Dejvid Gibs: Antisrpska propaganda Zapada još nije dostigla zenit

Razgovarala Biljana Đorović

Nastojao sam da sagledam  na koji je način vojna intervencija Zapada 1999. godine upotrebljena u cilju učvršćenja američke dominacije posle završetka Hladnog rata, a sa ovim je bio blisko povezan i američki cilj da pronađe novu ulogu za NATO kao ključni instrument američke hegemonije

 

Posle objavljivanja knjige „Humanitarna intervencija i razaranje Jugoslavije“, Dejvid Gibs, profesor političkih nauka i istorije na univerzitetu u Arizoni suočio se sa zahuktalom propagandnom mašinerijom konstruisanom za formatizaciju ratova na prostoru bivše Jugoslavije u duhu neokolonijalne orvelijanske matrice Novog svetskog  poretka, osobito delovanjem grupa za flack regrutovanih iz redova hrvatsko-albansko-muslimanskih krugova na Zapadu. Među ovim „aktivistima“ inače prednjači  Marko Atila Hor, predavač istorije  na Univerzitetu „Kingston“ u Londonu. (Zanimljivo, verovatno ne i beznačajno je da su roditelji pomenutog Hora hrvatska istoričarka Branke Magaš i Britanac Kventin Hor).
Dejvid Gibs, naš sagovornik, autor je knjige „Humanitarna intervencija i razaranje Jugoslavije“. Gibs je problematizovao obrazac po kojem je agresija na Jugoslaviju predstavljena kao dobar humanitarni rat, čime je ustanovljen model kojim se opravdavaju intervencije koje SAD i NATO, posle sloma Sovjetskog Saveza, sprovode u svetu. Profesor Dejvid Gibs je u ovoj knjizi izneo brojne iskaze svedoka tužilaštva na suđenju Slobodanu Miloševiću, podatke iz debata u parlamentima Francuske, Britanije i Holandije, kao i memoare međunarodnih učesnika konflikata na Balkanu, pokazujući svu kompleksnost sukoba na Balkanu koji su američkoj javnosti prikazani kao u crtaćima u kojima Srbi igraju ulogu nacističkih agresora, a bosanski muslimani, Hrvati i Albanci su Jevreji, žrtve.

Propagandna mašina Novog svetskog poretka sistematski se obrušava na svakog ko se usudi da nepristrasno i prema etičkim akademskim standardima  ispita suštinu i značaj događaja na prostorima Jugoslavije tokom devedesetih godina prošlog veka. Posle svoje izvanredne analize izložene u studiji: „First Do No Harm: Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia“, (Vanderbilt University Press 2009. godine) i vi ste postali meta napada grupa za flek i pojedinaca objedinjenih u zaštiti zvaničnog narativa.
Mnogi ljudi koji su publikovali svoje radove u kojima su nastojali da nepristrasno odrede smisao i značaj dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih  godina prošlog veka, suočili su se sa napadima…  Razume se po svom poreklu ne pripadam, niti sam interesno povezan sa bilo kojom etničkom grupom sa prostora bivše SFRJ. Svrha mog rada je bila drugačija od zastupanja ma čijeg interesa, osim interesa nauke i istine, i ja sam nastojao da sagledam  na koji je način vojna intervencija Zapada 1999. godine upotrebljena u cilju učvršćenja američke dominacije posle završetka Hladnog rata, a sa ovim je bio blisko povezan i američki cilj da pronađe novu ulogu za NATO kao ključni instrument američke hegemonije. Istražujući ovaj proces nisam se posebno fokusirao na to koja je etnička grupa najodgovornija za sukobe, već je moja generalna pretpostavka bila da su sve podjednako bile odgovorne za razbijanje Jugoslavije i zločine koji su počinjeni, s tim da je na kraju Srbija počinila veći broj zločina, delimično zbog toga što je bila  najbolje naoružana. Zaista nisam video Srbe kao jedine koji snose odgovornost za nesreću, već sam jasno sagledao i odgovornost drugih etničkih grupa, posebno Hrvata koji su odigrali značajnu ulogu u razbijanju Jugoslavije. Time sam došao u sukob sa ljudima koji su partijski prilazili ovom problemu. Po njihovom mišljenju nisam bio dovoljno kritičan prema Srbima i jasno je da su antisrpske grupacije glorifikovale intervenciju Zapada. Razlika između mene i njih dovela je do mog sukoba sa ljudima, poput Marka Atile Hora.

