Dmitrij Babič: Zaslepljeni Ahtisari

Nobelovac Marti Ahtisari nedavno je izjavio da „Srbija može da ide u Rusiju“ ako ne prizna Kosovo. Šta se krije iza zaslepljujućeg bljeska ove misli?

Srbija može da ide u Rusiju ako ne prizna nezavisnost Kosova — to je nedavno izjavio Marti Ahtisari, bivši posrednik UN za Kosovo i dobitnik Nobelove nagrade za mir. Podrazumeva se da Srbija hoće da „ide“ u Evropsku uniju. Ali, tamo je, po Ahtisariju, dok ne prizna Kosovo ne treba pustiti.

Njegova izjava je izazvala buru negodovanja u Srbiji, ali je bila gotovo neprimećena u Moskvi. Zašto?

Gospodina Ahtisarija, tobožnjeg nepristrasnog posrednika u pregovorima o Kosovu (on je od samog početka bio lobista kosovskih Albanaca) Beograd poznaje bolje nego Moskva, ali nije samo to u pitanju. Stvar je u tome što je Ahtisari u toj izjavi izneo nekoliko zabluda koje zapadni mediji uporno nameću, a protiv kojih su Rusi već izgubili volju da se bore, čak i u svojoj kući.

Žitelji zemalja EU, SAD i Kanade obično se ljute kada ih neko sve zajedno tretira kao Zapad. „Naše zemlje su različite!“, vređaju se oni. Zemlje jesu različite, ali je medijski prostor isti, bar kada se radi o prikazivanju sveta van severnoatlantske zajednice.

Zapadni mediji su kolektivno zahtevali svrgavanje Sadama Huseina i kolektivno su zatim proklinjali rat u Iraku. Kolektivno su podržali pobunu u Siriji, a sada su kolektivno saznali da u redovima pobunjenika deluje Al Kaida. Ti mediji sve svoje padove i prosvetljenja doživljavaju kolektivno, kao po komandi. Otud i pojam „velikog Zapada“, u koji su nekada polagane velike nade, a koji sada, nažalost, postaje kvintesencija intelektualne ubogosti i dogmatizma. „Propast Zapada“ koju je predskazao Osvald Špengler ne odigrava se u ekonomiji, nego u svesti. I što je propaganda zapadnih medija oskudnija po smislu, spolja sve više blješti i zaslepljuje ljude. Zaslepila je i Ahtisarija, tako da je on u jednu svoju izjavu uspeo da upakuje nekoliko stereotipa koji caruju u zapadnom medijskom prostoru.

Prvi: Rusija je siromašna zemlja, ali je sklona ekspanziji i želi da uvuče druge zemlje u svoju „sferu uticaja“.

Drugi: ratovi u bivšoj Jugoslaviji nisu rezultat složenih međunacionalnih odnosa, nego rezultat agresije i ambicija jednog čoveka — Miloševića, i jedne nacije — Srba.

Ne bih da govorim o ovom drugom stereotipu, iz Beograda se bolje vidi ima li on veze sa istinom. Reći ću nešto o onom prvom. Godine 2010, za vreme međunacionalnih sukoba u kirgiskom gradu Ošu, predsednica Kirgizije Roza Otumbajeva pozvala je u pomoć rusku vojsku. Međutim, nijedan vojnik se nije ni pomerio s mesta. Tada su me zapadne diplomate začuđeno pitale: zašto Rusija ne pripoji Kirgiziju? „Mi ćutimo, što znači da nismo protiv toga“, govorio mi je predstavnik jedne od struktura Evropske unije u Moskvi. „Zašto Putin i Medvedev ne dejstvuju?“ Isto takvo čuđenje izazvalo je i to što Rusija nije zauzela Tbilisi za vreme oružanog konflikta sa Gruzijom 2008. Stvarno, zašto nismo ništa „zauzeli“?

Odgovor je jednostavan: zato što nećemo. Neće Rusija nove teritorije. Hoće saveznike, hoće partnere u biznisu, hoće i tržište za svoje proizvode. A famozne kolonije — neće. Samo što to na Zapadu iz nekog razloga niko ne želi da primeti. Zapad postavlja Srbiju, Ukrajinu i Moldaviju pred glupu alternativu: ili Evropa, ili Rusija. I ništa ne vredi što Putin stalno ponavlja: mi nismo protiv toga da naši trgovinski i politički partneri, uključujući i članice buduće Evroazijske unije, uđu u Evropsku uniju. Što više Beograd ili Kijev budu otvoreni prema Zapadu, to će i Rusija sa većim zadovoljstvom investirati u njih svoj kapital. Jedini uslov je da svoju otvorenost prema Zapadu ne uslovljavaju zatvorenošću prema Rusiji. I po mogućstvu, da ne vređaju Rusiju — ona će to umeti da ceni, kao što se videlo na primeru Praga. U burnim devedesetim, dok je Varšava bila zahvaćena rusofobijom, a Beograd bio pod sankcijama, Prag je iskoristio „zlatnu kišu“ sa istoka.

Ali Ahtisari, zajedno sa zapadnim čitaocima, živi u zamišljenom svetu, gde Rusija želi da okupira Srbiju, gde je Putin novi Staljin, i gde žitelje Centralne Evrope čeka ruski GULAG ako neće da se odreknu svog nacionalnog identiteta.

Sa takvim svetom u glavi on će završiti u staračkom domu za političare, koji će plaćati novcem od potpuno nezaslužene Nobelove nagrade za mir.

Izvor: http://ruskarec.ru