DUŠAN PROROKOVIĆ: NAPAD NA SIRIJU KAO KRAJ NATO I POLOŽAJ SRBIJE U NOVOJ GEOPOLITIČKOJ REALNOSTI

Jedna priča iz Sofije glasi otprilike ovako. Bugarski političar blizak određenim zapadnim strukturama upozorio je svoje poznanike da budu oprezni u preduzimanju mera protiv Sirije. Zašto? Pa, negde tamo sredinom 70-tih na nagovor sovjetskih kolega bugarska obaveštajna služba podmetnula je svog operativca čuvenoj baba Vangi. Jedno od pitanja na koje je bugarska „proročica“ trebalo da odgovori bilo je: kada će propasti Amerika? Odgovor je glasio: kada napadne Siriju. Kako se stanje u Siriji pogoršavalo poslednjih godinu i po dana, tako su se mnogi koji su sa ovom akcijom bili upoznati setili reči baba-Vange od pre četiri decenije. Štaviše, izgleda nije ni mali broj onih koji su u ovo poverovali. U društvima u kojima nema vere, sujeverje jača.

Ipak, može se desiti da ova starica i nije baš mnogo promašila u svojim predskazanjima. Napad na Siriju verovatno neće biti „kraj Amerike“, ali se lako može desiti da napad na Siriju bude početak kraja NATO. Pri tome, NATO neće biti poražen od neke veće i moćnije vojne koalicije. Raspašće se iznutra, zbog velikih sukobljavanja država članica Alijanse.

Nije u svemu ovome značaj Sirije toliki da bi se zbog nje sukobio ceo svet. Međutim, razvoj događaja u sistemu međunarodnih odnosa prethodne dve decenije i njegova transformacija od jednopolarnog ka multipolarnom, geopolitičko postavljanje ključnih geopolitičkih igrača na globalnoj sceni i dešavanja na Bliskom Istoku u poslednjih deset godina uticali su na to da se danas po pitanju Sirije prelama veći broj ključnih pitanja strateškog karaktera. Otuda i veliko kolebanje anglo-američkog krila NATO da uđe u otvorenu akciju protiv predsednika Asada (već se i dalje služi plaćeničkom paravojnom pešadijom na terenu) iako je po prvobitnom planu za to bilo planirano još rano proleće 2012. godine. Otuda i tvrda pozicija Rusije i Kine, što se ne odslikava samo dešavanjima u Savetu bezbednosti UN ili na zasedanjima G-20 već je primetno i prema tome koliko se prostora ovom pitanju posvećuje u ruskim medijima i kakve se poruke preko njih šalju. Otuda i više nego uzdržan stav Nemačke, koja bi sa još nekoliko manjih članica EU mogla da odigra ključnu ulogu u konačnom okretanju leđa NATO, koje će početi baš po pitanju Sirije. Šta su sve razlozi koji utiču na konstataciju kako napad na Siriju može biti početak kraja NATO.

1. IRAN I NEMČKA Napad na Siriju dokaz je da se SAD neće zaustaviti na rušenju vlasti predsednika Asada. Konačni cilj je Iran, i SAD će se, koristeći NATO, ustremiti na Teheran brzo po završetku akcija u Siriji. Na kraju krajeva, usvajanjem strateškog dokumenta „NATO 2020“ to je i najavljeno. Naivno je bilo verovanje Rusije i Kine da će puštanjem niz vodu Gadafija zaustaviti SAD. Vašington se nije zadovoljio Libijom. Uostalom, Vašington je ključnu ulogu u Libiji prepustio Velikoj Britaniji i Francuskoj, dozvolivši im tako da rešavaju pitanje sopstvene energetske bezbednosti, a istovremeno ih čvršće vezavši za sebe. Okupacijom Irana SAD će kontrolisati druga najveća gasna nalazišta na svetu, što će im poslužiti kao izvor za punjenje gasovoda Nabuko, čime će u velikoj meri kontrolisati evropsko energetsko tržište. Preko iranskog gasa SAD će kontinentalnu Evropu učiniti zavisnijom nego što je to ona danas i raspršiti svaki san o stvaranju nekakve panevropske naddržavne supersile sa sopstvenim bezbednosnim snagama i ključnim uticajem u svetu.

