Kozara 1942: Spomenik pamćenja

Piše Uglješa Mrdić

Sedamdeset godina od slavne Bitke na Kozari podseća nas na dotad neviđeno jedinstvo naroda i njegove vojske, i čini nas ponosnim u iskrenom opredeljenju da budemo i ostanemo dostojni sinovi i kćeri naših heroja, nepokolebljivi sledbenici njihovog puta i načina

„Sedamdeset godina od genocida nad srpskim narodom Kozare, Potkozarja, Krajine i cele Bosne i Hercegovine istovremeno je i 70 godina iskrenog antifašizma, koji je u tom stradanju nastao, rastao i postao polet i zavet Srba s leve strane Drine u borbi za slobodu, kako tada, tako i uvek. Sedamdeset godina od slavne Bitke na Kozari podseća nas na dotad neviđeno jedinstvo naroda i njegove vojske, i čini nas ponosnim u iskrenom opredeljenju da budemo i ostanemo dostojni sinovi i kćeri naših heroja, nepokolebljivi sledbenici njihovog puta i načina, istakao je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik na Svečanoj akademiji posvećenoj obeležavanju sedamdesete godišnjice Bitke na Kozari, genocida nad srpskim narodom i borbe protiv fašizma, koja je održana prošle nedelje u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Prema Dodikovim rečima, genocid nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu i sačuvano sećanje na taj užas bili su presudni za odluku da se bar u ovom poslednjem tragičnom sukobu u regionu dobro i na vreme pripremimo i odbranimo od novog genocida, od još jednog sistemskog uništavanja Srba i svega srpskog.

ČUVANJE SEĆANJA
„Braneći se od novog genocida, branili smo svoje kuće i svoja imanja, život svojih porodica, branili smo pravo da samostalno odlučujemo o svojoj sudbini. Rezultat te borbe je Republika Srpska. Obavezni smo da je sačuvamo za buduće generacije, a Republika Srpska je obavezna da neguje i čuva sećanja na sva stradanja našeg naroda kroz celu istoriju Srba, kroz više od hiljadu godina našeg postojanja na prostoru današnje Bosne i Hercegovine, sa jasnim opredeljenjem da svaki zločin nad nama oprostimo, ali da nikada nijedan ne zaboravimo. Tako nam Bog pomogao“, rekao je u prepunoj sali Narodnog pozorišta Milorad Dodik, predsednik RS i predsednik Organizacionog odbora za obeležavanje sedamdesetogodišnjice Bitke na Kozari, čiji je zamenik Borislav Mikelić, nekadašnji premijer Republike Srpske Krajine, koji je osnovni pokretač i duša ovog projekta.
Inače, 10. juna ove godine navršilo se 70 godina od početka čuvene Bitke na Kozari, koja je nosila službeni naziv „Operacija Zapadna Bosna“.
Tim povodom izdata je i knjiga „Kozara – spomenik našeg pamćenja“, u kojoj je u svom autorskom tekstu prof. dr Aleksandar Rastović između ostalog napisao:
„U ovoj neravnopravnoj borbi Davida i Golijata, srpski narod je na kraju izašao kao pobednik, i moralno, i stvarno, iako su njegove žrtve tokom te jednomesečne borbe bile ogromne (oko 80.000 ljudi u zbegu, 68.500 zarobljenih civila koji su odvedeni u logore, više od 35.000 mrtvih, od toga više od 23.858 dece)… Aktivni učesnik Kozaračke operacije je bio i Kurt Valdhajm, tada mlad nacistički oficir, a nekoliko decenija kasnije generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Bici na Kozari prethodio je nečuveni teror i genocid ustaške tzv. Nezavisne države Hrvatske prema srpskom narodu, koji je ustao da brani svoj život i svoja imanja. Ovaj teror koji je kulminirao Bitkom  na Kozari kao rezultat imao je stvaranje jednog snažnog antifašističkog i slobodarskog pokreta otpora nacizmu. Time je srpski narod stao na stranu široke antifašističke koalicije evropskih i svetskih naroda i država, koja je na kraju rata izašla kao pobednik nad Hitlerom i nacističkom Nemačkom“.

