Radoslav Zelenović: Kinoteka je najvrednija filmska riznica na svetu

Razgovarala Nevenka Stojčević

Fotografije Milan Timotić

Po broju filmova beogradska Kinoteka ubraja se među prvih 10, a po vrednosti među prvih pet na svetu. Poseduje, recimo, najveću kolekciju ruskih filmova izvan Rusije, i te kopije su u boljem stanju nego one u matičnoj zemlji. Zbog svega toga Kinoteka bi uskoro trebalo da uđe na Listu svetske kulturne baštine UNESKO-a

„Jugoslovenska kinoteka“ čuvar je najkompletnije filmske proizvodnje čak 134 zemlje sveta od 1895. godine do danas, i u nedugoj filmskoj istoriji od 115 ili 116 godina mnogi od njih stari su i stotinu godina. Zbog te, na kulturnom planu neprocenjive vrednosti, Arhiv „Jugoslovenske kinoteke“ spada među najznačajnije u svetu, a šta to znači najbolje govori pismo koje je ovoj ustanovi 4. aprila 1999. poslao Bernardo Bertoluči: „’Jugoslovenska kinoteka’ je jedan od tri najznačajnija filmska arhiva na svetu gde se čuvaju ključni delovi pamćenja na ovaj vek. Uništiti sećanje to znači uništiti istorijski identitet, i onda je budućnost isto što i prošlost“. Već 20 godina na čelu ove ustanove je istoričar filma Radoslav Zelenović, s kojim smo razgovarali o njenom značaju za naciju.
„Bertoluči je ovu poruku poslao u vreme kada je NATO alijansa već otpočela agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju, i kada se ‘milosrdni anđeo’ bombama obrušio i na Istorijski arhiv grada Beograda u čijim depoima je, pored ostale kulturne baštine, čuvan i veliki deo srpske, ali i svetske filmske građe“, kaže Zelenović na početku razgovora.

Mislite li da nalogodavci bombardovanja nisu znali šta se nalazi u depoima ovoga Arhiva?
Svakako da su znali, i baš zato su gađali ovaj objekat. Srećom, bomba je pala i napravila krater tačno ispred ulaza u depo! Tako je od sigurnog uništenja sačuvano 90 hiljada kutija sa filmovima, odnosno više od 30 miliona metara filma. Sve su to bili izvorni materijali koje čuva Kinoteka. Da je uništen taj prostor, to bi nesumnjivo bio kulturni genocid na kraju 20. veka!

Mnogi ljudi u Srbiji i ne znaju kakvo sve blago postoji u Arhivu Kinoteke i šta znači njeno „zlatno pravilo – čuvati, sačuvati i prikazati“?
„Jugoslovenska kinoteka“ je osnovana 5. avgusta 1949. godine odlukom koju su potpisali Vladislav Ribnikar i Josip Broz. Tada je imala oko 700.000 metara filma, a njen zadatak je bio da u cilju širenja filmske kulture sakuplja, obrađuje i trajno čuva filmskim materijal, te izučava istoriju filma. „Srce“ Kinoteke je Arhiv u kojem se čuva veliki broj igranih i dokumentarnih filmova najvećeg dela svetskih nacionalnih produkcija, zapaljivih (nitratnih) i nezapaljivih, nemih i zvučnih, crno-belih i kolornih, i svi jugoslovenski filmovi snimljeni posle Drugog svetskog rata. Skoro svi filmovi imaju svoje kopije (oko 95.000 kopija). Za razliku od mnogih svetskih kinoteka mi sve te filmove prikazujemo u „Muzeju Jugoslovenske kinoteke“ u Kosovskoj, gde godišnje ima i po hiljadu projekcija, znači ponekad i više u jednom danu. Mi želimo da to i ostane sigurno mesto na kojem će moći da se vidi film u izvornom obliku.

Osim filmova i kopija, Kinoteka čuva i brojnu pripadajuću građu na kojoj nam takođe pozavide mnoge nacionalne kinematografije!?
Tu građu čine po 250 hiljada fotografija i plakata, i više od 650 predmeta iz predistorije i istorije filma. Među njima najveću pažnju privlači kamera braće Limijer iz 1896, pod fabričkim brojem 335, i jedan od štapova Čarlija Čaplina, kao i brojni dokumenti relevantni za istoriju filma.

Poznato je da su mnogi svetski filmski prvaci bili gosti Kinoteke. Da li su i oni njene sadržaje doživljavali kao kulturno bogatstvo?