Ustanovljenje novog geostrateškog i ideološkog projekta Zapada pretvorilo je  Balkan u laboratoriju za testiranje implementiranja evroatlantske postnacionalne ideologije Novog svetskog poretka zasnovanog na hegemonističkoj poziciji SAD-a i EU. Bučnom propagandom i dominacijom u medijskom i informativnom prostoru SAD i EU su se predstavile i kao bastion za zaštitu dobra i vrednosti.
Nemačka je odigrala ključnu ulogu u razbijanju Jugoslavije davajući podstrek Sloveniji i Hrvatskoj mnogo pre nego što je rat otpočeo da to učine, a ostale zapadne sile su dozvolile Nemačkoj da preuzme vođstvo, u nekim slučajevima nevoljno, ali su dopustile. Nemačka je bila glavni faktor; ne verujem da bi Hrvatska i Slovenija ikada  razmatrale mogućnost secesije da nije bilo snažne podrške Nemačke. Secesija je dovela do ratova, a ratovi do zločina, tako da zapadne sile snose deo krivice za počinjene zločine. Iznenađujuće, ali istinito,  SAD nisu igrale ključnu ulogu u ovom procesu, ali su krajem 1992. kreatori američke politike bili  rešeni da iskoriste nove mogućnosti koje je nudio raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine: okolnost koju je trebalo iskoristiti za uspostavljanje novog poretka jednostrane hegemonije SAD-a, bez onih koji bi je mogli dovesti u pitanje, kao i u cilju ovekovečavanja ove dominacije u budućnosti. Ova perspektiva je našla odraz u koncepcijskom dokumentu Pentagona „Defense Policy Guidance“ iz 1992. godine, kojim su autori – potpredsednik SAD-a Dik Čejni, zamenik ministra odbrane Pol Volfovic i drugi neokonzervativci, koncipirali politiku unilateralizma i preventivnih vojnih akcija kako bi sprečili bilo koju drugu naciju da dosegne status supersile i time ugrozi pristup SAD-u nafti i drugim resursima. Mnogi od glavnih elemenata DPG uključeni su u Strategiju nacionalne bezbednosti SAD-a, iz 2002. poznatu kao „Bušova doktrina“. Jugoslavija je postala glavna arena u kojoj su SAD i EU tražile priliku da uvežbavaju svoje odnose moći.

Vaša studija i vi lično postali ste predmet delovanja propagande: sistemskog i sistematičnog delovanja različitih grupa za flek (flack), kao dela propagandne antisrpske mašine koja još uvek radi po istom programu i kodu.

[restrictedarea]

Mislim da ste u pravu. Još od samog početka jugoslovenskih ratova Hrvati su se pokazali kao superiorni u globalnoj propagandi, dok su Srbi u tom smislu bili apsolutno nedelotvorni i nisu znali da igraju tu igru. Od samog početka i Hrvati i bosanski muslimani bili su u stanju da koristeći tehnike manipulacije steknu veliku prednost. Alija Izetbegović je otvoreno priznao da je u velikoj meri preterivao u vezi sa srpskim zločinima, kako bi  utro put vojnoj intervenciji…

Vodeća figura propagande mašine je Marko Atila Hor?
Da, Marko Atila Hor, predavač istorije  na Univerzitetu „Kingston“  u Londonu i navodni balkanski stručnjak… On predstavlja vodeću figuru u propagandnom delovanju  koje se bazira na zastrašivanju, opštem mestu delovanja šire zajednice propagandista sa kojom sarađuje. Hor se otvoreno hvali da su pisci koji se ne slažu sa njegovim pozicijama poput „jaganjaca na klanju“, koji će sigurno „žrtvovati sav ugled koji bi mogli da imaju“. Metodologija njegovog rada iscrpljuje se, ne u argumentaciji usmerenoj na delo autora, već na napadima na ličnost: na moralni lik i karakter autora sa kojim se ne slaže. Metod je zastrašujući  i efikasan jer napadajući moralni karakter oponenta guši i suprimira svaku pravu diskusiju u vezi sa onim što se dogodilo u Jugoslaviji, u značajnoj meri odstranjujući pretpostavke za njeno vođenje u  javnom prostoru.

