Medeni mesec nove vlade

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Koliko može da traje vlada sa ugrađenim uređajem za samouništenje (URS), bez obzira na to da li se tim mehanizmom upravlja rutinski ili daljinski

I dok se Tadić i drugovi kikoću i seire nad činjenicom da su predsedniku Nikoliću i novoj vladi ostavili izbrisane diskove na računarima i praznu državnu kasu, dotle se mandatar Dačić lomi u dilemi kako da rasporedi ministarske fotelje (da ih bude manje od petnaest, a više od dvadeset pet) i kako da predupredi najavljeni drugosrbijanski talas nezadovoljstva radom vlade.
Verovatno se često zapita koliko može da traje vlada sa ugrađenim uređajem za samouništenje (URS), bez obzira na to da li se tim mehanizmom upravlja rutinski ili daljinski.

BUDŽET

[restrictedarea]

Srećom, svaki dan u Srbiji poneko nešto kupi, pa se od PDV-a sliju u državnu kasu neke sumice, ali sa napretkom privrednih reformi, zacrtanim brojnim Dinkićevim planovima, te su svote sve manje. No čak i da se ne smanjuju, bile bi nedovoljne da se podmire ogromni troškovi brojnih agencija, direkcija, NVO-a, komisija, saveta itd, koji su formirani po ugledu na razvijene zemlje Zapada. I kojima se najviše ponosimo na evropskom putu.
Da pomenemo i najveće rashodne stavke budžeta – penzije i plate učitelja, lekara, policajaca, sudija i sl, na kojima će se, naravno, kola slomiti čim evropski bankari objasne da nemaju poverenja u vladu bivše Miloševićeve stranke, kao ni u predsednika Republike – bivšeg potpredsednika Radikalne stranke Srbije. Ali čak i bez ovog bankarskog izgovora, finansijska kriza će najžešće pogoditi baš ove slojeve stanovništva.

KAZNA?
Tadićeve „zdrave snage“ (tj. njihovi finansijski eksperti) zabrinuto vrte glavama pred kamerama „slobodnih“ medija, tvrdeći da bez nekoliko milijardi evra (godišnje) stranih investicija u državne obveznice (sa kamatom bar devet odsto), penzije i plate ne mogu biti isplaćene, gorivo za zimu nabavljeno, a obaveze po dospelim kreditima isplaćene. Lako može biti da je ovo tačno, ali je takođe jasno da su baš doskorašnji lideri, u proteklih desetak godina, doveli državu do – bankrota i dužničkog ropstva.
Pa bi morali da strahuju zbog odgovornosti za prekomerno zaduživanje, umesto da se silno raduju teškoj finansijskoj situaciji u kojoj će se naći sledeća vlada. Ili vam pada na pamet ime neke banke koja bi srpskoj državi, privredi i stanovništvu plaćala svake godine kredit alimentaciju u iznosu od nekoliko milijardi evra, tražeći jedino uveravanja da dug nikada neće biti vraćen?

DUGOVI!
Takvu banku ne poznajem. Ali poznajem neke druge, koje bi (valjda) bile spremne da svoja potraživanja pretvore u vlasništvo nad zemljištem, šumama ili vodom u Srbiji. Ili nad stanovima građana, koji su na neobičan način „otkupljeni“ početkom devedesetih godina (u periodu diktatorskog režima S. Miloševića). Da li će EA prijatelji (i njihove banke) savetovati da se i ova komunistička nepravda ispravi, a država upotrebi eksproprisane stanove za izmirenje inostranog duga?
Da li će se Tadić i drugovi, kao i njihovi prijatelji iz regiona i sveta, zaustaviti samo na pretnjama zatezanja dužničkih omči? Ili će ići korak dalje, pa ponovo nagovestiti ekonomsku izolaciju i bombardovanje, ako Srbija ne pristane da „živi kao sav normalni svet“, tj. potčini svoje ekonomske i političke interese željama EA prijatelja?

NORMALNO ZA SRBIJU
Za evroatlantsku zajednicu, izgleda, normalno je da Srbija ostane nekonkurentna i prezadužena zemlja, u kojoj caruju nezaposlenost, nered i korupcija, kao i socijalne napetosti. „Pustite nas da živimo!“ kliču domaći EA aktivisti. „Zar ćemo biti taoci istorije, tradicije i besmislenog nacionalnog ponosa? Zašto da se ne pomirimo sa progonom nekoliko stotina hiljada naših sunarodnika ili sa pauperizacijom miliona naših sugrađana? Ili sa gubitkom nekoliko stotina jetri ili bubrega?“ (A gde su vam srca?) „Zar bi zbog glupog ponosa i otpora silnicima (verovatno bezuspešnog) trebalo da izgubimo svoje apanaže, bonuse, provizije i pozicije, svoje sjajno snabdevene šoping molove, svoje specijalizacije, ekspertske honorare, vork šopove i raund tejblove? Učinićemo sve što je u našoj moći da se masa osiromašenih jadnika pomiri sa sudbinom?“
A šta je normalno za Srbiju? Normalno je da se u teškoj i vanrednoj situaciji svi ponašaju kao da su u teškoj i vanrednoj situaciji. Da potrošnju, ma koliko to bilo neprijatno, usklađuju sa mogućnostima, a ne sa željama. Da uvoz usklade sa mogućnostima izvoza (u normalnim ekonomskim uslovima devizni kurs bi, automatski, uravnotežio ove veličine). Da teret oskudice i odricanja rasporede na način koji je podnošljiv.
I da se izbore za ekonomsku slobodu, koju su stranački baroni uvek želeli da grubo ograniče. Zašto se sve stranke, pa čak i udruženja privrednika, ponašaju u javnim nastupima kao da za tu vrstu slobode ne mare?
Bez ekonomske slobode, oslonjene na čvrst pravni poredak i prostorni red, nema privrednog napretka, nema ni svrsishodne ekonomske politike, pa čak ni uspešnih državnih intervencija u privredi.

[/restrictedarea]