Hemingvejeva Italija

Piše Snežana Simić

Romanima slavnog nobelovca nadahnutim ranom i poznom ljubavi i životom na Apeninskom poluostrvu, ovog leta, o godišnjici piščevog rođenja i smrti, poklonjena je velika pažnja književne i medijske scene na obe strane Atlantika

Hemingvejev roman „Zbogom oružje“, prvi put objavljen 1929,  u novom ruhu pojavio se u američkim knjižarama sredinom  meseca jula. Poslednje ilustrovano izdanje (izdavač „Skribner“) ovog delimično autobiografskog romana, osim uvoda koji je Hemingvej napisao za jedno od prethodnih izdanja (1948), obogaćeno je novim uvodom koji je pripremio Hemingvejev unuk Šin i predgovorom književnikovog sina Patrika. Pored nekoliko ranih nacrta za određene delove romana, čitaocima će možda biti najzanimljivije da pročitaju čak 47 različitih završetaka knjige. Deo velike pažnje i publiciteta koji je i u Americi i Evropi ovog jula, o godišnjici rođenja i smrti slavnog pisca, poklonjen autoru i njegovom delu, jeste i činjenica da su u nedeljnom kulturnom dodatku „Letura“ (lektira), italijanskog lista „Korijere dela sera“ ( broj od 22. jula), ekskluzivno objavljeni prevodi svih 47 završetaka romana „Zbogom oružje“!
Iako je Hemingvej svojevremeno izjavio (u intervjuu 1958) da je završne rečenice svog remek-dela pisao i brisao 39 puta, zahvaljujući istraživačkoj upornosti njegovog unuka Šina, u Hemingvejevoj kolekciji, pohranjenoj u Kenedijevoj predsedničkoj biblioteci i muzeju u Bostonu, pronađeno je 47 varijacija na istu temu.
Alternativni, Hemingvejevom rukom korigovani, završeci, čija dužina varira od jedne rečenice do nekoliko paragrafa, numerisani su i sakupljeni u apendiksu novog izdanja knjige. Za poštovaoce Hemingvejevog dela, a možda i one sa književnim ambicijama, upoznavanje sa potencijalnim završecima predstavlja ne samo fascinantan podsticaj za otkrivanje kako roman može da se završi (ponekad sa preovlađujućom notom beznađa, ponekad sa izvesnom dozom optimizma), nego i priliku da prodru u kreativni metod ovog velikana pisane reči i njegovog antikonformističkog i voljno siromašnog „novinarskog” stila, lišenog emocija i suvišnih ukrasa.
Prvi od tri alternativna završetka, označenih u dodatku knjige pod naslovom „Nada“, nudi ledeni zaključak: „To je cela priča. Ketrin je mrtva, i vi ćete umreti, i ja ću umreti, i to je sve što mogu da vam obećam.“ Kraj, podveden pod brojem 34, koji je piscu sugerisao prijatelj iz tzv. izgubljene generacije (lost generation) i profesionalni rival Frensis Skot Ficdžerald, odlikuje se dobrom strukturom: „Svet ranjava svakoga, a kasnije mnogi ojačaju tamo gde su bili ranjeni. Ali one koje nije ranio, on (svet) ubija. Ubija i mnogo dobre i mnogo uljudne i hrabre, bez razlike. Ako nisi jedan od njih, možeš da budeš siguran da će i tebe, u svakom slučaju, ubiti, ali bez velike žurbe.“
Mukotrpna potraga za pravim rečima završila se konačnim opredeljenjem pisca za poznati „hladni“ završetak romana – kada Frederik, posle smrti voljene žene, napokon ostajući sam sa njom u mračnoj sobi, pozdravlja Ketrin kao statuu. Malo kasnije izlazi iz bolnice i vraća se u hotel peške, po kiši. Odbačene verzije otkrivaju da je prepoznatljivi Hemingvejev stil, na prvi pogled, prirodan i nerazdvojan od njegovog karaktera, u stvari bio plod ogromnog umnog napora: slavni pisac je do esencijalnosti stizao tek posle dugotrajnog i marljivog eksperimentisanja.
Vest o ponovnom objavljivanju Hemingvejevog kultnog romana takođe evocira postojanu, decenijama dugu, privrženost pisca Italiji, naročito Venecijanskoj regiji u kojoj je često boravio i gde mu se, posle mladalačke ljubavi u Milanu, u zrelim godinama ponovo desila ljubav sa jednom mladom Venecijankom. O toj vezi i ostalim detaljima njegovih čestih poseta Italiji, dosta se saznaje iz pasionirane Hemingvejeve biografije Fernande Pivano, nabijene emocijama i sećanjima i bazirane na dokumentima i pismima iz ličnog arhiva književnice. Pivano, koja je bila u dubokim prijateljskim i profesionalnim vezama sa piscem, kao prevodilac njegovih dela, 1943. je čak završila u zatvoru i to upravo zbog prevoda antimilitarističkog romana „Zbogom oružje“, koji je tadašnji fašistički režim smatrao štetnim za čast italijanskih vojnika (roman je prvi put objavljen u Italiji tek posle završetka Drugog svetskog rata).

