DUŠAN PROROKOVIĆ: ŠTA JE SRBIJI PORUČIO AHTISARI ILI ISPOVEST OZLOJEĐENOG ČOVEKA

Šta je poručio Marti Ahtisari rekavši kako budući i mogući prijem Srbije u EU treba usloviti potpunim priznavanjem tzv. Republike Kosovo? Grupa veselnika koji sebe vole da nazivaju analitičarima požurila je da objasni kako je to novi pritisak na Beograd. Isti ovi ljudi bi već objašnjavali kako je to lični stav Ahtisarija, samo da je na nedavnim predsedničkim izborima pobedio Boris Tadić, pa se na ove procene uopšte ne treba oslanjati.

Pritisak na Beograd bio bi kada bi to u ovoj fazi razvezivanja i zavezivanja kosovskog čvora saopštio javnosti neki visoki zvaničnik EU – Robert Kuper na primer. To bi bio novi momenat u procesu evropskih integracija Srbije i stavilo bi građane Srbije pred jasan referendumski izbor: odricati se suvereniteta nad delom teritorije i zbog toga menjati Ustav ili ne? Kako stvari stoje, ovako izrečen uslov neće još neko vreme biti saopšten srpskoj javnosti. Više je razloga za tako nešto, a najbitiniji je što sami EU zvaničnici nisu sigurni kako bi reagovalo javno mnenje u Srbiji. Kada bi bili sigurni da je odgovor u njihovu korist, svaki dan bi ponavljali ono što je rekao Ahtisari.

To ne znači da se ovakve poruke ne šalju u svakodnevnoj diplomatskoj komunikaciji između zapadnih centara moći, sa jedne, i Beograda, sa druge strane. Tih poruka je bilo više, i one su jasno i nedvosmisleno saopštene. Na kraju krajeva, one nisu ni nešto preterano potrebne. Osnivački dokumenti EU su vrlo jasni, izričiti i ocrtavaju smernice u kojima se Srbija mora kretati ukoliko želi članstvo u EU. Ubedljiva većina članica EU je priznala tzv. Republiku Kosovo, uspostavila bilateralne odnose sa institucijama u Prištini, a otvoren je i put evrospkih integracija kosovskim Albancima, istina sa mnogo zaštitnih mehanizama i specifičnih rešenja, uglavnom donetih na insistiranje pet članica EU koje tzv. Republiku Kosovo ne priznaju. Međutim, svi ovi razgovori i poruke koje se šalju u bilateralnim razgovorima su jedno, a direktan pritisak na javno mnjenje nešto sasvim drugo.

NIJE PROVOKACIJA Sudeći prema dosadašnjim iskustvima, može se pretpostaviti da će ovaj stav biti uvođen u srpsko javno mnjenje postepeno. Upravo zbog nesigurnosti u reakciju srpskog javnog mnjenja, zapadni centri moći moraju da izvrše temeljnu pripremu i pre svega ispipaju puls javnog mnjenja i svakog od važnijih uticajnih faktora (političke partije, mediji…) pojedinačno. Za uvođenje neke poruke u javno mnjenje koriste se zvaničnici, bivši ili aktuelni, srednjeg ili nižeg nivoa. Dakle,ovim povodom bi se oglasio pomoćnik ministra neke od većih država članica EU ili državni sekretar neke od manjih, eventualno kakav bivši ministar spoljnih poslova. Marti Ahtisari je isuviše veliko ime u evropskoj, može se reći i svetskoj politici, da bi mu ovakva uloga bila dodeljena.

Status Ahtisarija u određenim strukturama moći i uticaja sasvim sigurno govori da se ovde ne radi ni o provokaciji prema srpskoj strani. Provokacije služe da bi se proverila reakcija druge strane. U konkretnom slučaju – da bi se videla reakcija Dačićevog kabineta, zatim kako će pojedine stranke koje vladu sačinjavaju reagovati na reakciju premijera, da li se preko toga mogu iznutra destabilizovati srpske upravljačke strukture itd.

