Da li je Zemlja otpisana planeta?

Piše Mara Knežević Kern

Prva interplanetarna letelica na nuklearni pogon, pod imenom Kurioziti (Radoznalost), sletela je početkom avgusta na Mars, propraćena euforičnom medijskom kampanjom progresista. Tim povodom se oglasio Karl Grosman, autor knjige „Prikrivanje: Šta ne biste trebalo da znate o nuklearnoj energiji“ (Cover Up: What You Are Not Supposed to Know About Nuclear Power), zabrinut zbog prenebregavanja istine o opasnosti koju ovaj monstruozni program predstavlja za Zemlju.
Dok se u Fukušimi odvija poslednji čin najveće zabeležene tragedije u ljudskoj istoriji, Vorld nuklear njus svačano objavljuje da ‘sviće nova era u osvajanju kosmosa’. Radi se o sumanutom projektu naučnika NASA-e, koji su pod pritiskom nuklearnog lobija zaigrali ruski rulet s Planetom, i započeli svemirski nuklearni program. Naime, prva interplanetarna letelica na nuklearni pogon pod imenom Kurioziti (Radoznlaost) sletela je početkom avgusta na Mars. NASA je na pitanje o uticaju Kurioziti na životnu sredinu priznala da lansiranje raketa-nuklearki nije sasvim bezbedno i da bi – u slučaju da raketa eksplodira pri poletanju, (lansirna rampa u Kejp Kenediju) – mogla biti oslobođena opasna količina plutonijuma. Ukoliko se poletanje uspešno obavi, postoji mogućnost da letelica ne uspe da probije gravitaciono polje, što bi je vratilo na Zemlju, uz oslobađanje plutonijumskog bagaža u atmosferu. U tom slučaju došlo bi do kontaminacije vazdušnog prostora iznad Centralne Amerike, dela Južne Amerike, Azije, Afrike i Australije. NASA nas teši da su šanse da se to dogodi ‘samo jedan prema 220’!

KONTAMINIRANI SVET BUDUĆNOSTI

[restrictedarea]

Grosman u ovom savezništvu nauke i nuklearne industrije vidi samo želju za osvajanjem novog tržišta, iznoseći hronologiju „nezgoda“ tokom sprovođenja uranijumskog svemirskog programa: „Od 26 američkih svemirskih misija koje su koristile plutonijum, priznate su tri nesreće. Najgora se desila 1964. kad je raketa pala na zemlju posle neuspešnog postizanja orbite. Plutonijum se tada rasprsnuo nad Zemljom, što je najverovatnije prouzrokovalo globalni porast raka pluća.“ NASA je, u međuvremenu, prešla na solarnu energiju (svi sateliti u Međunarodnoj svemirskoj stanici su solarni).
Slične programe razvijaju Kina i Rusija, uprkos havariji iz 1978. kojom prilikom se satelit na nuklearni pogon Kosmos 954 rasprsnuo iznad Kanade, a 1996. satelit Mars 96 nije uspeo da probije gravitaciju, raspršivši radioaktivni tovar iznad severnog Čilea. Obrazloženju da nuklearna energija omogućava putovanje „dalje i brže nego ijedna do sada“ nije potreban komentar.
Šta nas čeka na nuklearnom putu bez povratka može se naslutiti iz članka u časopisu Asahi Šinbun,u kojem autor iznosi dokaze o javašluku, lažima i nesposobnosti najodgovornijih u nuklearnoj industriji. Od prvog dana se sistematski radilo na skrivanju istine o nivou radijacije, a nedavno objavljeno priznanje podizvođača radova na raščišćavanju ruševina, koji je naredio radnicima da svoje dozimetre prekrivaju olovnim oblogama, kako ne bi mogli da očitaju nivo zračenja, govori o odnosu prema ljudskim životima.
Dok je ugledni japanski naučnik dr Mičio Kaku od početka apelovao na Vladu da zatraži internacionalnu pomoć, TEPKO je – u strahu od finansijskog kolapsa – odlagao odluku o sipanju morske vode u reaktor. Grosman apeluje na ozbiljniji medijski pristup Fukušimi koja „više nije vest“ iako se zahvaljujući javašluku „naučnika“ nalazimo na ivici provalije, od koje nas deli „samo mali zemljotres, još jedan kvar na pumpi, iznenadna eksplozija… Radnici ne mogu da priđu ključnim delovima reaktora, čak se i roboti tope – centrala je uspavani zmaj.“
Novinar i pisac Mark Sirkus (Mark Sircus) upoređuje globalne medije sa medijima Trećeg Rajha, uz napomenu da je devastirana nuklearka u stanju da ubije mnogo više ljudi nego što je to bilo moguće „programom gasnih komora“, dok elita okleva sa „preskupom“ evakuacijom, nastojeći da uz pomoć presa zadrži ljude u nuklearnom paklu. Sirkus tvrdi da nuklearna hobotnica seže do Norveškog instituta za vazdušna ispitivanja NILU: „Čim su merni instrumenti pokazali povećanu koncentraciju radioaktivnog ksenona u vazduhu severne hemisfere, norveški monitoring servis je zvanično prestao da radi, a odgovorni ni do danas nisu položili račun javnosti u vezi sa prikrivanjem istine.“ Sirkus dokumentuje tvrdnje da NILU nije prestao sa merenjima, već je rezultate razmenjivao pod šifrom Zardoz, (istoimeni naučnofantastični film govori o mutantima u nuklearno kontaminiranom svetu budućnosti, čiji je zadatak da ispunjavaju naloge elita, nastanjenih u zaštićenoj zoni).