[restrictedarea]

ZANESENOST VENETOM
Hemingvejeva dugogodišnja ljubav prema italijanskoj pokrajini Veneto započela je tokom Prvog svetskog rata, u maju 1918, kada je, kao dobrovoljac američkog „Crvenog krsta“, iz Milana stigao na obale reke Pjave. Radio je kao vozač ambulantnih kola, a na frontu je obično delio cigarete i čokoladu italijanskim vojnicima. Njegove plemenite aktivnosti su ubrzo prekinute: početkom jula je teško ranjen i prebačen na lečenje u američku bolnicu u Milanu, gde se zaljubio u koketnu američku bolničarku Agnes fon Kurovski koja ga je inspirisala za lik engleske bolničarke Ketrin Berkli u romanu „Zbogom oružje“. Iako se ljubav između devetnaestogodišnjeg Hemingveja i sedam godina starije Agnes neslavno završila za mlađanog Hemingveja (Agnes je odbila njegovu bračnu ponudu i prepustila se udvaranju jednog italijanskog oficira), ovo rano ratno i ljubavno iskustvo ostavilo je neizbrisiv trag u njegovoj memoriji, koje je posle deset godina pretočio u poluautobiografsko delo. (Kasnije – 1922. i 1923. godine – kada je u svojstvu reportera intervjuisao Musolinija, i ponovo kružio Italijom, obilazeći brojne gradove).
U leto 1948. pisac napušta Kubu i, u društvu sa četvrtom (poslednjom) suprugom Meri, opet dolazi u Italiju. Iz Đenove, vozeći „bjuik“ s otvorenim krovom, prvo se zaustavlja u Kortini d’Ampeko, potom stiže u Veneciju. Ovog puta Hemingvej ne želi da napušta Veneto. Iako je ranije pohodio Firencu, odbija poziv Bernarda Berensona, uglednog istoričara umetnosti i likovnog kritičara, da ga poseti u njegovoj renesansnoj vili Tati, uljuljkanoj na padinama Fiezola u blizini Firence. Obrazlaže da se razlog njegovog nedolaska prvenstveno nalazi u privrženosti Venecijanskoj pokrajini: „Ja sam stari zanesenjak Venetom i tu ću ostaviti moje srce“, napisao je u pismu upućenom svom američkom prijatelju 1948. godine.
Tokom dugih šetnji Venecijom, često se zaustavlja na pijaci u blizini mosta Rialto. Jer, za Hemingveja „pijaca je bila stvar koja je najviše podsećala na lepi madridski muzej ‘Prado’ ili firentinsku Akademiju“. Najviše su ga privlačile ribarske tezge. Pretpostavlja se da je moguće da mu se tada, dok se u razgovorima sa prodavcima interesovao za imena riba na italijanskom jeziku, javila ideja za kratki roman „Starac i more“, koji je objavio 1952. godine.
U hotel „Griti“, gde je odseo, Hemingvej se obično vraćao gondolom. Gondolijeri su ga pamtili po izdašnom plaćanju za vožnju. „Oni su se mnogo umarali, i ja sam ih plaćao onoliko koliko zaslužuju, a i malo više“, objašnjavao je pisac.
Za vreme boravka u Veneciji obično je pisao noću. Povlačio se u hotelsku sobu u deset sati. Prema svedočenju vlasnika hotela, pored njega je uvek bilo šest boca vrhunskog vina „Amarone“. Sledećeg jutra sobarice su uvek nalazile prazne flaše. Međutim, u pauzama, koje je često provodio u Harijevom baru, za stočićem u uglu, pio je „martini“. Kasnije otkriva pansion Čipriani na obližnjem ostrvu Torčelo, gde se seli sa suprugom.
Polovinom decembra supružnici Hemingvej ponovo su u Kortini, u iznajmljenoj vili. Za razliku od venecijanskog radnog ritma, pisac je ustajao u pet ujutru i odmah počinjao da kuca na maloj pisaćoj mašini nemačke proizvodnje. Za to vreme Meri, žena gejša-sekretarica se prepuštala kulinarskim ogledima. Njen specijalitet je bila torta od limuna, ali je skoro svaki dan pripremala meso u rerni, sve u nameri da udovolji mužu i izmami komplimente kojima je on izdašno darivao. Bračni par je izgledao srećan i zadovoljan. Ali, oluja se približavala.
Hemingvejeva strast za lovom nije ga ni u ovim srećnim momentima napuštala. U laguni Kaorle ide u lov na divlje patke. Jedne kišne decembarske večeri, na imanju barona Franketija, drugara sa kojim je delio lovačke pustolovine, upoznaje osamnaestogodišnju venecijansku plemkinju Adrijanu Ivančić. Ova prelepa i očaravajuća devojka bila je jedina žena prisutna u kući. Lovce je, sva pokisla, sačekala na vratima. Hemingvej se zaljubio na prvi pogled. Po ulasku u kuću, dok je Adrijana, u blizini kamina, pokušavala da očešlja svoju gustu crnu kosu, trideset godina stariji pisac je uzeo njen češalj i prelomio ga na dva dela. Vratio joj je samo jednu polovinu, simbolično zadržavši drugi deo češlja.

