Srebrenička polja laži

Piše Miodrag Zarković

Analiza kvazidokumentarnog „RTS“-ovog filma o „genocidu“ u Srebrenici

Pored silnih spornih, sumnjivih i nerazjašnjenih pitanja vezanih za događanja oko Srebrenice iz jula 1995, rukovodstvo Javnog servisa uspelo je da nametne još jedno: ko je Slađana Zarić?
Osoba tog imena navedena je kao autor dokumentarnog filma „Srebrenička polja smrti“ iz jula 2010. godine, a prikazanog protekle srede na Drugom programu „RTS“-a. Ali, kao takva je navedena jedino u najavi programa, ne i u samom filmu, gde se ni ne spominje, čak ni na odjavnoj špici, gde su nabrojani svi koji su „pomogli“ u izradi filma, a svu odgovornost – ili, ako ćemo cinično, sve „zasluge“ – preuzeo Informativni program „RTS“-a.
Mada, posle gledanja „Srebreničkih polja smrti“, nepostojanost Slađane Zarić je daleko razumljivija. Ko bi se, makar i bio potpisan u najavama, uopšte pa hvalio takvim delom, ogrezlim u krivotvorenja, prizemne manipulacije, prostačku rasprodaju bola i jeftinu antisrpsku propagandu?! Ko, izuzev Informativnog programa „RTS“-a i, samim tim, njegovog urednika Nenada LJ. Stefanovića, čiji uticaj i nije teško uočiti?

USKRAĆENA PATNJA

[restrictedarea]

To je film natopljen suzama. S obzirom na opisane ratne strahote, ne bi tolike suze bile čudne, a neke su i autentične, iskrene, potresne. Ali, nijedna suza nije srpska. Što bi pa bila? Pa, možda zato što se autori u samom filmu razmeću vlastitom nepristrasnošću, koristeći se patetičnim i bljutavim napisima na tamnom ekranu, udarajući u svakom od tih napisa na humanističke ciljeve, kojima, ni u napisima, ni izvan njih, nimalo nisu dorasli.
Ko god u srebreničke tragedije ulazi sa nadmenim oreolom objektivnosti i profesionalnosti, morao bi barem jednom da okrene kameru ka srpskim suzama, ka srpskim majkama i sinovima kojima su najmiliji poklani. Ali, u dotičnom filmu nema srpskih majki, ni srpskih sinova. Srpski stradalnici se jedva i pominju, a i tada bez ikoga da ih oplače. Na drugoj strani, muslimanske suze prikazuju se izbliza, a jecaji muslimanskih majki se ne dočaravaju, već se puštaju u izvornom obliku, neskraćeni, uz zagrobnu tišinu koja ih okružuje.
Kako neko sme da se poziva na ravnopravnost žrtava, da priziva nadvremensku jednakost stradalnika, da gromko zahteva pravdu – a da onda, drskim prećutkivanjem, jednom od dva unesrećena naroda uskrati pravo na patnju i sećanje? Izgleda da sme. Ako mu odobri Nenad LJ. Stefanović.
Stefanovićev blagoslov je, po svoj prilici, prečica do svakojakih autorskih obesti, viđenih u „Srebreničkim poljima smrti“. U tim se obestima ne preza ni od svirepog izrugivanja činjenicama, u šta spada pozivanje na vajne haške presude, prečesto pomenute u filmu od sat vremena. Tako u filmu gledamo i delove otužnog svedočenja Dražena Erdemovića, verovatno najprotivrečnijeg svedoka u istoriji pravosuđa. O svedočenjima Erdemovića, inače hrvatskog plaćenika koji je sa Haškim tužilaštvom sklopio sramotnu nagodbu, bugarsko-nemački novinar Žerminal Čivikov napisao je izvanrednu knjigu „Krunski svedok“, logično pobijajući Erdemovićeve nebuloze. Ali, Slađani Zarić nije palo na pamet da, kada već pušta Erdemovića, intervjuiše i Čivikova.

PITAJ „BRATA“ LAŽOVA
Slađani Zarić nije palo na pamet ni da Hakiju Meholjića, ratnog zapovednika srebreničke policije, upita štogod o njegovoj čuvenoj izjavi da je, uoči srebreničkih događaja, njemu i drugim aktivistima SDA Alija Izetbegović priznao da mu Bil Klinton traži da inscenira pogibiju najmanje 5.000 muslimana, kako bi NATO imao opravdanje za dejstva protiv srpske vojske. Meholjić naveliko i nadugačko priča o ratnim dejstvima, ali se Izetbegovićev razgovor sa Klintonom i ne pominje!
Kao što se i ne pominje da je Momir Nikolić, oficir Vojske RS, u Haškom tribunalu priznao da je u nekom od ranijih svedočenja lagao. Slađana Zarić je uvrstila sporna Nikolićeva svedočenja, u kojima on navodno priznaje „genocid“, ali je sasvim zanemarila da je taj isti čovek pred tim istim „sudom“ kasnije priznao da je lagao!
Pominje Slađana Zarić fantomske „satelitske snimke“, ali „zaboravlja“ da navede da te snimke niko osim Medlin Olbrajt nije video, i da ih neće videti barem još 50 godina, koliko zvanični Vašington po zakonu štiti poverljiva dokumenta. Kao što je „preskočila“ da pomene da je Karl Bilt u svojim memoarima izneo da je u probijanju ka Tuzli stradalo čak 4.000 muslimanskih vojnika, koje muslimanski zvaničnici vode kao žrtve „genocida“; da je visoki predstavnik UN Filip Korvin – inače, živ u vreme snimanja filma – sve vreme tvrdio da broj streljanih u julu oko Srebrenice nije prelazio sedam stotina; da je visoki američki obaveštajac Džon Šindler takođe višestruko osporavao zvaničnu srebreničku „istinu“; da pojasni otkud onoliko oružje u navodno demilitarizovanoj zoni…
Od ključnih događaja i podataka koje su Slađana Zarić i Nenad LJ. Stefanović prikrili ili krivotvorili, mogao bi se napraviti zaseban film, i sadržajniji i istinitiji od „Srebreničkih polja smrti“. To, istini za volju, i nije preterano težak zadatak, pošto je neuporedivo sadržajniji i istinitiji čak i norveški „Izdani grad“ (koji je rukovodstvo „RTS“-a najzad premijerno prikazalo u vreme štampanja ovog broja „Pečata“, u četvrtak 12. jula, iako je prava na njega otkupilo još pretprošle godine). U norveškom filmu, poređenja radi, pomenuti Hakija Meholjić priča o svemu onome što je Slađani Zarić prećutao, verovatno zato što ga nije ni pitala.
Valjalo bi zato konačno upitati Javni servis: za čije babe zdravlje plaćamo Nenada LJ. Stefanovića i njegove misteriozne saradnike poput Slađane Zarić, koji samo ponavljaju ono što su već osmislili lažovi u Vašingtonu, Zagrebu ili Sarajevu?

[/restrictedarea]