Uzroci korupcije

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Kakve veze ima problem korupcije sa smenom guvernera?

 

Ružan je običaj svake nove vlasti da, između ostalog, promeni i guvernera NBS-a. Aktuelni guverner Šoškić pokušao je da ovo predupredi izjavom da neće podneti ostavku, nego čekati smenu. Istovremeno, autorskim člankom u „Politici“, „Ekonomske posledice korupcije“, pokušao je da skrene pažnju nove vlasti na daleko ozbiljniji društveni i ekonomski problem. Zapitali ste se, verovatno, zašto su urednici „Politike“ omogućili guverneru da ovaj tekst izloži u nenovinarskom obliku, tj. u formi referata sa kongresa Demokratske omladine, numerišući paragrafe i ne koristeći podnaslove, uz patetičan zaključak „da se korupcija mora iskoreniti – da bi se omogućilo ozdravljenje privrede“?
Da li je nedobronamerna redakcija želela da doprinese bržem odlasku guvernera i ne dozvoli mu da premosti kratak (?) period u kojem će njegovi oslonci biti u opoziciji? Ili obrnuto?

GUVERNER    

[restrictedarea]

Dabome, neko će se zapitati kakve veze ima problem korupcije sa smenom guvernera? Osim ako se Šoškić i sam ne smatra njenom žrtvom, pošto mu je guvernerska funkcija (sa pristojnim prinadležnostima) ponuđena uz očekivanje da će imati više razumevanja, od smenjenog guvernera Jelašića, da „ispoštuje“ interese uvozničkog lobija u odbrani nerealno niskog deviznog kursa, što je on delimično i učinio.
Sigurno je (eh, ta naknadna pamet!) guverner Šoškić zapazio i neobičnu okolnost da na Ekonomskom fakultetu Beogradskog univerziteta postoji i prof. Đorđe Đukić, koji je veći deo svoje naučne karijere posvetio problemima centralnog bankarstva, što ga je ozbiljnije preporučivalo za mesto guvernera iz akademskih krugova, od prof. Dejana Šoškića, koji se godinama bavio problemima tržišta kapitala.

IMPERIJA    
Primetili ste, možda i bez dokaza guvernera Šoškića, da su posledice korupcije razorne – i svima dobro poznate. Manje se, međutim, govori o uzrocima korupcije, iako se i o njima mnogo zna. Možda zato što političari, najgorljiviji „borci protiv korupcije“, namerno, naročito u „zemljama periferije“, kreiraju privredni (i pravni) ambijent koji je za aktivnosti podmićivanja povoljan.
Retko ko se usuđuje da pomene najvidljivije oblike korupcije. Imperijalne sile, kao i njihove moćne korporacije, u svojoj borbi za svetskom prevlašću, skoro u otvorenoj formi su podmićivale članove vlada pojedinih zemalja. Ili su pak korumpirale grupe građana u stranim državama, da deluju kao opozicija, nekada i gerilska „oslobodilačka“ vojska. Te organizacije su radile protiv interesa svojih naroda, a kada su došle na vlast, brzo su resurse svoje zemlje i vitalne privredne procese stavile pod kontrolu Imperije. Prepoznajete li slučajeve finansiranja mnogih „oslobodilačkih“ pokreta i „demokratskih organizacija“ – danas u Siriji, juče u Libiji, prekjuče u Jugoslaviji? Sutra u Iranu, Rusiji ili Kini? Kada korumpirane klike, obično ološ pokupljen iz kafanskih budžaka ili „neostvareni intelektualci“, osvoje vlast (silom), šta mislite koliko je verovatno da ta vlast ne bude korumpirana? I da ne podstiče korupciju, koliko joj to uslovi dozvoljavaju?

MOTIVI    
Procesi privatizacije, restitucije, javnih tendera i aukcija (sa kasnijim, tajnim aneksima ugovora), javne nabavke, privatno-javno partnerstvo, sistem dozvola, zabrana, subvencije ili stimulacije, predstavljaju sjajne prilike za male, velike, ali i grandiozne poduhvate podmićivanja. Pitajte domaće političare, oni to dobro znaju, mada u tim poslovima iskusne zapadne korporacije raspolažu ogromnim i neprocenjivim iskustvom, a vlade (i ambasade) visokorazvijenih zemalja znaju kako da i na tom području podupru svoje privrednike.
Niko ne može da porekne da je velika upletenost države u poslove privrede – najvažnije uporište korupcije. Kada bi se država bavila najvećim delom državnim poslom, tj. podržavala sisteme na koje se oslanja pravni poredak (vojska, tužilaštvo i sudovi, policija), kada bi u državi vladali zakoni, a ne moćne poglavice – korupcije bi bilo malo. Ne zato što bi građanke i građani tada bili pošteniji, nego zato što niko ne bi imao moć da drugome pribavi privilegije i korist, na štetu ostalih. Retko ko bi imao motiv da korumpira vlast, čak i kada bi imao žarku želju da bude zao i nepošten. Ali kada država ili političke poglavice imaju veliku „usrećiteljsku“ moć, podmićivanje se prosto nameće, čak i kada su moralni obziri učesnika u privrednom životu na visokom nivou.

ČVRSTA RUKA DRŽAVE    
Ne znam šta mislite o vapajima, koji se često čuju, za dodatnom ulogom „čvrste ruke države“ u borbi protiv korupcije, umesto da se svi složno borimo za povlačenje države iz brojnih „usrećiteljskih“ aktivnosti. Žalosno je kada se spas od nemani korupcije traži u još većem uplitanju političkih poglavica u privredni život, pa i u njihovom arbitriranju u pitanjima koji se posao može smatrati „pošten“, a koji ne?

[/restrictedarea]