Filozofija u službi spektakla

Piše mr Mileva Pavlović

Knjiga Željka Simića „Manifest Žižek“ nije posvećena „miljeniku“ epohe Slavoju Žižeku, već je napisana s ciljem da se produbljenije razume vreme u kojem živimo i uoči totalitarizam koji je samo vešto preobražen u odnosu na istorijski poznate – nacizam i staljinizam

 

U svojoj najnovijoj knjizi „Manifest Žižek“ Željko Simić razmatra ulogu planetarno poznatog i uticajnog filozofa Slavoja Žižeka u stvaranju nove duhovne i misaone epohe, koju Simić s pravom naziva „postmodernom“.
Interesovanje za ovog slovenačkog filozofskog „aktivistu“ nije nimalo slučajno, niti je nasumično odabrano, budući da je on u najautoritativnijim američkim medijima proglašen, ruku pod ruku sa Bernar Anri Levijem, ali i našim ekološkim „komesarom“, bez ikakvog pisanog, intelektualnog traga, Srđom Popovićem, za jednog od stotinu najznačajnijih mislilaca našeg doba.

[restrictedarea]

KRETENIZACIJA ČOVEKOVOG BIĆA
Kada se ima u vidu i da je Žižekova popularnost u jednom delu naše kolonijalno potčinjene javnosti poprimila razmere prave epidemije, razumljivo je da Simićeva polemička rasprava izaziva radoznalost kod onih odista upućenih u stvar filozofskog mišljenja, ali i prizemnu znatiželju kod nekritičkih satrapa Žižekovog estradnog „angažmana“.
Prvi, koji filozofiju smatraju najdubljim misaonim opredeljenjem i istinskom strašću, biće ovom Simićevom knjigom ozareni ponajviše zbog toga što ona, zapravo, nije posvećena, kako autor zapisuje, „miljeniku“ epohe Slavoju Žižeku, već je napisana s ciljem da se produbljenije razume vreme u kojem živimo i uoči totalitarizam koji je samo vešto preobražen u odnosu na istorijski poznate – nacizam i staljinizam. Sledbenici Slavoja Žižeka, koji u Srbiji šire njegovu slavu najčešće iz udobnosti nevladinih, „samostalnih“ organizacija, moraju da budu razočarani, jer se njihov idol u ovoj ozbiljnoj studiji portretiše bez levičarske maske, kao puki kamičak u neoliberalnom mozaiku represivne mašinerije manipulisanja. Pri tom, imponuje činjenica da se Željko Simić nije latio pamfletističkog vida analize lika i dela Slavoja Žižeka, već ga osmatra kao fenomenološku paradigmu vremena u kojem „odabrani“ govore na posmrtnim ostacima Istine, a da Laž uzdižu na rang, kako Levi ističe, bez ikakvog uvijanja, „jednog varijeteta ljudskog mišljenja“, kao da je reč o seksualnoj orijentaciji!
Premda u današnjoj epohi mišljenja i znanja nije nemogućno da se nešto kritikuje, a da se o tome ništa pouzdano i temeljno ne zna, dovesti u pitanje uvide do kojih je Simić došao u ovoj knjizi težak je zadatak, budući da on Žižekovom delu pristupa iz ugla poštovanja njegovog obrazovanja i erudicije (istine radi, nije reč o nabeđenom, nego o školovanom filozofu, piscu većeg broja knjiga, studija i rasprava), što je podrazumevalo temeljno preispitivanje, primera radi, Žižekovog razumevanja Hegelove spekulativne filozofije ili zloupotrebe Lakanove revizije frojdističkog nasleđa. Da budemo sasvim konkretni: „Manifest Žižek“ je ozbiljna filozofska rasprava o – kako autor precizno navodi u podnaslovu knjige – „portretu post-postmoderne“, što ne znači da spis nema političke implikacije! Mora ih imati zbog toga što i sam Žižek (zlo)upotrebljava filozofiju u izrazito ideološko-političke svrhe.
Jer, iako se izdaje za radikalnog kritičara postmodernizma i kapitalizma, ova knjiga Željka Simića nedvosmisleno dokazuje da je Žižek jedan od njihovih (te dve pojave su komplementarne!) najuticajnijih protagonista. Štaviše, on je odista brend iza kojeg stoji bezlični sistem korporacijske moći manipulisanja i potiskivanja svakog vida kritičkog mišljenja.
Površno obavešteni, a takvih je najviše, mogu pomisliti da su Simićeve ocene previše smele, imajući u vidu da je Žižek bio jedan od najglasnijih kritičara kapitalizma na nedavnim protestima u Volstritu. Autor ne prenebregava tu činjenicu, taj „angažman“ koji je putem „Ju tjuba“ planetarno promovisan, ali opominje da Žižek takvu estradnu priliku za vlastitu afirmaciju nipošto ne bi propustio. Kao i većina današnjih intelektualaca, tako je i Žižek samo prividno spontan pred slikama globalnih bestijalnosti i ciničnih nepravdi. U svom „permanentnom aktivizmu“ – da parafraziram naslov Trockijeve glasovite knjige – Žižek strogo vodi računa da ne prekorači granicu koja kontrolisani bunt deli od autentične pobune svesnog pojedinca, otrežnjenog Subjekta. Simić nas opominje da ne zaboravimo: samo takva pobuna može da dovede u pitanje temelje novog represivnog sistema kojem je glavni cilj – ma kako to radikalno zvučalo – kretenizacija čovekovog bića.

