Autonomaška „šarena laža“

Piše Dragomir Anđelković

Vojvođanski separatisti se neretko pozivaju na austrougarsko „evropsko“ nasleđe, koje je po njima „objektivan“ generator autonomije naše severne pokrajine. Da li relevantno evropsko iskustvo to potvrđuje?

 

Ubrzo pošto je Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, otpočela je histerija separatističkih krugova u našoj severnoj pokrajini, te njihovih simpatizera iz redova anti-Srbije u ostatku naše republike, kao i srbofoba iz njenog okruženja. Svi oni ponavljaju da su „narušena“ „istorijska prava“ tzv. građana Vojvodine, odnosno da njima na osnovu nekakvih kulturnih i drugih specifičnosti nastalih usled vekovnog života pod žezlom evropskih Habzburga (dok su Srbi u ostatku Srbije bili izloženi „orijentalizaciji“) „pripada“ autonomni status unutar Srbije, ako već – što eksplicitno uglavnom ne kažu, iako je jasno da to misle – ne mogu da imaju punu državnost van nje.

[restrictedarea]

SLUČAJ TRANSILVANIJE
Ako posmatramo današnje evropske države, u sastavu Habzburške monarhije u celini su se nalazile: Češka, Slovačka, Hrvatska, Slovenija, BiH, Austrija i Mađarska. Opet, nekadašnje oblasti Austro-Ugarske – Srem, Bačka, Banat, Transilvanija (Erdelj), Južni Tirol, Bukovina, Galicija – sada su delovi država koje većim delom nisu bile pod žezlom Habzburga. Radi se o Italiji, Srbiji, Rumuniji, Poljskoj i Ukrajini. U okviru njih, samo nekadašnji posedi Habzburga koji su u sastavu Srbije, kao i sada  italijanski J. Tirol, uživaju autonomiju. Mnogo veće specifičnosti, kao i istorijski elementi državnosti koji u nekim drugim slučajevima postoje (dok u Vojvodini njih nema), nisu predstavljali razloge za dodeljivanje autonomnog statusa.
Transilvanija je bila kneževina i pre nego što je potpala pod vlast Mađarske početkom 11. veka, a i posle toga je zadržala autonomiju. Pošto su Mađari strahovito poraženi u Mohačkoj bici 1526. godine, veliki deo njihove kraljevine dospeo je pod tursku vlast. Međutim, za razliku od drugih osvojenih zemalja, Transilvanija je uspela da sačuva samoupravu. Štaviše, ona je postala mnogo šira nego ranije, tako da može da se govori o polunezavisnoj kneževini, tek vazalnim sponama povezanom sa Carigradom. Na zgodnom položaju za trgovinu, ona je brzo ekonomski napredovala i u mnogo čemu ušla među najnaprednije zemlje tadašnje Evrope. Primera radi, među prvima je usvojila princip verske tolerancije 1568. godine.
Kada je Turska poražena u Velikom bečkom ratu (1683-1699), Karlovačkim mirom, Transilvanija je dospela pod vlast Habzburga. No, ponovo je zadržala autonomiju. Takav status imala je sve do nagodbe između Beča i mađarske elite, kojom je 1867. godine država preuređena u dvojnu monarhiju. Tada je Erdelj postao integralni deo Ugarske, našta su uticale i promene u pogledu nacionalnog sastava stanovništva. U Transilvaniji su tradicionalno živeli, dugo najbrojniji, Sekelji (ugrofinski narod blizak Mađarima, koji su oni vremenom asimilirali), Mađari, Rumuni, Nemci. Mađari (sa Sekeljima) su do sredine 19. veka činili većinu, ali tada, na osnovu većeg nataliteta i doseljavanja, nju stiču Rumuni. To je uticalo na Sekelje, koji su ranije bili privrženi autonomiji Transilvanije, da se osete ugroženim i okrenu politici „mađarskih integracija“.
Kad je posle Prvog svetskog rata Transilvanija pripala Rumuniji, odnosno pošto je ta susedna zemlja dobila socijalistički vid po okončanju Drugog svetskog rata, nije se ništa promenilo u pogledu autonomije Transilvanije. Samo što ona više nije bila utkana u državno tkivo Mađarske već Rumunije. Sve zamislive njene specifičnosti – uključujući i to da je nemali deo tamošnjih Rumuna religijski osoben u odnosu na svoje sunarodnike u Vlaškoj i Moldaviji, tj. ispoveda grko-katoličku (unijatsku) veru (za razliku od Srba u Vojvodini koji su, uz minornu protestantsku manjinu, pravoslavci, kao i sunarodnici južno od Save i Dunava) – nije predstavljalo dovoljan razlog da Erdelj dobije autonomiju (nju je do 1968. godine imao samo jedan njegov deo, gde Mađari predstavljaju većinsko stanovništvo).

