno-atlantistički pritisak je u regionu sve veći, što je posebno vidljivo posle izbijanja novih konflikata na Bliskom Istoku. Drugo je pitanje da li SAD mogu ovaj rat dobiti? Rusija će, u cilju amortizacije ovih pritisaka morati da učini jednu od tri stvari: prvo, da ulazi u razne aranžmane sa regionalnim igračima – što je, na primer, vidljivo u pokušajima sklapanja dogovora sa Turskom; drugo, da na nekim mestima ulazi u dogovore sa SAD, bez obzira koliko to kontradiktorno zvučalo. Na primer, ukoliko je za Rusiju prioritetno da odbrani svoje interese u južnom Kaspiju, ona će ući u pregovore sa SAD na Balkanu i činiti neke ustupke prema SAD na Balkanu, zato što je u tom slučaju Balkan za nju od drugorazrednog značaja, a neće imati ni resurse ni vremena da se sa oba pitanja bavi istovremeno; treće, Rusija će tražiti čvrste tačke oslonca za sprovođenje sopstvenih interesa.

E, u ovom trećem je ogromna šansa Srbije. Danas se na prste jedne ruke mogu nabrojati potencijalne tačke oslonca Rusije u jugoistočnoj Evropi. Treba napomenuti da biti ruska tačka oslonca ne znači samo saglasnost političke elite i vojnih krugova već i dubinsku podršku javnog mnjenja. Bez značajnije podrške javnog mnjenja nema unutrašnje stabilnosti u jednoj državi, a bez unutrašnje stabilnosti ta država ne može biti nikakva tačka oslonca bilo kome. Otprilike, biti tačka oslonca znači postići dogovor o strateškom partnerstvu kako je to već opisano. Šansa Srbije za ulazak u starteško partnerstvo sa Rusijom nalazi se i u iskazanoj spremnosti Bugarske i Rumunije da na njihovoj teritoriji bude instaliran američki protivraketni sistem, što je prvorazredna pretnja Rusiji. Rusija mora napraviti nekakvu kontratežu američkim planovima na Balkanu i zato je zainteresovana za jačanje uticaja u Srbiji.

E sada, ukoliko bi Srbija želela da uđe u strateško partnerstvo sa Rusijom, onda bi to trebalo da bude i jasno opredeljenje srpskih vlasti. U ovom slučaju morao bi da priđe Muhamed bregu, a ne breg Muhamedu. Ukoliko nema spremnosti u samoj Srbiji za strateškim partnerstvom sa Rusijom ili postoje stalne sumnje u isplativost ovakvog poduhvata, onda će Rusija već primeniti jedan od prva dva načina za zaštitu svojih interesa, a Srbiju će čekati neki od već napred opisanih scenarija, manje ili više nepovoljnih. Opet, u slučaju sklapanja strateškog partnerstva, bio bi realizovan projekat Južni tok ili ne (iako realizacija kreće, naivno je očekivati da se SAD potpuno pomire sa ovim i mirno posmatraju završetak projekta), otvara se pitanje: šta to može u geopolitičkom smislu značiti za Srbiju? Posebno, ukoliko do opisanih geopolitičkih pomeranja dođe. A da će upravo tada doći do pomeranja veća je verovatnoća nego u bilo kom drugom razvoju situacije. Pre svega zbog toga što će Nemačka tada moći mnogo brže i slobodnije da nastupa na Balkanu, ne obazirući se uvek i svuda na reakcije SAD. Jer u tim okolnostima prioritet SAD postaje zaustavljanje širenja ili barem kontrola širenja ruskog uticaja na Balkanu. To opet povlači sa sobom otvaranje pitanja jačanja nemačkog uticaja u Panoniji, s tim u vezi i otvaranje albanskog pitanja i niz nepovoljnih okolnosti po Srbiju.

Da li tada treba očekivati bezrezervnu podršku Rusije svakoj srpskoj inicijativi? Odgovor je – ne! Trebalo bi očekivati podršku samo održivim planovima i dobro osmišljenim inicijativama, preko kojih bi Srbija popravila svoj geopolitički položaj, pa bi samim tim i ruska tačka oslonca na Balkanu postajala šira i stabilnija. U tom kontekstu treba posmatrati i pitanje budućih saveznika Srbije u regionu. Pri tome, treba upozoriti da su savezništva moguća samo sa potencijalnim geopolitičkim subjektima. BiH, Crna Gora i Makedonija predstavljaju tipične primere geopolitičkih objekata i one će i služiti za namirivanje tuđih apetita – bili to apetiti velikih sila ili regionalnih geopolitičkih subjekata.

Održivi planovi, koji treba da dovedu do novog dugoročno održivog geopolitičkog okvira za Balkan mogući su ukoliko Srbija nije sukobljena sa oba potencijalna geopolitička subjekta na Balkanu – hrvatskim i albanskim. Sve dok su hrvatski i albanski faktor usmereni protiv Srbije kao ključnog neprijatelja na Balkanu, Srbija je prinuđena da funkcioniše u nametnutom geopolitičkom okviru i da se brani. Strateško partnerstvo sa Rusijom bi u tom slučaju pomoglo da se nadolazeće nedaće lakše podnesu i da Srbija iz svega izađe sa što manje štete. U tom slučaju pitanje je i da li bi Rusija pristala da ulazi u strateško partnerstvo sa Srbijom jer bi je takav aranžman puno koštao, a neke veće koristi od svega ne bi imala. Zašto bi Rusija ulazila u savez koji bi joj donosio samo nove probleme?