POSTOJIM, DAKLE NE MISLIM
Nema sumnje da je podrobna analiza i dela, i delovanja ovog filozofa, uticala na provokativan naslov Simićeve knjige. Iz stranice u stranicu autor dokazuje da Žižek uspostavlja jedan razuđeni i nedosledni sistem kojim manifestuje da bi nešto suštinski istinito mogao da sakrije, a to nas dovodi do srži vremena koje misleće ljude zbunjuje, dok misaono pospane čini prividno spokojnim i uravnoteženim. Simić ubedljivo obrazlaže da je najveći problem sa kojim se danas suočavamo taj što je čitava postmodernistička realnost premrežena manifestima koje mehanički konzumiramo, a prema kojima nemamo nikakav subjektivni, kritički odnos: rijaliti programi, invazija reklama, stvarni ili izmišljeni spektakli, proizvodnja straha i ludila (naziv čuvene Sasove
knjige!) uzeli su takvog maha, da je Simić, nažalost, potpuno u pravu kad predlaže preinačenje knjiški opšte Dekartove izreke. Naime, suočen sa rezultatima svog „časa anatomije“, autor sugeriše zaključak po kojem se poznata maksima „Mislim, dakle postojim“ odavno izmetnula u svoju suprotnost, koja dramatično obeležava život današnjeg čoveka: „Postojim, dakle ne mislim“.
Jednim aspektom svoje rasprave o posledicama Žižekovog javnog delovanja, Simić se neminovno dotakao uloge intelektualca u stvaranju novog duhovnog miljea u koji se pojedinac suptilno mehanički asimiluje, radostan što u virtuelnom svetu „učestvuje“ bez ikakve odgovornosti, ali i bez ikakvih prava koja su mu nominalno data.
Odista, teško je, ako već ne i nemogućno, dovesti u pitanje tezu da je savremeni intelektualac presudno uticao na rušenje Univerzalnog, i ustoličavanje Mondijalnog, pa se mogućnost njegovog otpora vrednostima koje je sam promovisao čine gotovo utopijskom. Cinično je, koliko i beznadežno, što se Simić pozvao na negdašnju procenu Žižekovog sabrata na „zadatku“ manipulisanja Bernar Anrija Levija, da „intelektualac nije preživeo propast Univerzalnog“. Autor knjige „Manifest Žižek“, zauzimajući stanovište antropološkog pesimizma, a zaokružujući ocenu o „nedoslednoj nedoslednosti“ ovog slovenačkog mislioca koji je poodavno ušao u zonu estradnog egzibicionizma, zaključuje u duhu krležijanskog „tužnog besnila“: „Oni koji bi morali svedočiti sa Hristovog kamena, amvona, logosnu punoću Istine, nepodnošljivo lako su se prepustili relativizovanju onih vrednosti koje su se vekovima vertikalno taložile, i koje su u čoveku stvarale potrebu za višim smislom vlastitog postojanja.“
Koliko je uvek spreman da izvrgne ruglu univerzalne moralne vrednosti u duhu post-postmoderne, da se podsmehne svakom odblesku „metafizike subjektivnosti“, toliko je Žižek vazda na oprezu da ne propusti priliku da ne osnaži neko, globalno opšte mesto, da ne podupre brižljivo dizajniranu Laž, kao bi opravdao razlog svog (političkog) angažmana. U tom smislu, Željko Simić nam skreće pažnju na nedavni Žižekov prikaz filma „Koriolan“.
Najveći deo teksta (ponovo) se bavi „gresima“ famoznog genocidnog srpskog nacionalizma. Naime, kako ističe Simić, neobičnu činjenicu da je „njegov prijatelj“ Ralf Fajns izabrao upravo Beograd za snimanje filma i simulaciju Rima, Žižek je sa zaista manijakalnom opsednutošću iskoristio da mašta o situaciji u kojoj – jer je i to trebalo pomenuti – srpski general prelazi na „pravednu“ albansku stranu u kosovsko-metohijskom sukobu. Dakle, mondijalna „istina“ o genocidnoj pozadini srpskog nacionalizma, bez ikakve potkrepe u realnim činjenicama, ne sme se relativizovati, a još manje dovesti u pitanje – njoj se, naprosto, služi, ona se obnavlja, ona se preobražava da bi postala političkim aksiomom.
Žižekovski rečeno: „Pa šta onda?“ Nema odgovora, nema tog dijagnostičkog, saznajno-aksiološkog suda koji bi rečitije od ovog obesnog retoričkog pitanja govorili o beznađu savremenog, obeskorenjenog ljudskog bića. Upravo zbog toga niko nema pravo da mehanički pospano uzvrati: „Pa ništa!“
Da je u svoju raskošnu knjigu kanuo i nešto od katkad korisnog leksičkog rastvora, Željko Simić bi još efektnije plasirao svoje viđenje i Žižeka, i novog doba pred kojim svako razborit strepi. Ali, i ta primedba ne umanjuje snagu saznanja da je „manifest laži“, mada možda ne i definitivno, globalno ovladao našim životom.

[/restrictedarea]