U delovanju se prepoznaje standardna metodologija grupa za flek koje napadaju ad hominem, markirajući i etiketirajući svakog ko se usudi da nepristrasno istražuje. Hrvatski lobi i muslimanski lobi za genocid su vodeći kontrolori javnog diskursa, a njihove grupe za flek su majstori propagande i vršenja konstantnog zločina nad činjenicama. Kakva su vaša saznanja o njihovoj organizaciji, finansiranju i sistemskoj i strukturnoj uvezanosti sa univerzitetima, medijima i politikom?
Delovanje propagandnog lobija može se veoma dobro pokazati na primeru angažovanja američke PR agencije „Ruder Fin“ koja je radila protiv Srba  za sve tri strane: Hrvate, bosanske muslimane i kosovske Albance, a koja je bila veoma efektivna u uobličavanju ili preciznije rečeno propagandnoj formatizaciji ovih ratova. Delovanje „Instituta za Bosnu“ kontrolisano je od strane njegovih vlasnika Kvintina Hora, oca Marka Atile Hora, u okviru kojeg deluje i njegova majka Branka Magaš. Propaganda svoj uspeh zasniva na opravdanju koje obezbeđuje za tu moć. To je stara priča koja kaže da pobednici kontrolišu istoriju. Pobednici su u ovom slučaju SAD i NATO, a njihovi klijenti su Hrvati, bosanski muslimani i kosovski Albanci. I kada  Atila Hor argumentuje u korist vojne intervencije Zapada, on to čini sa pozicija snage, bazirajući argumentaciju na neokonzervativnoj političkoj agendi koja slavi američku hegemoniju. Postoji mreža ljudi koji deluju na univerzitetima, u medijima i na Internetu, koji vole da čuju upravo ono što Hor govori u prilog intervencionizmu, jer je mnogo lakše i jednostavnije pristati na opravdavanja i veličanja intervencionizma nego ga problematizovati. Ne znam da li postoji bilo kakvo direktno finansiranje ovih grupa koje deluju u sklopu balkanske propagandne mašine.

Medijski propagandni jurišni odredi, po uvidima profesora Edvarda Hermana, funkcionišu u sprezi sa bosansko muslimanskim lobijem za genocid, finansiranim delom od zapadnih vlada, a delom iz privatnih fondova moćnika kakav je Džordž Soroš. Svoju validaciju dobijaju od strane institucija kakva je MKTBJ čije se presude i optužnice kombinuju sa radom velikog broja NGO-a, medija i veb-sajtova koji kontinuirano motre na tzv. poricače genocida. No, neverovatno je da je Hor i vas nazvao „poricateljem genocida“ i optužio vas čak i za antisemitizam, iako ste vi sami jevrejskog porekla.
I pored toga što se sa Edvardom Hermanom ne slažem  u vezi sa svim pitanjima, svakako se slažem sa njegovim uvidom da je MKTBJ odigrao ključnu ulogu nazvavši masakar bosanskih muslimana u Srebrenici genocidom. Ta odluka MKTBJ-a je bila veoma kontradiktorna i pojedini vodeći pravni eksperti su bili veoma kritični u odnosu na tu odluku, zato što ona erodira sam koncept genocida. Zašto je ovde (zlo)upotrebljen pojam genocida? Zbog čega nije upotrebljen pojam ratnog zločina, što je Srebrenica svakako bila?  Bila je i više od ratnog zločina, najgori zločin koji se može počiniti, ali ako  veliki broj zločina koji se ne mogu nazvati ratnim zločinima nazovemo sada genocidom ovaj pojam će izgubiti svoje karakteristike i devalvirati. Ljudi poput Hora i oni koji izgleda da rade sa njim, sve one koji kritikuju način na koji MKTBJ vodi ovaj slučaj optužuju da su poricatelji genocida,  što je termin koji služi za zastrašivanje i porugu kritičara.  Ali tu postoji nešto o čemu se mora diskutovati, jer odluka koja je donesena od strane suda i koja je proglasila ono što se dogodilo u Srebrenici genocidom, dramatično menja način na koji se termin upotrebljava. Optužiti one koji smatraju da je neophodno raspraviti ovo pitanje da su poricatelji genocida predstavlja nedopustivo opasno etiketiranje koje ima za cilj da ućutka oponente. Ipak, veoma dobro znam šta je genocid: moj otac je rođen u Nemačkoj i najveći deo moje porodice je zbrisan sa lica zemlje tokom Drugog svetskog rata…