[restrictedarea]

Predsednik Svetske federacije filmskih arhiva, gospodin Ivan Truhiljo, došao je oktobra 2001. godine, posle bombardovanja, da sagleda stanje i stepen ugroženosti našeg filmskog fonda. Kada su ga novinari pitali kako ocenjuje naš Arhiv u odnosu na svetske,  on je odgovorio da po broju filmova spadamo među prvih 10, a po vrednosti među prvih pet na svetu. Lik Beson je prolazeći kroz depo sa 60 hiljada kutija u kojima se čuva 10 hiljada filmova, na telefonski poziv prijatelja odgovorio da se upravo nalazi u raju! A Vim Venders mi je rekao da sam bogat čovek jer čuvam toliko blago, i da mu je žao što nema milione dolara, zato što bi nam u tom slučaju pomogao da možemo da radimo u normalnijim uslovima. Međutim, mi smo i pored toga tokom prošlih i ove godine, sredstvima Vlade Francuske i našeg Ministarstva za kulturu, u potpunosti rekonstruisali Arhiv. Izgrađen je i novi Depo za kolor negative, a obnovljeni su i depoi u kojima se čuvaju nitratni, samozapaljivi filmovi nastali od 1895. do 1949. godine. To je najznačajniji deo naše kolekcije i u toku je postupak da ona bude stavljena na Listu svetske kulturne baštine UNESKO-a.

Može li, uopšte, vrednost tog bogatstva da se izmeri nečim?
Teško je „izmeriti“ veličinu nekog filmskog arhiva, ali naša je sadržana u činjenici da je istorija svetskog filma sakupljena pod jednim krovom. Tu su filmovi 134 nacionalne kinematografije od 1895. godine do danas, među kojima i 16 filmova koji su se vodili kao nestali. Ispostavilo se da su to jedine kopije. Znači, ako se nekome ne gledaju samo engleski, francuski ili američki filmovi, može da gleda gruzijske, najznačajnije filmove velikih čeških autora Miloša Formana, Jiržija Mencla, Vojteha Jasnog. Ili filmove iz neke nacionalne kinematografije određenog perioda. Kada je kod nas bio nekadašnji direktor Ruske kinoteke, rekao je da mi u Beogradu imamo najveću kolekciju ruskih filmova izvan Rusije. I što je najzanimljivije, često im iznajmljujemo naše kopije, koje su u boljem stanju nego njihove, jer su se manje prikazivale.

Kako je Kinoteka došla do svih tih filmova raznih nacionalnih kinematografija?
Naime, bivša Jugoslavija je kao nesvrstana zemlja bila „ni tamo, ni vamo“, kao što je i današnja Srbija, i ta nesvrstana pozicija je čak i zakonski regulisana. Bili smo obavezni da kupujemo ne samo američke i filmove evropskih kinematografija, već i istočnoevropskih i nesvrstanih zemalja. Tako je u svetskim kinotekama skoro nemoguće naći afričke filmove, a mi ih imamo. Znam da posedujemo i filmove najmanjih kinematografija, kakva je, na primer, saudijsko-arabijska. To je ono što našu kolekciju čini izuzetnom i što je naša velika prednost.

Pozajmljuju li nacionalne kinematografije naše kopije, pod kojim uslovima, i šta ih najviše zanima?
Naravno da pozajmljuju. Trenutno, na primer, postoji veliki interes za fond Filmskih novosti, jer ova posebna arhivska jedinica ima brojne dokumentarce snimljene po raznim zemljama u kojima je Jugoslavija radila velike projekte, brane i puteve. Njima je ta građa jako važna i žele da je imaju. Interesantno je da je „Jugoslovenska kinoteka“ i u najteže vreme bila veoma kooperativna prema svetu, i samo mi znamo kako smo se u vreme sankcija nalazili s njima i davali im filmove. Zauzvrat smo tražili da nam oni naprave jednu kopiju. Međutim, posle toga su kulturni ljudi iz svetskih kinematografija počeli da i nama šalju svoje filmove. Na jednom susretu u Sloveniji žena iz Latinske Amerike, čini mi se iz Paname, dala nam je film na kojem se vidi kako se u Srbiji pravi sir ili kako je nekada ispred Narodne skupštine bio veliki kameni zid sa kapijom, a Beograd pred rat bio gospodski grad.

