Njakanje

Piše Aleksandar Đaja

Sreća je što do sledećih izbora „mirotvorac Boris“ neće biti figura od bilo kakvog uticaja na političkoj sceni Srbije. Nešto kao Vuk Drašković

Konačno se na „Kroacija samitu“, 7. jula, u Dubrovniku, Boris Tadić rukovao – i sa Hašimom Tačijem! Da je bio prisutan Ante Pavelić, rukovao bi se i s njim. Da li je time Boris konačno završio „ciklus rukovanja“ sa svim srpskim zlotvorima, videćemo. Simptomatično je, međutim, da je Tadić jednu politiku vodio kao predsednik (što on misli da još uvek jeste), a drugu kao lider opozicione stranke, jer je upravo predlog DS-a bio da Srbija ne prisustvuje skupovima na kojima su kosovski funkcioneri. Ali, ono što me ovom prilikom beskrajno raduje, jeste činjenica da je činom „pristojnog  rukovanja“ Boris debelo namagarčio one koji su za njega glasali. Jer, jasno je, posle svega, da je kao predsednik u svojoj politici prema Kosovu i Metohiji lagao narod Srbije, govoreći jedno, a misleći drugo. Sreća je jedino u tome što do sledećih izbora „mirotvorac Boris“ neće biti figura od bilo kakvog uticaja na političkoj sceni Srbije. Nešto kao Vuk Drašković.

KOME SU „IZRASLE UŠI“

[restrictedarea]

Ali, ono što me mnogo više zanima jeste, koliko će vremena biti potrebno glasačima DS-a da shvate da su im „izrasle uši“ i da smo zbog politike njihovih „žutih idola“ dospeli u ekonomski i politički ćorsokak, u kojem se, već sasvim otvoreno, danas dovodi u pitanje isplata penzija, i to već u septembru! Jer, svojom podrškom dvanaestogodišnjoj politici DS-a, a posebno u zadnje četiri katastrofalne godine, oni su kumovali ovoj propasti, koja će lično pogoditi i većinu od njih! Dok za glavešine DS-a, koji su iz Srbije na umoru isisali i poslednju kap krvi i tako stekli enormno bogatstvo, ako na vreme spakuju kofere, većih problema možda i neće biti. U protivnom, boraviće na dobro čuvanim, mirnim mestima, u kojima su kontemplacija i redovni obroci zagarantovani zakonom. Kako god da bude, šteta koju su napravili i novac koji su ukrali tolikog su obima da nova vlada, koja se teško pravi i kojom niko nije previše oduševljen, zaista neće imati drugi izbor nego: „Sa štitom ili na njemu“! Jer, ponekad je i dobro nemati odstupnicu. Izvučeš iz sebe snagu za koju nisi ni sanjao da poseduješ. Verujem u to.
A, da je bežanija sa broda koji tone počela, počela je… U tome je prvi korak, prema očekivanju, napravio najbogatiji, najpragmatičniji i najarogantniji – Dragan Đilas, gradonačelnik (nadam se ne još dugo) Beograda. Zamislite, on se, jednostavno, „zabezeknuo“ kad je saznao da će predsedavanje Vuka Jeremića Generalnoj skupštini UN koštati sedam miliona dolara, zahtevajući da se takva odluka vlade od 24. maja odmah poništi! „U zemlji u kojoj nema dovoljno novca za najugroženije, u kojoj se inkubatori za bebe kupuju kroz humanitarne akcije, toliko novca godišnje potrošiti u Njujorku je sramotno!“, kaže on.
Međutim, Vuk na to uzvraća: „Dragan Đilas je verovatno među poslednjim ljudima u Srbiji koji bi smeo da koristi takve izraze. Čak i da je sedam miliona (dolara) tačno, Srbija bi, za cenu jednog Mosta preko Ade, naravno bez pristupnih saobraćajnica, mogla da predsedava Generalnoj skupštini UN narednih 60 godina!“
I, ko je u pravu? Naravno, svi su oni u pravu! I Tadić što se rukuje sa osumnjičenim za „dilovanje ljudskim organima“, i Đilas što brine za bebe u inkubatorima, i Jeremić koji je tek posle izbora „primetio“ novi most na Savi, koji bi po svojim dimenzijama i megalomaniji više odgovarao kanjonu Kolorada, ali… naš je problem što nismo toliko humani, pošteni i iskreni kao oni, pa ne vidimo sreću tamo gde je ona očigledna.

GRADONAČELNIK BOGATIJI OD SVOG GRADA
Iako je, zaista, istina da pri današnjem geopolitičkom stanju u svetu, ne samo da predsedavanje Generalnom skupštinom ne znači ništa (pa, trajalo ne 60, nego 600 godina), da pred „diplomatijom nuklearnih bojevih glava“ ništa ne znači ni cela Generalna skupština UN na čelu sa Ban Ki Munom, kao i da ova naša jadna Srbija zaista nema sedam miliona dolara za bacanje – postavlja se pitanje: gde je do sada bio Dragan Đilas? Jer, tek sada, kada je čak i njegovim „namagarčenim biračima“ jasno da DS ne osniva vladu, da Đilas nema šanse da bude premijer, da mu se i fotelja gradonačelnika ljulja, on se setio da je takozvani uspeh naše (a, u stvari, ruske) diplomatije „sramotno bacanje para“! Možda i jeste, ali da li je Dragan Đilas, koji, kako narod šuška, „zgrće pare i kapom i šakom gde god stigne, bez čije se firme ‚Emoušn῾ ne može snimiti nijedan ‚rijaliti šou῾ ili reklama u Srbiji, koji je odavno otkupio gotovo sve reklamne sekunde na najvećim srpskim televizijama, da bi ih potom po višestruko uvećanoj ceni preprodao zainteresovanim oglašivačima“ – zaista, prava ličnost za priču ove vrste?
OK, možda se sve to zove samo – „biznis“. Ali, koliko je taj „biznis“ moralan? Koliko je, ako zanemarimo i moral, onda, takav „biznis“, barem,  primeren ovom trenutku, u kojem po čaršiji kruži priča (pa, makar bila i anegdota) da je gradonačelnik Beograda bogatiji od svog grada, gde je 25 odsto ljudi bez posla, dok u samoj Srbiji  – dnevno bez posla ostaje osamdeset ljudi!… Ali, istini za volju, koliko je i moralno (a, nadasve, preskupo) biti predsedavajući Generalne skupštine UN, zastupajući zastrašujuću demagošku parolu DS-a „I Kosovo i EU“ – koja vređa zdrav razum svakog normalnog građanina Srbije. Zastupajući godinu dana, za sedam miliona dolara, demagošku floskulu – koja je doživela ubedljiv poraz, čak i na upravo završenim izborima!
U Srbiji, dakle, više nije problem locirati onoga ko od tebe hoće da napravi magarca. Problem je naći onog – koji to neće!

[/restrictedarea]