Propaganda je ubojito oružje u uslovima u kojima je sistemski podržana. Drskost i beskrupuloznost kojima se služe ove grupe za flek su bezobalne: u pitanju je metodologija koja ukida samu mogućnost vođenja argumentovane rasprave.
Drskost koja karakteriše Atilu Hora mora se podvući: Hor me je bukvalno optužio tako što je stavio pod znake navoda nešto što ja nisam, čime je izvrnuo kako bukvalno značenje formulacije iznete u mojoj knjizi, tako i suštinu mojih iznetih stavova,  i pri tom je mene optužio da se služim izmišljenim citatima. Kada sam dokazao da se radi o lažnoj optužbi, Hor nikada nije povukao svoju tvrdnju. Istorija kao nauka je veoma ozbiljna oblast da bi se dopustilo da se oni koji se njome bave  koriste podmetanjem lažnih citata, ali to je upravo ono što se ovde dogodilo. dramatično ocrtavajući tip i domete propagande koja se ovde primenjuje.

Internet je preplavljen najbesmislenijim optužbama usmerenim protiv vas. U prikazu vaše studije na  može se pročitati da ste pristalica Srbije i Rusije …   kao i da ste prijatelj sa agentom KGB-a i autorom  „Gardijana“ (ime izostavljamo kako bi izbegli ponavljanje kleveta,) a da vi u realnosti  nikada niste čuli za tog čoveka. Posle  prvog Horovog napada napisali ste dugačak odgovor kojim ste iscrpnom dokumentacijom ubedljivo pokazali da se radi o konstrukcijama i lažima…
Posle odgovora na njegove ekstravagantne optužbe u kojem sam pokazao da se radi o grubom falsifikovanju i lažima, smatrao sam da će se čitava stvar okončati, jer ukoliko iznesete dokaze o lažnim optužbama, osoba koja se time služi gubi kredibilitet (bar bi tako trebalo da bude u akademskim krugovima), ali, umesto toga, Hor je nastavio sa iznošenjem sve ekstravagantnijih optužbi, pokazujući, po mom mišljenju, veoma malo obzira prema tome da li je ono što govori laž ili istina. Prezentujući svoje tekstove na brojnim veb-sajtovima, posebno na „Modernityblog“-u  na kojem postoji veliki broj uglavnom anonimnih podržavalaca, Hor je kontinuirano publikovao difamacije u cilju mog zastrašivanja.  Moram priznati da sam bio uznemiren, jer nije postojala mogućnost da se otvori argumentovana racionalna debata u vezi sa ovim pitanjima.

