Jurij GAVRILEČKO: UJEDINJENA EVROPA I PANEVROPSKI FAŠIZAM

Peta je godina svetske ekonomske krize, a još uvek se otkriva nesposobnost postojećih institucija da prevaziđu krizne pojave koje su nastale zbog vladajuće neoliberalne ekonomije. Ni kapitalizam, kako se ispostavilo, nije u stanju da izađe na kraj sa problemima koje je sam stvorio, kao što to u svoje vreme nisu mogli ni feudalizam, ni socijalizam na sovjetski način. Kao rezultat će se vrlo brzo pojaviti mogućnost da pratimo kombinacije iz starih ideoloških direktiva, a moguće je – i rađanje novih oblika i modela društvenog uređenja.

Propast politike multikulturalizma u Evropi i jačanje kriznih tendencija su već doveli do porasta podrške nacionalizmu i socijalizmu. Predsednički izbori u Francuskoj na kojima je pobedio socijalista, a na treće mesto izbio lider nacionalističkog fronta, zatim ubedljiva pobeda socijalista na izborima za francuski parlament, pobeda nacionalista na izborima u Mađarskoj, borba između desnih i levih radikala na ponovljenim izborima za parlament Grčke dokazuju da se u skoroj budućnosti u Evropi mogu očekivati reinkarnacije ne samo socijalističkih, već i nacional-socijalističkih ideja.

Obzirom na veličinu krize evrozone razmatraju se dve moguće varijante njenog prevazilaženja. Prva je: raspad evrozone na pojedinačne države i „koncentrisanje“ EU na veličinu koalicija šest do deset ekonomski najrazvijenijih zemalja, dok bi ostale plivale samostalno. Druga: formiranje „Jedinstvenog fiskalnog i budžetskog prostora“ uz rušenje ostataka nacionalnih suvereniteta i postepeno pretvaranje Evropske unije u imperiju sa jedinstvenim budžetom, jedinstvenim centrom odlučivanja, zajedničkom birokratijom, policijom i zajedničkim oružanim snagama.

Međutim, ako se prva varijanta prorađuje dovoljno detaljno, o drugoj obično govore ekonomisti, ali ne i političari, jer je njima jasno da takva metamorfoza EU nije moguća ukoliko se ne naprave pretpostavke u vezi sa udruživanjem, koje bi bile ideološki prihvatljive za stanovništvo. Osim toga, postojeće elite teško da će radi formiranja imperije dobrovoljno da se odreknu i dela svojih ovlašćenja u nacionalnim državama. Odatle proizilazi da buduću imperiju treba da objedini cilj koji će biti razumljiv kako građanima različitih država, tako i predstavljati politički instrument koji je u stanju da prevaziđe otpor nacionalnih elita. Kao takva ideologija i takav instrument može da se pojavi panevropski fašizam.

U traganju za panevropskim identitetom

Zašto baš on? Pre svega zato što on daje jednostavne, jasne i spolja gledano logične odgovore na pitanja „ko je kriv“ i „šta da se radi“. Pri tom već mnogo godina vlade većine evropskih država stvaraju bazu za radikalizaciju raspoloženja Evropljana, zahvaljujući politici oštrog smanjenja socijalnih troškova, dok istovremeno podržavaju emigrante svih boja i rasa.

Osim toga, ideje tolerancije i multikulturalizma, pojava u Evropi enklava i getoa za izbeglice iz Afrike, sa Bliskog i Dalekog Istoka i dr. doveli su Staru Evropu do sve jače potrage za nadnacionalnim panevropskim identitetom. Kulturne razlike među „posthrišćanskom“ (bezreligioznom) Evropom i ostrašćeno patriotskom muslimanskom emigracijom, koje države aktivno podržavaju, sve više guraju Evropljane prema misli o potrebi da je neophodno da se pozabave zaštitom sopstvenih vrednosti u svojoj sopstvenoj kući.

Obzirom da se za razliku od socijalizma koji propoveda internacionalizam i bratstvo naroda, fašizam i nacional-socijalizam zasnivaju na ideji isključive nadmoći jedne rase u odnosu na druge, logičnije je da će upravo oni da se nađu u osnovi panevropskog identiteta, koji će pretendovati na udruživanje većeg dela starog sveta. Katolici i protestanti Evrope tu mogu da nađu zajednički jezik. Nije isključeno ni da će se pojaviti novi kodeks moralnih zapovesti „pravog Evropljanina“ sa određenim kulturno-etičkim modelom ponašanja, kojima će se i praviti razlika između predstavnika „visokog“ evropskog superetnosa i svih ostalih.