Ovim se Nemačka dugoročno ograničava u statusu ekonomske supersile i političkog patuljka, mesta koje joj je i projektovano u atlantističkom geopolitičkom okviru još 1950-tih. Posledice se, naravno, neće osetiti samo u Nemačkoj, ali će Nemačka biti najveći gubitnik u celoj ovoj računici. Zbog ovoga je još Šrederova vlada ohrabrila proces približavanja Rusiji, što se manifestovalo izgradnjom Severnog toka i strateškim povezivanjem Berlina i Moskve. Napad na Siriju, kao uvertira buduće intervencije protiv Irana, za Nemačku je početak kraja njenog pokušaja da se preko EU vrati na globalnu scenu. Stoga, Nemačka će verovatno biti prinuđena da svoju poziciju jača novim aranžmanima sa Rusijom, zbog čega će joj članstvo u NATO sve više biti smetnja, a sve manje prednost. Gledano iz ovog ugla, ne postavlja se pitanje kada će Nemačka istupiti iz NATO (ili će biti izbačena iz NATO), već koga još sa sobom može povući.

2. PROBLEMI ZA MOSKVU Dalja američka penetracija smerom od Sirije ka Iranu, od Mediterana ka južnokaspijskom regionu znači i veliki nespokoj za Rusiju. „Ograđivanje“ ili „opkoljavanje“ Rusije takođe je najavljeno strateškim dokumentom „NATO 2020“. Jednom kada instaliraju svoje vojne i obaveštajne kapacitete u južnokaspijskom pojasu, snage SAD će dobiti odličnu logističku bazu za izazivanje i usmeravanje niza ustanaka u Dagestanu, Čečeniji, Ingušetiji… Ponovo se otvara pitanje mekog trbuha Rusije, što u krajnjoj liniji utiče na istiskivanje ruskog uticaja daleko ka severu, čime se slabi geopolitički položaj ove zemlje. Sirija predstavlja pretposlednju zonu odbrane geopolitičkog položaja Rusije i zbog toga Moskva mora koristiti sva raspoloživa sredstva kako bi se njen uticaj u Siriji održao.

Taj put vodi preko nedozvoljavanja ponavljanja libijskog scenarija. Međutim, taj put vodi i kroz rovovsku diplomatsku borbu, koja se vodi duže od godinu dana, i jačanje strateških partnerstava sa zemljama koje mogu predstavljati kontratežu SAD. Ova kontrateža će se najlakše ostvariti unutrašnjim raslabljivanjem NATO, odnosno daljim jačanjem veza Moskve sa evropskim NATO članicama. Pre svega sa Nemačkom (ali ne samo sa njom). Slabljenje istočnog krila NATO postaje za Moskvu conditio sine qua non odbrane južnog dela Rusije, pa time i uticaja u kaspijskom i crnomorskom regionu. Zbog toga Rusija verovatno mora pripremati „ponude koje se ne odbijaju“ nizu istočnoevropskih država. U nekima će te ponude biti glatko odbijene, u drugima će se o svemu dobro razmisliti, ali tekuća zapadna kriza i njena buduća eskalacija idu na ruku Moskvi. U ovom svetlu treba posmatrati i jačanje ruskog zanimanja za srpsko pitanje poslednjih godina. Jedna od retkih tački oslonca u jugoistočnoj Evropi preko koje se mogu ometati NATO planovi predstavlja Beograd. Pored toga, Srbija je bitna i za moguće geopolitičko opkoljavanje Bugarske i vršenje ruskog pritiska na Sofiju, kako bi se u budućim godinama sve više okretala ka Moskvi, a sve manje ka Vašingtonu.

