Bernd Rabel: Vašington izaziva krizu evra

Razgovarao Nikola N. Živković

Suštinu oko navodnog spasavanja evra vidim u politici Evropske unije, da pomogne američkim bankama da dođe do svežeg, realnog novca ili, kako to ekonomisti zovu, da dođe do „rekapitalizacije“ američkih banaka. Američke banke su glavni uzročnik što je došlo do de facto državnog bankrota u Grčkoj i ozbiljne finansijske krize u Italiji i Španiji

 

Čitaoci „Pečata“ imali su priliku da se već u dva navrata (septembra 2010. i septembra 2011. godine) upoznaju sa razmišljanjima Bernda Rabela, jednog od najvećih savremenih nemačkih mislilaca. Ovoga puta zamolili smo profesora Rabela da nam prokomentariše aktuelna dešavanja u Nemačkoj, koja se odnose na monetarnu, ali i političku krizu u Evropskoj uniji.

Svi vodeći mediji na Zapadu tvrde da su prilikom poslednjih briselskih maratonskih dogovora oko spasavanja evra pobedili Italijani i Španci, dok je Nemačka doživela poraz. Tu se takođe tvrdi da su svi najvažniji zahtevi Rima i Madrida usvojeni, dok je Angela Merkel morala da kapitulira. Da li se Vi, profesore Rabel, slažete sa ovom ocenom?

[restrictedarea]

Stvar je nešto komplikovanija. Suštinu oko navodnog spasavanja evra vidim u politici Evropske unije, da pomogne američkim bankama da dođe do svežeg, realnog novca ili, kako to ekonomisti zovu, da dođe do „rekapitalizacije“ američkih banaka. Američke banke su glavni uzročnik što je došlo do de facto državnog bankrota u Grčkoj i ozbiljne finansijske krize u Italiji i Španiji.

Pa to je sasvim nešto drugo nego što možemo svakodnevno da čitamo u štampi!
Ovde i leži veština političara. Oni sporedne probleme predstavljaju kao bitne, a o suštinskim problemima se uopšte i ne govori.

Šta je stvarna pozadina spasavanja Grčke i evra?
Briselov plan spasavanja evra zapravo ne znači ništa drugo, do davanje bezuslovne podrške finansijskim centrima koji se nalaze van Evropske unije. Reč je pre svega o SAD-u. Sa druge strane, Amerika sve čini da u Evropi ne dođe do stabilnosti tržišta. Vašington ovde pre svega cilja na sirovine, od kojih zavisi prosperitet Evropske unije. Zato SAD neprestano, recimo, na njujorškoj berzi, preko špekulanata, manipuliše sa cenama nafte, gasa, zlata, državnim dugom Grčke i evrom, te se time permanentno unosi nervoza i na sve ostale svetske berze.

Ako sam Vas dobro razumeo, iza svega stoji finansijska moć Sjedinjenih Država. Ali koji je cilj te politike?
Glavni cilj Vašingtona jeste da na svim kontinentima neprestano stvara nova vojna žarišta i ratove srednjeg i niskog intenziteta. To je juče bio slučaj sa Libijom, a danas sa Sirijom. Amerika privredno više nije svetska sila. I za sledećih dvadesetak godina ta će zemlja ekonomski biti još slabija. Sem vojne industrije, SAD praktično više ništa i ne proizvodi. Da bi, međutim, i dalje zadržali svoju moć, Vašington mora da neprestano vodi ratove, kako bi za sebe osigurao sirovine koje se nalaze u Africi, na Bliskom istoku i u Aziji. U tu svrhu glavni saveznik Vašingtonu, na primer, na Bliskom istoku jeste Izrael. Za sve te američke vojne avanture predviđeno je da plaćaju banke Evropske unije i to pre svega – Nemačka.

Da li Vlada Nemačke to ne vidi?
Naravno, da svi to u Berlinu dobro znaju. No, Nemačka od 1945. godine, pa do danas nema puni suverenitet. To ima za posledicu da kancelar Angela Merkel, razume se, pokušava da koliko-toliko zaštiti nemačke interese, no njen manevarski prostor nije veliki. Ona mora da pravi kompromise, koji uopšte nisu povoljni za našu zemlju.

Pa ipak je ovog puta došlo do širokog zajedničkog fronta. Pobunili su se ne samo vodeći nemački mediji, već i najugledniji profesori ekonomije, ali i nemački bankari. Šta to znači?
Moram priznati da sam i sam zatečen i iznenađen da je došlo do tako masovnog protesta. Koliko će naš otpor biti dug i uporan, o tome mogu sada samo da nagađam.