OD GALICIJE DO JUŽNOG TIROLA
Do raspada Habzburške države Galicija je bila pokrajina, i to sa nemalom autonomijom, austrijskog dela dvojne monarhije. Ona je nekada bila deo jedinstvene Kijevske Rusije, da bi kasnije postala jedna od ruskih feudalnih kneževina (Galič). Do 14. veka uspevala je da odoli osvajačkim nasrtajima Poljske, Litvanije i Ugarske, a uz to je vodila i ratove sa drugim ruskim zemljama. Oslabljena kneževina usled stalnih sukoba, tokom 13. veka pretrpela je seriju razornih mongolskih pohoda. Tako je postala lak plen za Poljake, da bi posle tri njene podele tokom druge polovine 18. veka, dospela pod vlast Beča. Posle Prvog svetskog rata i Poljsko-sovjetskog rata koji je usledio, Galicija se u celini našla u sastavu Poljske, ali je 1939. godine SSSR anektirao oblasti sa ukrajinskom (maloruskom) većinom i one su pripojene matičnoj republici  tog istočnoslovenskog naroda (jednog od tri ruska ogranka). No, bez obzira na istorijski utemeljenu autonomiju, pravno-administrativnu specifičnost, i, konačno, činjenicu da je njeno stanovništvo gotovo bez izuzetka grko-katoličko (unijatsko) – za razliku od ostalih Ukrajinaca koji su, po pravilu, pravoslavne vere – Galicija nije dobila autonomni status u sastavu Ukrajine.
Uz Transilvaniju i Galiciju, pa i Zakarpatsku Ukrajinu (gde žive Rusini, etnička grupa Ukrajinaca ili, po drugim mišljenjima, poseban narod, a u oba slučaja sa nespornim verskim specifičnostima, istovetnim onima koje postoje u Galiciji) – gde bi u prilog autonomije moglo da se nađe najviše razloga – ona, tim pre, ne postoji ni kada se radi o nekadašnjim habzburškim posedima Bukovini, Istočnom Banatu, Trstu, koji sada pripadaju Rumuniji, odnosno Italiji. Jedino, kao što je rečeno, autonomni status ima Južni Tirol, koji se nalazi u sastavu Italije.
Južni Tirol, kao deo pokrajine Tirol, bio je jedan od starijih poseda kuće Habzburga. Došao je pod njihovu vlast još 1363. godine, i pod njom je ostao do kraja 1918, kada su ga zaposele italijanske trupe. Između dva svetska rata Južni Tirol nije uživao autonomiju, a nju je dobio 1947. godine, na osnovu dogovora između Italije i Austrije. No, tamošnja nemačka manjina nije bila zadovoljna njenim opsegom. Usledile su burne godine političkih natezanja, a šezdesetih godina došlo je i do otvorenih sukoba. Ekstremna frakcija nemačkog separatističkog pokreta započela je sa terorističkim akcijama. Sukob je, uz posredovanje OUN i zapadnih centara moći zainteresovanih za mir u zoni svoje prevlasti, razrešen tako što je početkom sedamdesetih regija dobila široku autonomiju. Cena toga je bila njena podela na dve autonomne pokrajine, koje su faktički preuzele sve ingerencije regije. Italijani, koji su većina na jugu, nisu želeli da prihvate prevlast Nemaca, pa je tako „jedinstvo“ Južnog Tirola svedeno na puku formu. To je bila cena zahteva za povećanjem autonomije Nemaca sa njegovog severa.