Zbog toga se i pitanje budućih regionalnih saveznika Srbije, delimično nameće i kao jedan od uslova za strateško partnerstvo sa Rusijom. Neko od komentatora je moju tezu o tome, kako treba razmišljati i o mogućem savezu sa Albancima, nazvao – jeretičkom! Da, gledano iz današnjeg ugla, to potpuno izgleda kao jeres. U današnjim uslovima, kada Jugosfera i dalje funkcioniše, a veliki geopolitički igrači tek zauzimaju svoje startne pozicije za buduću bitku na Balkanu, interes Srbije je sasvim drugačiji. Prema albanskom faktoru treba igrati što je moguće tvrđe, težiti tome da se pitanje Kosova i Metohije vrati u UN i otvore novi statusni pregovori. Takođe, interes Srbije je i da se vrlo oprezno postavlja oko pitanja Republike Srpske, jer svaki nagli pokret preko Drine može napraviti i nagli pokret u Raškoj oblasti i izazvati novu unutrašnju nestabilnost u Srbiji.

Međutim, sadašnje stanje stvari se sasvim sigurno neće održati u dugom roku. Zato je potrebno razmišljati o mogućim scenarijima i budućim događajima i pripremiti se za njih. Priprema bi značila da se moraju definisati geopolitički interesi Srbije, zatim prema njima ciljevi, pa bi trebalo kategorizovati te ciljeve, pa birati sredstva. Jedno od najvižnijih sredstava jeste i pitanje izbora saveznika. A tu se izbor za Srbiju sužava na dve mogućnosti: praviti savez sa Hrvatima ili Albancima. I jedna i druga opcija imaju svoje dobre i loše strane.

I jedna i druga opcija nude za Srbiju niz mogućnosti, ali i traže određena odricanja. A kada je već reč o odricanjima, onda i da se naglasi da u ovom slučaju kategorizacija ciljeva ima presudnu ulogu – ako se već treba odricati nečega na jednoj strani da bi se nešto dobilo na drugoj – onda se treba odricati od perifernih drugorazrednih interesa. Naravno, u celoj ovoj priči o savezništvima postavlja se i pitanje: a zašto bi uopšte Hrvati ili Albanci ulazili u bilo kakav dogovor sa Srbima? Do sada im je ionako išlo odlično dok su zajedno nastupali protiv Srba. Odgovor leži u tome što su do sada i Hrvati i Albanci imali iste starteške partnere koji su koordinirali njihove interese i akcije, što u budućnosti verovatno neće izgledati kao danas. Odgovor se nalazi i u tome što bi Srbija sa velikim i uticajnim strateškim partnerom postala poželjniji partner nego što je do sada bila, pogotovo ako se ima u vidu Južni tok i srpska uloga u ovom projektu. Na kraju, to će puno zavisiti i od toga u koju fazu definisanja novog balkanskog geopolitičkog okvira se Srbija uključuje, na koji način i sa kojim sredstvima.

Iz današnjeg ugla gledano, Srbija bi značajno ojačala sopstvenu poziciju i nametnula sebe kao nezaobilaznog faktora na Balkanu ukoliko bi počela da srpsko pitanje posmatra kao celinu. Pogotovo ako bude imala Rusiju iza sebe. Na taj način Srbija će dodatno proširiti sopstveni manevarski prostor i izbeći zamku u koju je gura separatno rešavanje srpskog pitanja na različitim stranama. Različite velike sile imaju različite interese u različitim delovima Balkana, pa je to velika opasnost za Srbiju jer se može desiti da na različitim stranama ostane u odnosu „1 na 1“ prema različitim velikim silama. U tom slučaju i podrška Rusije može malo pomoći jer bi se Srbija praktično našla u sukobu protiv tri velike sile istovremeno. Sagledavanjem srpskog pitanja kao celine i vezivanjem ključnih pitanja za srpske interese u različitim delovima regiona ovakav rasplet se izbegava, a Srbija gradi svoj ukupni položaj na sasvim drugačiji način.

Kako bilo, u svemu ovome se treba voditi samo interesima. To što danas izgleda nemoguće, ne mora da znači i da treba isključiti kao opciju u budućnosti. Uz sve ovo, treba još jednom i napomenuti da, u skladu sa napisanim, iako SAD nemaju interes da podrže jačanje Srbije, a istovremeno imaju ambiciju da Srbiju koriste kao sredstvo za disciplinovanje drugih u regionu, što se na kraju može završiti vrlo neprijatno po samu Srbiju, Srbiji ne odgovara potpuno povlačenje SAD sa Balkana.

Nema ovde nikakve kontradiktornosti, već mnogo uzročno-posledičnih veza koje zahtevaju da se svako pitanje sagleda iz više uglova. Potpuno povlačenje SAD sa Balkana otvorilo bi mogućnost stvaranja nemačko-turskog savezništva na Balkanu, što je po srpske interese još nepovoljnije.

U „istorijskom vremenu“ koje sledi i u kojem će se utvrđivati novi balkanski geopolitički okvir, pred Srbijom će biti puno izazova, pretnji, zamki i iskušenja. A što se tiče šansi, njih će biti onoliko koliko se sami za njih izborimo. Niti će nam drugi pomagati da ih stvorimo niti će se stvoriti same od sebe. U osvajanju nove geopolitičke slobode najpre se moramo uzdati u sebe same i ono čime raspolažemo!

Izvor: http://www.standard.rs