„Levi“ fašisti

Posebnost panevropskog fašizma će možda postati njegova simbioza sa levim, pa čak i levoradikalnim pravcima. Jer ni fašizam u početku nije bio klasični „desni“, jer se zasnivao na udruživanju, kolektivnom delovanju i primatu interesa organizacije nad interesima pojedinačnog člana. Taj kolektivizam je prilično uspešno i pomogao fašizmu da na sasvim zakonit način za sebe izbori opširan politički prostor.

U 20. veku ekonomski model koji su zagovarali fašizam i nacional-socijalizam nije uspeo da se razvije u potpunosti i uništen je spoljnim snagama. Fašizam je sličan drvetu koje su sasekli, ali su ostavili korenje, pa uz povoljne okolnosti ono može opet da potera izdanke.

Osim toga, drugi talas industrijalizacije u Evropi, bez koga je teško da se prevaziđe porast nezaposlenosti i ubrzano siromašenje stanovništva EU je nemoguć pri neoliberalnom demokratskom modelu. Zato je je potpuno logično da se okrenemo iskustvu prevazilaženja krize u Nemačkoj u vreme Velike depresije – iskustvu mobilizacione ekonomije Jalmara Šahta. Situacija u Nemačkoj 1933.godine je u mnogom bila slična onoj, koja je sada u Grčkoj, Španiji, Portugaliji, i koja će vrlo brzo biti realnost i za većinu ostalih zemalja Evropske unije. U to vreme je u Nemačkoj zvanično bilo nezaposleno preko 6 miliona ljudi (samo), odnosno 30% radno sposobnog stanovništva i 3 miliona ljudi koji su radili sa skraćenom radnom nedeljom (SAD – 25%, Francuska – 20%, Engleska – 18%). Hitler je, kada je izabran za kancelara, i posle paljenja Rajhstaga, uspeo da uništi svoje političke protivnike, imajući uz sebe odrede jurišnika. Mnogo je teže bilo da se brzo obnovi paralizovana ekonomija sa 68 hiljada preduzeća-bankrota i ogromnom armijom nezaposlenih, ali… on je i sa tim izašao na kraj. I taj će primer njegovi ideološki nastavljači iskoristiti.

Međutim, obnoviti u Evropi nacional-socijalizam onakav, kakav je bio u Nemačkoj, biće izuzetno složeno, jer je previše čvrsto povezan u svesti Evropljana sa ratom, koncentracionim logorima, holokaustom i ostalim krvavim događajima. Za razliku od italijanskog fašizma, koji nije ostavio iza sebe takve uspomene. Čak i sada, prema izjavama evropskih političara može da se primeti njihov više nego lojalan odnos prema fašizmu italijanskog tipa. Konkretno, bivši premijer Italije Silvio Berluskoni nije nikada krio svoje simpatije prema njemu.

Moguća alternativa: „ Avet komunizma 2.0“

Još jedan faktor koji pomaže obnovi popularnosti fašizma će biti rast levičarskih raspoloženja u društvu i moguća reinkarnacija komunističkih parola. U borbi sa novom komunističkom ideologijom fašiste će podržavati desne partije i partije centra, sigurne da su fašisti njihove kolege, odnosno sasvim – desni.

Tako može da dođe do situacije da u Evropi počnu da se između sebe bore dva radikalna pravca: jedan, čija je osnova internacionalizam, i drugi sa osnovom u panevropskom nacionalizmu.

Ako se prisetimo da su se poslednjih decenija evropski levičari mnogo bavili zaštitom prava populacije razne vrste izopačenosti, kao i prava imigranata, njihov rad na toj osnovi će biti još jedan argument da ih fašisti optuže sa podrivanje evropske stabilnosti da bi se dodvorili onima koga će panevropski fašisti obavezno nazvati svojim neprijateljem.

A ukoliko evropski levičari odbiju da se bore za prava devijantnih grupa, u tom slučaju će evropskim biračima postati nejasno po čemu se oni, u stvari, razlikuju od novih „levih fašista“ koji propovedaju ideju socijalne pravde (istina, samo za „prave Evropljane “) , ali ta razlika će postati nevažna zbog opšte sličnosti baznih postulata.

A kakvi mogu da budu eventualni postupci, ekonomski program i parole panevropskih fašista – pokušaću da prognoziram u sledećem članku.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)