STRAH OD RADIJACIJE
Niko od najodgovornijih zagovarača nuklearne energije (IAEA, TEPKO, Japanska vlada, Američka vlada…) nije unapred osmislio redosled postupaka za „nepredviđene“ slučajeve, niti postoji bilo kakva razrađena strategija za moguće buduće događaje. O nedostatku izlazne strategije piše i Kristina Brus, objavljujući priznanje odgovornih iz kompanije Enerdži Solušn (podugovarač na demontaži centrale), da nije pronađena tehnika koja bi se u ovom slučaju primenila, pa će se ići na „delimičnu primenu tehnike daljinskog podvodnog sečenja“ (primenjivane u američkom nuklearnom postrojenju Zion). Brusova upozorava da su se (sem cezijuma, joda, stroncijuma, plutonijuma) u vazduhu pojavile čestice pod nazivom endofullerene buckey balls, što do sada nije postojalo, i što lakoćom polena prenosi uranijum širom planete.
Suprotno očekivanjima da će na Konferenciji za nuklearnu bezbednost u Seulu, problem Fukušima imati centralno mesto, organizatori su usmerili svu pažnju javnosti na „opasnost od nuklearnog potencijala Severne Koreje“! Posle bezuspešnih napora japanskog predstavnika Micuhei Murata da skrene pažnju prisutnih na dramu u japanskom reaktoru, usledilo je njegovo pismo Ban Ki -Munu, u kojem ga obaveštava o dimenzijama drame: „Nije preterivanje ako kažem da sudbina Planete zavisi od reaktora NO4… u ovom trenutku je neophodno preuzimanje inicijative da se mobiliše sva ljudska mudrost kako bismo se izborili sa Fukušimom.“
Senator Vajden je jedini američki političar koji se, prestravljen onim što je video u Fukušimi, usudio da pokrene pitanje globalne bezbednosti: „Zapanjio sam se kad sam video da je jedina zaštita reaktora od cunamija jedan improvizovani zid od vreća i kamenja.“
Pol Jozef Vatson, autor knjige „Red uspostavljen iz haosa“ (Order aut of haos) upozorava na politiku orkestriranog negiranja opasnosti, uz pomoć psihijatrijskih timova koji su četvrtinu stanovnika Fukušime podvrgli psihijatrijskom lečenju zbog „sindroma nerealnog straha od radijacije“. Dijagnozu „mentalni poremećaj“ dobijali su i američki vojnici, ozračeni osiromašenim uranijumom tokom operacije Pustinjska oluja. Votson se pita da li ćemo i mi – koji sa strahom ispraćamo nuklearne tovare put Meseca i Marsa – dobiti dijagnozu, ili će nam neka teroristička organizacija prekratiti muke zauzevši Fukušimu, Kurioziti, Kemp Kanaveral… i na taj način konačno skrenuti medijsku pažnju sa sporednog na glavno.
Povodom godišnjice tragedije Hirošime i Nagasakija, s kojom je započeo američki „nuklearni ciklus“, Noam Čomski nas podseća na trenutke iz novije američke istorije u kojima je čovečanstvo dovedeno do ivice ponora. Čomski se u svom članku poziva na tvrdnje Grahama Alisona da je Kenedi – povodom kubanske krize – ovlastio NATO da baci atomsku bombu na Moskvu. Tvrdi se da je nuklearni rat izbegnut samo zato „što Kenedi nije imao petlju“. Čomski podseća i na vruće šezdesete, u kojima je Kuba bila izložena najagresivnijim terorističkim napadima protiv civilnog stanovništva nego ijedna zemlja do tada. U knjizi Kejt Bolinder (Keith Bolender) „Glasovi s druge strane“ (Voices From The Other Side) govori se o 3.000 mrtvih i 2.000 ranjenih Kubanaca u terorističkim akcijama onih koji su „imali petlju“ da ubijaju kubansku decu. Od milosti onih koji „imaju petlju“ zavisili smo i 1973. (poslednji dani arapsko-izraelskog rata). Kisindžer je tada zagovarao „najviši nivo nuklearne pripravnosti“.
Uprkos istorijskim činjenicama, ličnom iskustvu i zdravom razumu, ljudi još uvek ne veruju da bi neko „imao petlju“ da podigne oblak uranijumske prašine iz Fukušime, samo zato što je hteo da uštedi na bezbednosnim merama, niti mogu da poveruju da bi neko mogao da lansira letelicu atomsku bombu ka Mesecu, samo radi zarade na nuklearnom programu. „Mi živimo u zemlji negiranja“, kaže Jozef Vatson – „negiranje je postalo modus operandi naše civilizacije sačinjene od bajki o progresu, negiranje je omogućilo američkoj civilizaciji da jaše na piramidi globalnih dugovanja i ono će biti preteča našeg konačnog uništenja rukama ‘naučnika’, koji nam obećavaju život a isporučuju smrt. Novi svetski poredak više nije neprijatelj iz senke koji vreba na horizontu, on je pred našim očima, a dokaz za to je svuda oko nas. Tamno carstvo Svetske vlade je u završnoj fazi izgradnje. Moja knjiga ‘Red stvoren iz haosa’ predstavlja jedan od mnogih ključeva za otvaranje vrata koja vode ka zaslepljujućoj svetlosti slobode, ugrožene od strane bolesnih duša globalista.“

[/restrictedarea]