Prilikom obeležavanja stogodišnjice filma na našim prostorima, odlučeno je da se za dan Kinoteke uzme 6. jun. Zbog čega?
Zbog toga što je davne 1896. godine u beogradskoj kafani „Zlatni krst“ tog dana bila prva projekcija filmova koji su prikazani u Parizu tačno pet meseci i deset dana pre toga, a koje su u našu prestonicu doneli saradnici braće Limijer. Bila je to prva filmska projekcija kod nas, ali i prva na Balkanu, i jedna od prvih u Evropi. Naredne, 1897. godine oni su se ponovo vratili u Beograd, što samo potvrđuje da je naša prestonica i tada bila centar kulturnih dešavanja Balkana.

Posle 80 godina Kinoteka je konačno došla u posed prvog srpskog filma, posvećenog Karađorđu. Gde ste ga i kako pronašli?
U proteklih 20 godina ovaj događaj je svakako najznačajniji u mojoj profesionalnoj karijeri. Jer, ovaj film koji su snimili glumci Kraljevskog narodnog pozorišta na čelu sa čiča Ilijom Stanojevićem je temelj srpske kinematografije i predstavlja nacionalno blago, ali mu se 1928. godine, posle jedne od poslednjih projekcija u SAD-u, gubi svaki trag. A onda su nas 2003, posle 80 godina, u vreme kada je naš ambasador u Austriji bio Mihajlo Kovač, pozvali u Beč da vidimo da li je film koji oni imaju naš film o voždu Karađorđu. O ekskluzivi koja sledi dosad nisam govorio. Naime, kada smo upravnik arhiva Saša Erdeljanović i ja u austrijskom Filmskom arhivu ugledali prvi kadar, odmah smo znali da je to naš originalni film, i od sreće i uzbuđenja sam tako snažno udario o ogroman metalni montažni sto, da sam izbacio traku iz stola.

Dakle, pronalazak filma o voždu Karađorđu demantuje dugo plasiranu priču da je naš prvi snimljeni film „Slavica“ iz 1947. godine!?
Apsolutno! Bila je to jedna ideološka zabluda. Prvi snimljeni film na ovim prostorima je film „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“. Mi ga nismo imali, ali u istoriografiji kod Bose Slijepčević, kod profesora Kosanovića, on je do detalja opisan. Postoje još mnogi filmovi snimljeni do 1947. godine, ali nisu bili celoviti, kakav je film o proslavi 550 godina Kosovske bitke na Gazimestanu iz 1939. godine koji, naprosto, nije završen jer je ponestalo novca, što se i danas događa, ili film Mihajla Al. Popovića „S verom u Boga“ koji je nestao, ali ga je on sam ponovo montirao. U periodu od Karađorđa do „Slavice“ snimljena je „Golgota Srbije“, koja je cenzurisana, ali u poslednjih 10 godina ekipa profesionalaca je sve to sakupila, izmontirala, ozvučila, napravila 35 milimetarske kopije, DVD izdanja svih filmova.

Postoje, međutim, i neki filmovi koji upućuju na još stariju tradiciju srpske kinematografije…
Da, godine 1904. srpski počasni konzul u Šefildu, gospodin Vilson je uz pomoć svog snimatelja gospodina Moteršoa napravio film o krunisanju kralja Petra Prvog Karađorđevića, pa ne samo da su snimili Beograd, Žiču i Studenicu, nego i Novi Pazar, Rašku, Andrijevicu, Zadar i Šibenik. A imamo zabeležen i istorijski početak snimanja srpskog naroda na filmskoj traci iz 1911. godine, kada je čuveni radikalski poslanik, sveštenik Mihajlo Minić iz kruševačkog sela Majdeva udavao bratanicu. Kum je bio Stojan Protić, a na svadbi su bili i brojni članovi vlade, kao i general, potonji vojvoda Stepa Stepanović koji je doveo vojni orkestar iz kasarne „Sveti knez car Lazar“. Sve se to vidi na filmu, koji je među prvima u Evropi snimljen u zatvorenom prostoru, u kući Minića koja do danas postoji. Pa, zar to nije prvi etnografski film koji je snimio Svetozar Botorić, prvi srpski producent? Kinoteka, takođe, na filmu ima i velikog kneza Romanova koji dolazi na Banjicu da prosi Jelenu, ćerku kralja Petra Prvog Karađorđevića. Znate li šta znači imati Romanova na filmu! I sve je to kod nas.