POZIVANJE NA UNIŠTENJE SRBA
Vođstvo tzv. NDH od prvih dana širiće netrpeljivost i pozivati na uništenje Srba i na prostoru Bosanske Krajine i Kozare. Tako je na primer advokat Viktor Gutić, jedan od najistaknutijih predstavnika NDH u Bosanskoj Krajini, i ustaški stožernik govorio: „Ove srpske Cigane poslaćemo u Srbiju, jedne željeznicom, a druge Savom bez lađa. Nepoželjni elementi biće iskorijenjeni tako da će im se zatrti svaki trag i jedino što će ostati biće sjećanje na njih. Svu srpsku gamad od 15 godina, pa naviše mi ćemo poubijati, a njihovu djecu smjestiti u klostere i od njih će biti dobri Hrvati.“
Na teritoriji Kostajnice na poslovima prekrštavanja radio je lični kapelan ustaškog poglavnika Ante Pavelića, Dionizije Juričević, koji je na terenu pokazao svoju sposobnost ubeđivanja. U mestu Stezi, pre prekrštavanja, govorio je okupljenom narodu:
„U ovoj zemlji ne može više da živi nitko osim Hrvata, jer ovo je zemlja Hrvatska i tko se neće prekrstiti mi znademo kuda ćemo s njim. Ja sam u ovim gore krajevima davao očistiti od pileta sve do starca, a ako bude potrebe, učinit ću i ovdje, jer danas nije grehota ubiti ni malo djete od sedam godina, a koje smeta našem ustaškom poretku…“
Đorđe Rajić iz Banjaluke svedoči o strašnim stradanjima u njegovom kraju 7. februara 1942. godine, o zverstvima koje su počinile ustaše pod vođstvom fratra Filipovića u selu Drakulići kraj Banjaluke, otuda potiču ubijeni radnici rudari. „U ovom selu ustaše su opet pod vođstvom fratra Filipovića ubili oko 1.500 Srba, ljudi, žena i djece. Tada su ubijeni svi žitelji…“

JASENOVAC I STARA GRADIŠKA
U pomenutoj knjizi je navedeno da tamo gde ni teror, ni razne druge pretnje nisu pomogle, jer je narod i previše bio vezan za veru u kojoj je rođen, pristupalo se nasilnom „iseljavanju“. To iseljavanje je značilo odvođenje u logore Jasenovac, Staru Gradišku i mnoge druge koji su se nalazili u NDH: „Tko misli da živi u Hrvatskoj državi, trebalo bi da bude Hrvat, a vi pravoslavci (Srbi) ako mislite da živite u sredini sa Hrvatima, trebalo bi da se pokrstite… nema drugog izlaza nego primiti katoličku vjeru ili si izabrati mjesto u logoru u Jasenovcu“, bile su reči popa Sidonija upućene pravoslavnom narodu.
Ustaše su u ponašanju prema deci sa Kozare daleko prevazišli svoje učitelje. Postoje brojna svedočanstva o masovnom stradanju dece u ustaškim logorima na teritoriji tzv. NDH. Kao mlada devojka, logoraš Mara Vejnović-Smiljanić, koja je bila u logoru Stara Gradiška juna 1942. godine, doživela je agoniju dece u logoru. Njena svedočanstva govore o užasnom ljudskom bolu, jadu, patnji i nemoći, kada su majkama ustaše na silu uzimale i odvodile decu: „Potom su decu ubacivali u logorsku zgradu. U pojedine sobe satjerivali bi i po pedesetoro djece, koja su u taj prostor mogli stati jedino u uspravnom položaju. Nekoliko opatica (časne sestre) išle su od sobe do sobe sa nekom tekućinom u kanticama i kistovima mazale djeci usta. Govorile su da je to tekućina za ublažavanje žeđi. Međutim, poslije nekog vremena djeca su počela da se previjaju od bolova… a njihove usne bile su žive rane. Umirali su u najtežim mukama i vapajima. To je trajalo danima.“
Sramno je što je većina medija u Srbiji najblaže rečeno ignorisala obeležavanje ovog istorijskog događaja za srpski narod. To o njima dovoljno govori, kao i podatak da je  pored rukovodstva Republike Srpske, predvođenog predsednikom i potpredsednikom RS Miloradom Dodikom i  Emilom Vlajkijem, bio prisutan samo ministar kulture Predrag Marković.
Zločini i genocid nad srpskim narodom ne sme se zaboraviti…