Vi ste  podneli žalbu protiv  Hora njegovoj matičnoj instituciji, Univerzitetu „Kingston“, tražeći izvinjenje za  lažne optužbe i kvalifikacije koje je izneo  u svojim napadima protiv vas. Martin Mekkilan (Martin McQuillan),  dekan Univerziteta „Kingston“  za umetnost i društvene nauke, primio je vašu žalbu pre sedam meseci, ali osim potvrde da je žalbu primio, nikakve reakcije ili odgovora nije bilo.
Čekao sam sedam meseci na odgovor dekana i pošto ga nisam dobio, odlučio sam da napišem javni tekst o onome što mi se događalo i uz tekst sam objavio i svoju žalbu Univerzitetu „Kingston“, navodeći i ime dekana  kojem je žalba bila i upućena. Posle toga je on odgovorio rekavši u svom odgovoru da se ova Horova aktivnost odvijala izvan regularnih akademskih aktivnosti, čime izlazi izvan okvira odgovornosti univerziteta i potpada pod domen akademskih sloboda. Dakle Horovi napadi na mene spadaju u domen akademskih sloboda. No, na većini napada usmerenih protiv mene, Hor se identifikuje kao član Univerziteta „Kingston“, što svakako predstavlja kontradikciju u odnosu na ono što u svom odgovoru izjavljuje dekan ovog univerziteta. Jasno je i da se lažne tvrdnje i prevare ne mogu podvesti pod pojam akademskih sloboda i da je univerzitet u obavezi da sprovede disciplinske mere prema onom ko iznosi i konstruiše lažne tvrdnje. Moja je pretpostavka da je dekan univerziteta konsultovao pravni tim Univerziteta „Kingston“ i da su mu oni savetovali da se univerzitet zvanično distancira od čitave stvari što je više moguće.

Kakva je uloga „Instituta za Bosnu“ u delovanju „Balkanske propagandne mašine“?
Hor je povezan sa asocijacijom pisaca sa kojom deli svoje perspektive, osobito sa onima koji pripadaju balkanskoj dijaspori u Velikoj Britaniji i SAD-u.  Hor je bivši student Iva Banca, profesora sa Univerziteta „Jejl“, koji je kasnije postao ministar u hrvatskoj vladi. On je takođe blizak sa Josipom Glaurdićem, još jednim bivšim Bančevim studentom, a bio je aktivan u neokonzervativnim političkim grupama, naročito u okviru „Henri Džekson Socijeti“, kao i „Instituta za Bosnu“ kojim rukovodi njegov otac,  dok se majka u impresumu univerziteta navodi kao konsultant. Obe ove organizacije su bile glavni izvori intervencionističke propagande i imale su značajan uticaj sa obe strane Atlantika. Pored toga, Hor je povezan sa akademskim krugovima  na „Oksfordu“ i „Kembridžu“ – delimično preko svojih roditelja i mreže „Instituta za Bosnu“.

Noam Čomski je takođe bio predmet manipulacija i propagande na način koji je paradigmatičan za delovanje balkanske propagandne mašine kao i samog Hora. U pitanju je intervju Eme Broks sa Noamom Čomskim koji je londonski „Gardijan“ objavio pod sarkastično upitnim naslovom: „Najveći intelektualac?“
Pogledi Čomskog na dešavanja u Jugoslaviji su veoma slični mojim. On osuđuje zločine koje su počinili Srbi, uključujući dešavanja u Srebrenici iz jula 1995, ali posmatra dešavanja na ovom prostoru u mnogo širem kontekstu koji pokazuje da su  zapadne sile odigrale veoma značajnu ulogu u ratovima. Ono što se dogodilo sa Čomskim pokazuje da na Zapadu nije dovoljno da ne budete na strani Srba, već je neophodno da budete antisrpski nastrojeni da ne bi bili proglašeni za lošu osobu. Čomski je zauzeo objektivnu poziciju u odnosu na balkanska dešavanja devedesetih i 2005. godine u londonskom „Gardijanu“ se pojavio intervju Eme Broks sa Noamom Čomskim, koji optužuje Čomskog da poriče masakar u Srebrenici, tvrdeći da kada referiše na masakar u Srebrenici, Čomski reč masakar stavlja pod znake navoda, dovodeći u pitanje realnost takvog događaja, što nije bila istina. Čomski i drugi su protestovali zahtevajući da se podnesu dokazi za tu tvrdnju  i na kraju su urednici „Gardijana“ bili prinuđeni da objave opširno izvinjenje i da povuku tekst sa svog veb-sajta, pod objašnjenjem da se radi o lažima sadržanim u ključnim aspektima teksta, što je bilo veoma kompromitujuće za ovaj magazin.