LJUBAV U VENECIJI
Posle fatalnog susreta sa ćerkom barona Karla Ivančića, diplomate, čija se brodovlasnička porodica početkom 19. veka sa ostrva Mali Lošinj doselila u Veneciju, Hemingvej je, kažu, izgubio glavu. Njihova, možda samo platonska ljubav trajala je do 1954, iako su i kasnije nastavili da razmenjuju brojna pisma. „Kad sam te upoznao, više nisam bio u stanju da pišem. Ali, zahvaljujući tebi, ponovo sam počeo“, pisao je, između ostalog, književnik svojoj muzi.
Prilikom sledećeg boravka u Kortini i Veneciji (1950) Hemingvej je završio roman „Preko reke i u šumu“, koji je, kada je iste godine, pod originalnim naslovom „Across the River and into the Trees“, objavljen u Americi, kritika hladno dočekala (ovu knjigu je na srpski preveo poznati novinar „Politike“ Predrag Milojević). Pored izvanrednih i dirljivih opisa venecijanske lagune, roman se odlikuje jasnim autobiografskim elementima: Ričard Kantvel, američki pukovnik u penziji vraća se u Italiju da obiđe mesta gde je bio ranjen u mladosti. Tu počinje njegova uzburkana veza sa mladom groficom Renatom. Lik glavne junakinje, očigledno oblikovan po ugledu na mladu Adrijanu, izazvao je veliki skandal u tadašnjoj Veneciji. Iako je Hemingvej isticao da se u knjizi za opise ljubavnih scena u gondoli (XIII i XIV poglavlje) inspirisao drugom stvarnom ličnošću, glumicom Marlen Ditrih, Adrijanu su u ovoj velelepnoj i raskošnoj, ipak malograđanskoj metropoli dočekale brojne neugodnosti. Zataškavanju skandala nije doprineo ni Hemingvejev izričit zahtev da se knjiga može objaviti u Italiji tek posle njegove smrti (roman je publikovan u Italiji 1965, četiri godine posle smrti pisca). Svoju verziju ove ljubavne priče kasnije (1980) je napisala i gospođica Ivančić (tada već udata za nemačkog grofa Rudolfa fon Reksa, sa kojim je imala dvoje dece) u knjizi sećanja „Bela kula“.
Posle avionskog udesa u Africi i posle trinaestodnevnog napornog putovanja, još uvek sa vidljivim posledicama preživljene nesreće, američki pisac poslednji put dolazi u Veneciju. Krajem marta 1954. pesnik Euđenio Montale, njegov kolega po novinarskom peru i „Nobelovoj nagradi“ (koju je dobio 21 godinu posle Hemingveja), na jedvite jade (uz pomoć brojnih prijateljskih intervencija) uspeva da ga poseti u hotelu. Rezultat ovog susreta je bio intervju koji je objavljen u listu „Korijere dela sera“.

SEĆANJE NA PARISKE PRIJATELJE
„Hemingvej je ležao u krevetu. Soba je bila u neredu, flaše ‘Kjantija’ (toskansko vino, prim. aut) i viskija bile su razbacane po podu. Pisac je jeo zelenu salatu“, piše Montale i dodaje da su razgovarali na više jezika. To je bila mešavina „italijanskog, engleskog, francuskog i španskog. Odmah mi je pokazao svoje rane i opekotine prvog i drugog stepena“. Pričali su i o Hemingvejevom boravku u Parizu, susretu sa izgnanicima, DŽ. Džojsom (za koga je pisac rekao: „Il n’y a que Joyce et tout le reste e m…“ – „Niko nije kao Džojs, sve ostalo je g…“) i E. Paundom, Džojsovom prijatelju Italu Zvevu, koji je, po Hemingvejevom mišljenju bio muy bueno (mnogo dobar). Nisu zaboravili ni „pijanduru“ Skota Ficdžeralda. Književnik je takođe rekao da više ne misli na Stendala, svog učitelja, da neće da ide u Rim, koji ga uopšte ne interesuje, a ni u Milano, pošto više nije kao pre. Međutim, izrazio je nameru da ponovo poseti Udine i ostala mesta, prisutna u njegovom romanu „Preko reke i u šumu“.
Kada se pridigao iz kreveta, Hemingvej je nastavio da viđa Adrijanu. U pismu koje joj šalje u aprilu iste godine, on piše: „Mnogo te volim i uvek ću te voleti“. Kasnije, te godine (1954), dobio je „Nobelovu nagradu“, koja mu je, po njegovim rečima, dodeljena samo zato što „Starac i more“ nije sadržao psovke.