Provokaciju bi, prema svim pravilima, trebalo da saopšti neki bivši političar srednjeg ranga, poznat i omražen u srpskoj javnosti. Istina, Marti Ahtisari ispunjava drugi deo navedenih uslova – poznat je i omražen u Srbiji, ali ne i prvi deo. Da je neko na Zapadu želeo da provocira Srbiju, to bi već bilo organizovano preko nekog drugog – Bernar Kušner bi bio sasvim dovoljan za tako nešto.

Zbog svega ovoga je bolje Ahtisarijevu poruku sagledati kroz drugi deo rečenice, koji je usledio posle izrečene konstatacije o neophodnom uslovljavanju „EU za Kosovo“. U tom drugom delu rečenice Ahtisari je poručio Srbima – ako nećete da priznate tzv. Republiku Kosovo, onda idite u Rusiju. Koliko je samo velika frustracija ovog čoveka kada nešto ovako može da izjavi? Koliki je njegov bes i prema Srbiji i prema Rusiji? Koliko je on nesrećan zbog toga što njegov veliki plan o legalizaciji i legitimizaciji statusa tzv. Republike Kosovo u sistemu međunarodnih odnosa nije prošao?

Ahtisarijev plan, koji su zapadne zemlje promoteri prištinske nezavisnosti počele da primenjuju još februara 2008. godine, je, pokazalo se, sporan i sa pravnog i sa političkog stanovišta. Na kraju, on nije doneo nikakav veliki rezultat: kosovsko pitanje je ostalo jedan u nizu nerešenih problema sa svim karakteristikama zamrznutog konflikta. Čak ni preterana popustljivost prethodne vladajuće garniture u Beogradu prema kosovskom pitanju nije promenila ovaj utisak.

PRIČA KOJA SE RUŠI U međuvremenu, za protekle četiri godine, isplivali su i neki novi podaci i procene koje se tiču razvoja kosovskog pitanja tokom prethodne dve decenije. Tako su, na primer, dobile potvrdu tvrdnje da je na Kosovu i Metohiji postojao razvijen sistem trgovine ljudskim organima, u šta su umešani i politički lideri kosovskih Albanaca. Broj izveštaja o mestu i ulozi Prištine u globalnom sistemu trgovine narkoticima se gotovo udesetostručio, a u svetlu zapadnih vojnih intervencija na Bliskom Istoku intervencija NATO protiv SR Jugoslavije se u istorijskom kontekstu sve više objašnjava kao jedna u nizu, pripremana i sprovedena zbog geopolitičkih i geostrateških interesa SAD, a ne zbog prava i ugroženosti kosovskih Albanaca. Što vreme bude više prolazilo, obrazloženja na kojima je utemeljen Ahtisarijev plan postajaće sve klimavija, sve više i više sporna. To je i glavna briga Martija Ahtisarija.

Nepovoljan razvoj ove „kosovske priče“ ostaviće veliku mrlju na njegovoj biografiji u koju je upisana i Nobelova nagrada za mir, dobijena za velike doprinose u rešavanju konflikata (istina, ponajviše obrazložena radom Ahtisarija u Istočnom Timoru, ali je to u krajnjoj liniji manje bitno). Ko zna, možda se zbog svega jednog dana otvori i pitanje izveštaja koje je sačinila jedna nemačka obaveštajna služba, a u kojima se detaljno govori i o tome kako su kosovski Albanci izdašno finansirali Martija Ahtisarija. Možda baš novcem stečenim trgovinom bubrezima i heroinom! Zbog protivljenja Vojislava Koštunice da pristane na dobrovoljno komadanje Srbije i podrške koju je ovom stavu pružio Vladimir Putin, ko zna kakvi sve kosturi mogu iskočiti iz kosovskog ormara narednih godina.

Otuda i ovakva nervozna reakcija Martija Ahtisarija, potpuno neprimerena političaru sa tolikim uticajem i renomeom. Iako su pretnje o kojima je Ahtisari govorio realne, u konkretnom slučaju se ipak iza njih ne krije nikakva poruka, opipavanje pulsa srpske javnosti ili provociranje novoizabranih predsednika, premijera, ministra odbrane ili spoljnih poslova. To je ispovest ozlojeđenog čoveka, očigledno zabrinutog za to, kako će buduće generacije tumačiti njegov rad preko učešća u jednom atlantističkom projektu, koji je imao za cilj stvaranje međunarodno priznate Republike Kosovo.

Izvor: http://www.standard.rs