I šta je u tom kontekstu uradio Hor?
Hor je protestovao u vezi sa odlukom uredničkog kolegijuma da se izvini Čomskom. Koristio se svojom ekstravagantnom retorikom kako bi dobio poene za svoju agendu. Po njemu, autor napada na Čomskog je  dobila „nož u leđa“ od strane urednika i bila izložena „neuporedivoj kampanji klevetanja“, uključujući insinuacije da su se  urednici stavili na stranu „Miloševićevog lobija“. Naravno, bez ijedne reči o pritužbama o falsifikovanju.  Zanimljivo je da  Hor nije sporio da članak sadrži lažne informacije u vezi sa karakterizacijom masakra Čomskog u Srebrenici, već je to podveo pod „malu grešku u detaljima“, jedva dostojnu ma kakve kritike. I ovaj slučaj nam pokazuje koliko Hor drži do činjenične tačnosti.  On međutim pokazuje napor da se diskredituje bilo ko, ko dovodi u pitanje zvanični narativ o ratovima u Jugoslaviji.

Istina o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, uprkos činjeničnoj evidenciji, brojnim studijama nepristrasnih naučnika i novinara, ali i memoarima značajnih političkih igrača na ovom terenu, ne dopire do javnog diskursa koji je opasan bodljikavom žicom institucija, delovanjem grupa za flek, nevladinih organizacija i medija sjedinjenih u odbrani simulakruma.
Ratovi u Jugoslaviji su od velikog značaja za definisanje strategije uspostavljanja moći u posthladnoratovskom periodu. Oni su postali okosnica za uspostavljanje nove strukture međunarodnih odnosa koja je i sada na snazi. I mnogi ratovi koji su usledili su po mom mišljenju u direktnoj vezi sa ratovima u Jugoslaviji. Ratovi u Iraku, Afganistanu i Libiji su opravdavani referencijalom na ratove u Jugoslaviji, dok su zahtevi za intervencijama u Siriji, Darfuru, u drugim mestima imali za okosnicu svoje racionalizacije pojedine događaje iz ratova u Jugoslaviji. Činjenica da je to urađeno sa senzacionalnim uspehom, kao i da su pregovori ili upotreba nenasilnih mera i sredstava u rešavanju konflikata,  posle događaja u Jugoslaviji viđena kao neprihvatljiva,  doprineli su  kreiranju ratnohuškačke atmosfere koja slavi rat i ne prepoznaje rizike i opasnosti rata. Previđa se činjenica da ratovi obično situaciju čine mnogo gorom, što je na dramatičan način pokazano u Iraku i Afganistanu, a vremenom će se pokazati i na primeru intervencije u Libiji. Verujem da će se ljudi navići na vojne intervencije i da će ih normalizovati u pozitivnom konotativnom smislu, a razloge za to trebalo bi videti u narativu koji je konstruisan u SAD-u i Evropi, u vezi sa ratovima u Jugoslaviji. Upravo zbog toga verujem da je razumevanje prirode ovih sukoba, njihovog toka i smisla od krucijalnog značaja koji se ne iscrpljuje u razumevanju prošlih već suštinskom i sudbinskom razumevanju sadašnjih događaja i procesa.

________

Propaganda

Imperijalni pohodi moraju biti popločani dobrim namerama. Kako je to pokazao profesor Edvard Herman: u propagandnom neoimperijalnom sistemu, veoma je važna narastajuća uloga oficijalne i snažne propagande koju realizuju interesne grupe kao  moćan prirodni izvor energije za napade na ličnost onih koji nastoje da nepristrasno utvrde istinu o događajima koji se propagandno institucionalizuju. Aktivnost ovih grupa za flack je veoma agresivna i sprovodi se uglavnom na Internetu. To se u potpunosti pokazalo na primeru razbijanja Jugoslavije od strane Zapada, kada su zapadni mediji smesta poveli agresivan propagandni rat protiv Srba koji još uvek traje budući da je Srebrenički narativ institucionalizovan kao casus belli za potonje ratove, razaranja i ubijanja. Jurišni medijski odredi udruženi su i osnaženi mrežom hrvatskog, albanskog i muslimanskog lobija za genocid, obilato sponzorisanim od strane zapadnih vlada i privatnih fondova moćne elite.

[/restrictedarea]