Nedostojni pokušaj tranzicije

Piše Milorad Vučelić

Konstituisana je nova Narodna Skupština Srbije. Izabrani su predsednik, potpredsednici, odbori i delegacije. Do kraja ove nedelje biće izabrana i nova Vlada Srbije. Nema sumnje da su to centralni politički događaji koji i privlače najveću pažnju, pobuđuju ozbiljna očekivanja i bude nadu.
U senci tih dešavanja odigrava se jedan veoma zanimljiv proces. Reč je o mučnom procesu tranzicije žutog kartela u parlamentarnu opozicionu grupu poslanika. Osnovno polazište odlazećeg režima je bilo da će njegova vlast biti vremenski neograničena i da će, poput osmanlijske, trajati vekovima. Čak se s  pravom može reći da je turska vlast u Srbiji u samom početku bila znatno obazrivija od ove koja se u poslednje četiri godine uspostavila kao pravi kartel sa svim svojim pravilima i organima koji su građeni u potpunoj suprotnosti sa pravnom državom. Samovolja je zacarila, brutalno se i bez prikrivanja pljačkao državni budžet, pravnoj sigurnosti nije bilo ni traga, pravosuđe je postalo ogoljeno sredstvo za političke obračune i kadrovanja, beskrajni proizvoljni pritvori pretvorili su se u izdržavanja kazne bez suda i presude. (Pročitajte tekst M. Zarkovića „Neprekinuta nit nepravde“, u ovom broju „Pečata“). Žuti mediji su Sve do 20. maja izgledalo je kao da će se u Srbiji realizovati nedosanjani snovi diktatora iz latinoameričkih „banana-država“ ili afričkih polukolonijalnih državnih tvorevina.
Očekivalo se, sažeto rečeno, da „Boris Tadić još pet godina bude predsednik Srbije“, da DS „uz pomoć dve-tri-četiri ili koliko god bi trebalo stranaka ponovo  formira vladu“, a da u „SNS-u dođe do raspleta u vrhu između Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića“. Očekivanja i predviđanja očigledno su se izjalovila.
Zatečeni padom s vlasti i novom parlamentarnom većinom najviši funkcioneri režima obreli su se konačno u Skupštini. Ogrezli u ponižavanje Parlamenta i njegovih odbora postali su poslanici koliko- toliko zaštićeni imunitetom. Neki od njih sada gledaju na Skupštinu Srbije kao na neku vrstu sigurne kuće. Sa primetnom strepnjom onih čije zloupotrebe vlasti izvesno izlaze i tek će izaći na videlo počeli su svoj opozicioni rad. Oni koji su se bahato i osiono odnosili prema prastarom geslu da se drugima ne čini ono što ne želiš da bude učinjeno tebi, odjednom su se setili nekih demokratskih običaja u formiranju skupštinskih odbora koje su do sada drsko i bezočno kršili, misleći da će večno biti na vlasti.
Istovremeno, baš kao pravi kartel, oni pokušavaju da svoje samovoljne i nezakonite učinke pretvore u nekakve demokratske tekovine. Smenjivali su koga i kako stignu, a zapošljavali na hiljade ljudi isključivo po partijskoj pripadnosti, ne samo mimo i protiv zakona nego i protiv svake pameti. Stvorili su i izmislili bezbroj raznih agencija i napunili ih svojim kadrovima. Sada naprasno i bez ikakvog stida i srama pokušavaju da sve te partijske ljude pretvore u nekakve eksperte koji su navodno zaposeli položaje i nameštenja po kriterijumima stručnosti. Svoj partijski voluntarizam i pravila kartela oni vide kao pravnu sigurnost, dok zakonom predviđenu mogućnost da se smanji administracija i neko smeni sa položaja pokušavaju da prikažu kao čistku. Kad samovoljno, po političkim kriterijumima, zaposliš nekog, to je u redu, ali kada na osnovu zakona možeš da ga smeniš onda je to politička čistka!
Žuti kartel demonstrira javno, u Narodnoj skupštini, svoje shvatanje departizacije. Njihovi partijski kadrovi moraju biti očuvani i zaštićeni da bi se dokazalo da će se poštovati obećanje o departizaciji!
Odbrana nekih stečenih prava u administraciji i agencijama nije sama sebi cilj, nego je to sredstvo da se spreči otkrivanje enormnih i brutalnih pljački državnog budžeta od strane donova žutog kartela. Po svaku cenu trebalo bi očuvati tu džunglu institucija koje su zapravo pipci žutog kartela. Čitavih osam milijardi dinara u javnih nabavkama po zvaničnim podacima je neregularno. Primeri drskih krađa i zloupotreba vlasti u sticanju privatnog bogatstva svakodnevno izlaze na svetlo dana, a to je samo početak početka. Stiče se utisak da je apsolutna većina šefova dosadašnjeg režima obolela od kleptomanije, a da ta kleptomanija dobija manijakalne razmere kada se nađe u blizini državnog novca.
Prizori pokušaja tranzicije čelnika dosadašnjeg režima u nekakvu opozicionu grupu poslanika odista izgledaju više nego jadno i povremeno tragikomično. Svaka njihova tobož kritička reč izgleda kao samoubilački napad. Nema nijednog uporišta u ruševinama koje su proizveli. Lišeni vlastodržačke oholosti i važnosti, oni izgledaju kao puke ljušture u kojima ničega nema, ali ima  i potpunog izostajanja svesti o situaciji u kojoj su se našli, kao i potpunog   izostajanja osećanja odgovornosti za stanje u koje su doveli narod i državu. Ima i pomalo straha.
Kažu da je Skot Ficdželard predlagao Hemingveju (pročitajte tekst „Hemingvejeva Italija“ u ovom broju „Pečata“) da na kraju svog romana „Zbogom oružje“ napiše i to „da svet ranjava svakoga, a kasnije mnogi ojačaju tamo gde su bili ranjeni“. Ali da bi priča o ranjavanju i ojačavanju bila primenljiva mora se ipak postati i biti neko i nešto. Zato se ovo navođenje Ficdžeraldovih reči prevashodno mora shvatiti kao preporuka za čitanje pomenutog teksta, a nikako kao pokušaj da se nedostojni časte bilo kakvim učitavanjem nekog dobrog značenja u njihovo ponašanje i postojanje.
Nova vlada je dužna da javnosti u najkraćem roku podnese izveštaj o tome šta je zatekla, ko je i politički i lično kriv i odgovoran za silne zloupotrebe vlasti,za korupciju i uništavanje privrede zemlje. Srbija se nada i očekuje to od novih vlasti, i to ne samo zbog zadovoljenja pravde. Biće to nužan i prvi korak ka moralnom i političkom, a bogami i ekonomskom ozdravljenju zemlje.