Za nekim starim filmovima još uvek uporno tragate?
Po pričama nekih očevidaca naši prvi filmovi su snimljeni u proleće 1897. godine – „Kalemegdanska šetnja“ i „Tramvajska stanica na Terazijama“. Za njima još uvek tragamo, jer „Karađorđe“ nas je naučio da ne postoje izgubljeni filmovi, već samo filmovi koje mi još nismo pronašli. Istina, mi znamo da je nekoliko vagona filmova značajnih za istoriju naše kinematografije poslato u Borovo da bi se od toga, citiram, „napravilo ljepilo za cipele“. U prilog ovome ide i svedočenje Milenka Karanovića, prvog direktora „Jugoslovenske kinoteke“, da je „jednoga dana video u dvorištu ‘Avale’ ljude koji su sekirama uništavali snimljene filmske trake, a kada je pogledao o čemu se radi, video je da upravo uništavaju ‘Moderna vremena’ Čarlija Čaplina“. Ali, uprkos tome, mi nećemo odustati od potrage. U svetu je iz tog ranog perioda pronađeno tek oko 15 do 20 odsto izgubljenih filmova, a mi smo taj procenat podigli na 75 odsto. To je neverovatan podatak za sve koji se bave ovim poslom.

Vi ste jednom prilikom rekli da se plašite za sudbinu arhivistike zbog tehnoloških novina.
Film je sada na ogromnoj prekretnici, jer se sa filmske trake prelazi na digitalni zapis. Mi jesmo stara institucija, ali nismo staromodni. Kinoteka ima veliki Centar za digitalizaciju i znamo koliko nam ona pomaže da sačuvamo filmske trake, u smislu da ih poboljšamo i restauriramo, ali i koliko su ozbiljna pretnja filmu da nestane. Jer, na kraju procesa sve filmove vraćamo na 35 milimetarsku filmsku traku, pošto smo jedino tako sigurni da će nam trajati još sto godina. Već za desetak godina, zbog filmova u digitalnom formatu, mogli bismo da imamo čitave rupe umesto filmova koji su nestali ili nisu sačuvani, ili preko kojih je nešto presnimljeno.

Kakva je sudbina „Jugoslovenske kinoteke“, na kojoj sada stoji srpski barjak; sarađujete li sa kinematografijama bivših JU republika?
„Jugoslovenska kinoteka“ je postojala kao centralna institucija do 1972. godine, kada su tadašnji sekretari za kulturu na sastanku u Ljubljani odlučili da nam ova institucija više nije potrebna kao zajednička. Inače, Hrvatska nije ništa ni ulagala u nju, a Bosna i Hercegovina jedva nešto malo. Kada sam 2000. poslom bio u Zagrebu, pitao sam profesionalce iz hrvatskog filma da li je neko od njih, možda, 1999. okrenuo telefon da pita za sudbinu Arhiva. Odgovor nisam čuo, a video sam pognute glave.

_____________________

Spektakl za „dobre duhove“

U mojoj kancelariji „dobri duhovi“ su fotografije braće Limijer i dve sekvence iz filma „Kazablanka“ sa Hemfri Bogartom. Ove godine prošlo je 70 godina od snimanja tog filma, i toga se niko kod nas nije setio. Ali Kinoteka je sa Gagom Markovićem povodom 50. godišnjice napravila veliki spektakl u Centru „Sava“ 1992. godine, u najstrašnije vreme. Napravili smo modnu reviju, orkestar obukli u bele smokinge, napravili avio-karte za Kazablanku. Tirke je govorio o filmu, Prelević pevao. Bile su dve projekcije, i tada sam se jedini put ozbiljno uplašio kada je masa sveta krenula iz sale, a druga počela da izlazi. Sve što smo zaradili, potrošili smo na ovaj događaj.

_____________________

Naša Kinoteka je ozbiljan svetski brend

Kinoteka je već dugo ozbiljan međunarodni trend i u nju se ulazi sa velikim uvažavanjem. Ona ima ozbiljan status u evropskim i svetskim okvirima. Kada 1999. nismo mogli da obeležimo njenih 50 godina, proslavu su napravili 70 italijanskih filmskih radnika u Rimu, svi su se potpisali i poslali nam pismo. To je dirljivo!

_____________________

Svetogrđe je bojiti crno-bele filmove

Jedne godine su me u Kanu pozvali da vidim kolorisani film „Kazablanka“. Bilo mi je interesantno da ga pogledam, jer mi, naravno, imamo crno-belu varijantu. Tu sam video da Hemfri Bogart ima zeleni šešir, a on je u mojoj glavi bio ili siv, ili braon. Pitam ih otkud im ideja, a oni kažu izvukli su je iz scenarija. I on je stvarno bio zelene boje, ali to je za mene svetogrđe, isto kao kad bi sa „Mona Lize“ skinuli boju da bi ona bila crno-bela.

[/restrictedarea] zaйm na kartu zaйm onlaйn sročnozaйm na sčetvebbankir zaйm