TITOISTIČKA AUTONOMIJA
Ni jedan jedini pedalj nekadašnjih austrougarskih poseda  na kojima većinsko stanovništvo predstavljaju narodi u čijim matičnim državama se ti krajevi nalaze (sa izuzetkom dela J. Tirola, gde je to iznuđeno eksternim faktorima) – ma koliko oni imali duboke istorijske korene autonomije (državnosti), a u pojedinim slučajevima njihovo stanovništvo i izrazite (pre svega verske) osobenosti – nema autonomiju. Po „evropskim standardima“ to se smatra nepotrebnim. Drugačije, nažalost, stoje stvari sa srpskom Vojvodinom, gde za autonomiju ima ponajmanje razloga.
Do sredine 19. veka Vojvodina, za razliku od svih oblasti o kojima smo govorili, nije postojala ni kao pojam, niti su krajevi od kojih se danas sastoji činili jedinstvenu pokrajinu. Bili su, već u skladu sa tim unutar granica koje države su se nalazili, u sastavu različitih upravnih oblasti nezavisne Ugarske, Turske, Habzburškog carstva, kako pod civilnom, tako i vojnom upravom. Doduše, kratkotrajno je nezavisna država, i to srpskog karaktera, na području današnje Vojvodine postojala tokom prve polovine 16. veka, kada su tamošnji Srbi iskoristili rasulo Kraljevine Ugarsko („carstvo“ Jovana Nenada).
Do drugog sveobuhvatnog državotvornog pokreta Srba severno od Save i Dunava došlo je sredinom 19. veka. U doba kada su se liberalno-nacionalne revolucije odvijale širom Evrope, kao protivteža mađarskim unitarističkim težnjama, došlo je do masovnog istupa Srba u Bačkoj, Banatu, Baranji i Sremu. Njihov cilj je bio da bude stvorena srpska pokrajina unutar Habzburškog carstva (kao faza do ujedinjenja sa Kneževinom Srbijom). Ona je proglašena 1. maja 1848, a nazvana je Vojvodstvo Srbija. Pošto je Mađarska revolucija ugušena, Beč je naizgled ispunio srpske zahteve. Međutim, oni su umnogome obesmišljeni time što zvanično uspostavljena pokrajina – Vojvodstvo Srbija i Temišvarski Banat – nije uključivala mnoge delove Severne Srbije (Vojvodstva Srbije) koji su ostali u sastavu Vojne granice, a priključen joj je Istočni Banat, u kojem su preovlađivali Rumuni. Štaviše, pokrajinom je direktno upravljao austrijski guverner, da bi ona bila ukinuta već 1860. godine.
Severna Srbija, koja je 1918. godine ujedinjena sa maticom, autonomiju ponovo dobija pošto su jugoslovenski komunisti preuzeli vlast krajem Drugog svetskog rata. Tu se radilo o realizaciji titoističke politike slabljenja i rasparčavanja Srpstva, koja je kulminirala faktičkim (iako ne i formalnim) izdvajanjem čak i Vojvodine – u kojoj su Srbi činili većinsko stanovništvo – iz sastava Srbije tokom prve polovine sedamdesetih godina. Većina vojvođanskih Srba takvim stanjem nesumnjivo nije bila zadovoljna, što je rezultiralo, čim su se za to stekli pogodni uslovi, masovnim narodnim pokretom u prilog jedinstva Srbije. Da nije bilo tako, Beograd ne bi tako lako uspeo da funkcionalno reintegriše Severnu Srbiju. Za pridobijanje većine stanovnika Vojvodine u prilog toga bilo je potrebno mnogo manje napora i sredstava nego za njihovu manipulativnu obradu da im je potrebna „široka autonomija“, čemu su već dvadeset godina izloženi od strane ovdašnjih i spoljašnjih anti-Srba, srpskog i inorodnog porekla, a što je – zbog prekomerne popustljivosti Beograda posle 2000. godine, te ideološko-oportunističke bliskosti dela naših vlastodržaca sa srpskim neprijateljima – rezultiralo višekratnim, prekomernim povećanjem autonomije Vojvodine.

VREME ZA OTREŽNJENJE
Sada kada je Ustavni sud, posle neshvatljivog odlaganja, i to u vrlo ublaženom vidu, doneo pomenutu odluku, potrebno je da se osvrnemo na suštinu aktuelne autonomije Vojvodine, na besmislenost priča o njenoj istorijsko-civilizacijskoj utemeljenosti. Vojvodina može da uživa izvesnu autonomiju samo zato što Republika Srbija procenjuje da iz nekog razloga ima smisla da joj je da. Tu se ne radi ni o kakvom istorijskom ili bilo kakvom drugom pravu, već o nečemu što danas može, a sutra ne mora da postoji, polazeći od interesa države u celini.  Vojvodina nema ništa više prava na autonomiju unutar Srbije od npr. Šumadije. Nema ga ni Kosovo i Metohija, ali jedno je pravda, a drugo sila. Da ne bi dočekali da nam na osnovu nje neko okupira i druge delove Srbije, i tu stvara nekakve, na bilo čemu drugom osim pukom nasilju neutemeljene, kavazidržave, ne igrajmo se više sa Vojvodinom ili Raškom oblašću. Oko toga da ne smemo da dopustimo bilo šta što, makar u potencijalu, ugrožava jedinstvo Srbije, potreban nam je nacionalni konsenzus, koliko i o potrebi delotvorne odbrane severa Kosova, te nepriznavanja otmice ostatka naše južne pokrajine.

[/restrictedarea]