3. SIRIJA KAO PUTOKAZ Kao što je NATO agresija na SR Jugoslaviju bila putokaz svim ostalim zemljama da mogu opstati samo ukoliko poseduju efikasne sisteme protivavionske zaštite ili oružja masovnog uništenja, tako su i dešavanja u Siriji putokaz kako se ubuduće treba ponašati na unutrašnjem planu. Elem, dozvoljavanje daljih demokratskih sloboda; nesmetanog rada opoziciji, koja će imati razvijene kontakte sa spoljnim faktorima; garantovanje slobode informisanja, predstavljaju čist luksuz i elemnte destabilizacije unutrašnjeg sistema. Pokazalo se da svaka razvijena organizaciona struktura može uz nešto novca, oružja i spoljnopolitičke podrške prerasti iz političke partije u (para)vojnu formaciju. Bombardovanje SR Jugoslavije bilo je znak za Iran, Severnu Koreju, Pakistan i Indiju da ubrzaju rad na razvoju sopstvenih nuklearnih programa; građanski rat u Siriji jasan je znak čitavom nizu lidera i režima u raznim delovima sveta kako da se ponašaju.

Zbog toga, može se ređi i da napad na Siriju predstavlja kraj demokratije. Proces, koji je trajao bezmalo dve decenije, a koji se ticao postepenog usvajanja višepartijskog sistema i tržišne ekonomije u skoro svim zemljama na svetu sada će biti zaustavljen. Jaki režimi i autokratski lideri će opstajati, a u onom slabijim sistemima će dolaziti do oštrih sukoba i velikih unutrašnjih nemira. Jaki lideri će zbog toga moći da biraju sa kim će da sarađuju, dok će slabe države postati izvoznici kriza i nestabilnosti. U krajnjem zbiru ovo će najviše koštati zapadne zemlje, čiji će uticaj u nizu regiona oslabiti (sada zapadne zemlje uvek mogu preko jedne od strana da kontrolišu, u potpunosti ili delimično, unutrašnju politiku u većini država; međutim, u tvrdim diktaturama jednostavno neće postojati druga strana, a pošto će jedan broj jakih lidera pre svoju sudbinu vezivati za Rusiju, Kinu, Indiju ili nekog drugog regionalnog geopolitičkog igrača, uticaj Zapada će u tim zemljama biti dugoročno istisnut. Nikolas Gvozdev, između ostalog, pravilno zaključuje kako je i ovo jedan od razloga zbog kojih Rusija ne sme pustiti niz vodu Asada jer se Moskva (kao i Peking) mora pokazati „solidnim partnerom“ nizu srednjoazijskih lidera), dok će se u zemljama pogođenim novim sukobima tražiti veći angažman Zapada, pre svega u finansijskom smislu (za poslove preventivne diplomatije, postkonfliktnu rekonstrukciju, pitanje zbrinjavanja izbeglica). Opadanje uticaja Zapada u nizu regiona, vodiće sve težem ostvarivanju raznih bezbednosnih, političkih i ekonomskih ciljeva zapadnih zemalja u raznim delovima sveta, što će u krajnjoj liniji značiti da se preko članstva u NATO sve teže mogu ostvarivati sopstveni bezbednosni, politički i ekonomski interesi.

4. SIRIJA I EVROPA Na kraju, može se zaključiti da napad na Siriju dugoročno ugrožava i celu Evropu. „Osvajanjem“ preostalih muslimanskih država u Evroaziji koje još uvek nisu pod vojnom, političkom ili ekonomskom kontrolom SAD, Vašington će de facto ostvariti kontrolu nad celokupnim „muhamedanskim prostorom“ koji se prostire od Pakistana na istoku do istočnomediteranske obale na zapadu (može se reći čak i dalje na zapad – do Otrantskih vrata, koja kontrolišu preko novoprimljene NATO članice Albanije i državolike NATO tvorevine tzv. Republike Kosovo).