Svet se čudi, gde zaista leži tajna privrednog uspona Nemačke?
Nemački model industrijalizacije, koji je započeo u prvoj polovini 19. veka, jeste najuspešniji na svetu. Da bih vam sa svega nekoliko reči mogao da to pojasnim, navešću samo nekoliko neospornih činjenica. Nivo produktivnosti jeste u svim nemačkim pokrajinama podjednak, a to je već postignuto sredinom 19 veka. Italija, recimo, do danas nije prevladala razlike između razvijenog severa i nerazvijenog juga. Kvalitet nemačkih industrijskih proizvoda u nekim granama i danas je bez premca u svetu. Svi vole da poseduju „mercedes“ ili veš mašine „simens“, a najbolje svetske bolnice žele da imaju skupe nemačke medicinske aparate.

Kada uloga Vašingtona postaje tako fatalna za Nemačku?
Ovaj proces je započeo već posle 1918. godine. U to vreme dolazi do velike promene. Britanska imperija polako silazi sa svetske scene. Tada, dakle, posle Prvog svetskog rata, u prvi plan kao vojna sila stupa SAD. I već tada Vašington nastoji da uz pomoć reparacija, kredita i finansijskih špekulacija uništi nemačku industrijsku moć. Tada Americi to nije pošlo za rukom.

Da li se pobednička Amerika preračunala ili je vojno poražena Nemačka imala neke za pobednika neočekivane adute?
Ovo drugo. Za to su pre svega zaslužna dvojica vrsnih nemačkih ekonomista. Prvo je godine 1923. Rudolf Hilferding (Hilferding) uspešno dokazao kako je moguće stati na kraj sa američkim finansijskim kapitalom. On je predložio da se uvede državna kontrola i tako je špekulativni američki kapital bio uspešno izbačen iz igre. Drugi važan čovek bio je Šaht (Halmar Schacht). On je uspešno nastavio da vodi taj nemački model. Šaht je posle 1933. godine prosto odbio da nastavi sa plaćanjem reparacija Francuskoj i Britaniji, te prestao da plaća dugove SAD-u. Šaht je uspešno sprovodio velike javne radove, kao što su autoputevi, podigao vojnu industriju na najviši nivo, i sa tim merama gotovo u potpunosti rešio problem nezaposlenosti.

Mi smo u školi učili da je nešto slično postojalo u Americi.
Šahtov model bukvalno je kopirao Ruzvelt, i on ga je nazvao „nju dil“. Ruzvelt je tada stavio finansijski kapital pod kontrolu države. Tako je bilo u Sjedinjenim Državama do 1990. godine. Tada su Buš, a kasnije i Klinton, oslobodili kapital državne kontrole. Cilj tih mera bio je da finansijski kapital lakše osvoji tržišta Istočne Evrope. Velika zasluga Putina leži u tome da je on u Rusiji počeo da razvlašćuje američki finansijski kapital, a glavni predstavnici su bili „ruski oligarsi“. Glavni zadatak tih oligarha u istočnoj Evropi, a pre svega u Rusiji, bio je da opljačkaju zemlju i da sve sirovine – gas, nafta, zlato, vanadijum, aluminijum, šume, voda i tako redom – dođu pod kontrolu „ruskih oligarha“, a u stvarnosti pod kontrolu finansijskog kapitala iz Njujorka. Putin je prosto stao na put toj pljački. Ovde po meni leži glavni razlog zašto ga Vašington ne voli.

Tako je bilo sa Nemačkom posle 1918. godine. A kako je bilo posle Drugog svetskog rata?
Okolnosti su tada bile daleko nepovoljnije, nego posle Prvog svetskog rata. No, Nemačka je i ovde imala jednog izvanrednog ekonomistu. Njegovo ime je Erhard (Ludwig Erhardt). Sa pravom kažu da je on tvorac „nemačkog privrednog čuda“. Nemačka je godine 1945. ležala u ruševinama. Uz pomoć velikog rada i discipline naših ljudi, Erhardu je pošlo za rukom da već posle 1949. godine podigne nemačku industriju bukvalno iz pepela. Već desetak godina posle rata nemačka privreda prestigla je englesku i francusku. Godine 1989. došlo je do ujedinjenja Nemačke, i pored protivljenja Velike Britanije, Francuske i Izraela.

Tako smo stigli do godine 2012. Šta nam donosi budućnost?
Posle raspada Sovjetskog Saveza, SAD je dodelio Nemačkoj ulogu, da za američke interese baci Rusiju na kolena, kako bi se Vašington domogao ruskih sirovina. To nije uspelo, jer je posle Jeljcina na čelo Rusije stao Putin. A i Nemačka nije u potpunosti htela da igru tu ulogu. Sjedinjene Države su Nemačkoj dodelile ulogu glavnog finansijera, koji ima da plaća buduće skupe američke ratove. Kao što smo čuli, vodeći nemački ekonomisti digli su svoj glas protesta. Ne preostaje mi drugo, već da za „Pečat“ pišem: „nastavak romana sledi“.

[/restrictedarea]