„MENE ZOVU BJONDA“
Iako više nije dolazio u Italiju, pisac nije zaboravio draga mu mesta u Venetu. Setio ih se i tokom večeri koja je prethodila njegovom tragičnom kraju u porodičnoj kući u Ajdahu. Kako je ispričala njegova supruga Meri, „To veče 1. jula 1961. bilo je tako mirno i spokojno! Čak smo pevali staru pesmu koju smo od Fernande Pivano naučili u Kortini d’Ampeko: ‘Tutti mi chiamano bionda,/ ma bionda non lo sono:/ porto i capelli neri…’ (‘Mene zovu bjonda,/ al’ bjonda nisam ja:/ ja imam crnu kosu…’). Posle smo se setili Venecije… i drage Adrijane.“
Ovu pesmu koja se rado peva i kod nas, ne samo u Dalmaciji, verovatno je znala i crnokosa venecijanska lepotica koja je svoj život takođe završila na tragičan način: 22 godine posle Hemingvejeve smrti (1983) Adrijana se, ne uspevši da prebrodi depresivnu krizu, obesila u kući na seoskom imanju u blizini Orbetela.
Posle Hemingvejeve smrti udovica Meri je izjavila za štampu da se radilo o incidentu. Pet godina kasnije (1966), u intervjuu koji je dala čuvenoj italijanskoj novinarki Orijani Falači priznala je da se radilo o samoubistvu.
Među malobrojnim ljudima, prisutnim na Hemingvejevoj sahrani, jedini Italijan je bio Đanfranko Ivančić, Adrijanin brat i veliki prijatelj slavnog američkog književnika.

_______________

Roman sa 44 naslova

U Hemingvejevom arhivu čuva se spisak koji sadrži 44 moguća naslova za roman „Zbogom oružje“, za koje se pisac nadahnjivao ne samo Italijom („Putovanje u Italiju“, „Ljubav u Italiji“, „Italijanska hronika“, „Italijansko iskustvo“ i „Povlačenje iz Italije“), već i Šekspirovim stihovima, Biblijom i Floberovim romanom „Sentimentalno vaspitanje“. Konačno je odlučio da naslov „pozajmi“ od pesnika Džordža Pila (George Peele) koji je još 1590. napisao pesmu „A Farewell to Arms“. Ova „italijanska“ knjiga koju je Hemingvej, sa velikim zadovoljstvom, počeo da piše u zimu 1928, između Pariza i SAD-a, objavljena je u 28 hiljada primeraka 24. oktobra 1929. godine (ovaj datum je u analima američke berze upisan kao „crni četvrtak“), kada je, prema Hemingvejevim rečima, „berza propala“, a njegovo delo ubrzo zatim doživelo uspeh doprinevši njegovoj ekonomskoj nezavisnosti.

_______________

Kraj sa preživelim detetom

U nedeljnom Kulturnom dodatku lista „Korijere dela sera“, ekskluzivno su (22. jula) objavljeni prevodi svih 47 završetaka romana „Zbogom oružje“. Pored tri kraja sa religioznim razmišljanjima, nekoliko varijanti u kojima se pripoveda o jutru posle noći u kojoj je Ketrin umrla, o organizovanju sahrane, tu su i tri finala u kojima Hemingvej testira manje tragičan kraj: dete, majušni plod nesrećnih ljubavnika, preživljava na porodu.
Završetak broj 9. glasi: „Šta je sa detetom?“, zapitao sam.
– Dobro je.
– Zaista?
– Naravno.
Seo sam na stolicu ispred stola pored kojeg su visili izveštaji bolničarki i gledao sam napolje kroz prozor. Ne videh ništa, sem mraka i kiše koja je padala ispred osvetljenog prozora. Znači, dobro je. Imao sam sada sina. Nije mi bilo nimalo stalo do njega. Na srcu mi je ležala samo Ketrin.“

[/restrictedarea]