Zajedničke karakeristike ovog prostora (etnički vrlo heterogenog, u velikoj meri opterećenog i unutarmuslimanskim podelama na šiite, sunite i vahabite) su: veliki demografski rast, ekonomska stagnacija i porast antizapadnog raspoloženja. Ove tri stvari su međusobno povezane i utiču jedna na drugu. Naime, dalje jačanje američkog prisustva u ovom regionu (američka uloga će svakako biti ključna, mada će SAD uvek nastupati zajedno sa pojedinim evropskim državama) značiće i potpunu kontrolu nad prirodnim resursima (pre svega energetskim resursima), što će voditi ka tome da će se ti resursi malo koristiti za lokalni ekonomski razvoj, pa će to biti i predstavljano kao jedan od uzroka predstojeće ekonomske stagnacije. Dalja ekonomska stagnacija i besperspektivnost pojačavaće antizapadna raspoloženje. Sadašnji američki plan za Bliski Istok, očigledno je orijentisan ka buđenju nacionalizama kod raznih etničkih grupa koje žive na ovom prostoru. Ono što je karakterisalo evropsku istoriju 19. veka sada bi trebalo da se dogodi među muslimanskim narodima Evroazije. Dalja fragmentacija prostora i stvaranje niza međusobno zavađenih zavisnih država koje će biti lakše kontrolisane spolja. Ipak, dosadašnja istorijska iskustva nas uče da posle perioda dezintegracije uvek dolazi do perioda integracije. Dugoročno gledano, posle američkog plana o atomizaciji Bliskog Istoka, doći će do postepenog integrisanja i objedinjavanja.

Oko čega ovaj integrativni proces može da počne? Oko zajedničkih vrednosti i ciljeva, a preovlađujuće zajedničke vrednosti biće vezane za eksploziju antizapadnog raspoloženja, a zajednički ciljevi za traženje novog životnog prostora, koji će biti neophodan usled daljeg demografskog rasta. U takvim okolnostima, civilizacijska borba (ili sveti rat) protiv Zapada zapravo postaje borba protiv Evrope (Amerika je daleko), a to je povezano i sa traženjem novog životnog prostora (evropske države imaju veliki demografski pad i sve starije stanovništvo). O mogućnosti masovnih migracija i nekih novih „velikih seoba naroda“ pisao je veći broj autora, o tome se dosta može pronaći i u prognozama američkih federalnih službi, ali je o tome pisao i novi-stari ruski predsednik u autorskom tekstu tokom prethodne predizborne kampanje.

Da li treba verovati da će SAD vojno braniti Evropu kada do ovoga dođe? Biće sasvim dovoljno političara koji će zastupati i ovakve stavove, ali se to kosi sa bilo kakvom spoljnopolitičkom (i geopolitičkom) logikom. SAD će verovatno braniti neke ključne tačke na evropskom kontinentu koje su bitne za njihove strateške interese, ali u suštini Vašington ima sve razloge da paktira sa jedinstvenim i velikim islamskim pokretom koji će se formirati. Preobličavanjem antizapadnog ka antievropskom raspoloženju i pružanjem pomoći muslimanskim narodima u migracijama ka zapadu SAD mogu dobiti novog strateškog partnera koji će im pomoći u očuvanju dominantne pozicije na globalnom nivou. To što bi evropski kontinent postao nova zone kontrole muslimanskog faktora-kolateralna je šteta. U krajnjoj liniji, gledano iz ugla SAD, mnogo je bolje da se narastajući muslimanski apetiti zadovoljavaju u južnoj, jugoistočnoj i srednjoj Evropi, nego u samoj Americi. Možda deluje paradoksalno, ali dalje učešće evropskih država u američkim bliskoistočnim i srednjeazijskim akcijama u dugom roku strateški ugrožava opstanak tih istih država. Početak ovog procesa može se nazreti u Siriji, iako će biti potrebno još nekoliko decenija da se on potpuno uobliči.

Zbog svega navedenog, pitanje opstanka NATO posle napada na Siriju se nameće samo po sebi. Naravno, razgradnja severnoatlantske vojne alijanse neće se desiti u kratkom roku, to će potrajati, imati svoje razvojne faze i postepeno se razvijati. Međutim, bez obzira na to kako će ovaj proces teći, već sada se može nazreti da će cena ostanka u NATO za niz evropskih država biti mnogo veća, nego izlazak iz ove organizacije. A kada je već reč o izlasku, on će verovatno biti mnogo bezbolniji i isplatljiviji što se ranije desi. Otuda i ovoliko problema oko sirijskog pitanja među NATO saveznicima.

P.S. ILI ULOGA SRBIJE Pošto će jedna verzija ovog članka biti objavljena na srpskom jeziku, neophodno je kratko se osvrnuti i na ulogu i poteze Srbije. Još početkom 19. veka, kada je došlo do razvoja Istočnog pitanja (u zavisnosti od toga koje izvore koristimo, mogu se uzeti različiti periodi i događaji kao početak tzv. Istočnog pitanja; pojedini istoričari smeštaju početak Istočnog pitanja i u 18. vek), pokazalo se da u geopolitičkom smislu Balkan pripada takozvanom geopolitikom prostoru Velikog Bliskog Istoka. To je prostor koji se prostire otprilike od Kaspijskog jezera na istoku, do Panonske nizije na severozapadu, i od severne obale Crnog mora do severne obale Crvenog mora. Od tada, pa sve do hladnog rata, svaka akcija jedne od velikih sila u regionu Velikog Bliskog Istoka izazivala je kontrareakciju drugih. Zbog toga je zainteresovanost velikih globalnih i nešto manjih regionalnih (kontinentalnih) geopolitičkih igrača za Balkan (pre)često bila značajno veća nego što su to objektivne okolnosti nalagale. Iako su u fokusu velikih sila trenutno druge oblasti Velikog Bliskog Istoka, pre svih Istočni Mediteran i Kavkasko-kaspijski region, Balkan nesumnjivo ostaje jedna od zona sa velikim potencijalom da postane poligon za njihovo nadgornjavanje. To je i razlog zbog kojeg je neophodno da Srbija što je moguće bolje koristi svoje diplomatske i analitičko-obaveštajne potencijale kako bi pratila razvoj situacije u ovom regionu.

Jednostavno, posledice moguće američke intervencije u Siriji mogu biti mnogo veće u Srbiji (i mogu biti vidljive u kratkom vremenskom roku), nego u nekim drugim evropskim državama. Kako? Prvo, na primer, tako što će SAD, zbog pomoći koju će Turska pružiti Vašingtonu u sukobu protiv Sirije i Irana, dozvoliti Ankari (čak joj i pomoći) da proširi zonu svog geopolitičkog uticaja na Balkan. Ukratko, Srbija može biti prepuštena Turskoj, i na to je upozoravalo nekoliko uticajnih srpskih i stranih autora u poslednje tri godine. Drugo, na primer tako što će upadom u Iran izgradnja gasovoda Nabuko postati nešto izvesnija, pa će SAD milom ili silom sprečiti realizaciju projekta Južni tok. Pošto Nabuko zaobilazi Srbiju, ne treba ni pominjati kakav bi to uticaj imalo na srpsku ekonomiju narednih decenija. Treće, tako što će na primer, vodeći starim teorijama Mahana i Makindera, atlantisti smestiti novu „geopolitičku anakondu“ kojom će okružiti Rusiju u zonu Crnog mora. Iz više razloga moguće je predvideti da bi se „telo anakonde“ dalje protezalo ka Jadranskom moru, što bi značilo direktnu američku podršku čvrstoj integraciji Bugarske, Makedonije i Albanije (što može, ali i ne mora da znači podelu Makedonije između Bugarske i Albanije). Kakve bi to sve posledice ostavilo po Srbiju, uzalud je i spominjati. Sadašnja pozicija, koja nam se čini teškom i neizdrživom, postala bi nekoliko puta gora. Još je nekoliko mogućih scenariju, a zajednički sadržalac za sve je da su po Srbiju manje ili više nepovoljni.

Kao najkraći mogući zaključak se nameće to da američka intervencija protiv Sirije i njeno dalje napredovanje ka srednjeazijskom prostoru nije u interesu Srbije jer Beogradu može doneti manje ili veće probleme (u najboljem slučaju, ne mora doneti neke nove veće probleme, međutim, sasvim sigurno se može tvrditi da Srbija od ovoga ne može imati apsolutno nikakve koristi). Međutim, odlazeći kabinet Mirka Cvetkovića se proslavio između ostalog i tim što je uveo sankcije Siriji. Onako kako je to vodeća članica NATO od Srbije zahtevala. Srpska vlada je na taj način donela još jednu odluku u korist sopstvene štete, ali o tome će već biti reči u godinama pred nama. Kao što se danas govori o postupcima i odlukama komunističkog rukovodstva krajem 1960-tih i pružanja podrške projektu stvaranja autonomnih pokrajina. I tada su mnogi ubeđivali Srbe da će se teritorijalnim razbijanjem Srbije njen položaj popraviti.

Izvor: http://www.standard.rs