Žuti kartel

Piše Milorad Vučelić

Kako sada stoje stvari sve političke stranke su igri oko formiranja nove vlade. Sve izuzev Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice. Jedino ovu stranku niko ne pominje kao mogućeg učesnika u izvršnoj vlasti. U tom društvu nema za njih mesta, no upravo to zaslužuje posebnu pažnju. Za sada je izvesno da u Narodnoj skupštini Republike Srbije, posle ovogodišnjih parlamentarnih izbora, opoziciju predstavlja 21 poslanik DSS-a i niko više. Tako je, dakle, ove 2012.
Na Trećem zasedanju AVNOJ-a, 3. avgusta 1945. godine, opozicija je brojala 123 poslanika. Opoziciju su, između ostalog, predstavljali: „Savez zemljoradnika“ – 15 poslanika, „Demokratska stranka“ – 10 poslanika, „Narodna-seljačka stranka“ – 10 poslanika, „Republikanska stranka“ – šest poslanika, „Samostalna demokratska stranka“ – pet  poslanika…itd. Ukupan saziv Veća je brojao 488 poslanika. Tako, uz sve moguće finese i distinkcije, ispada da je demokratija od 1945. do danas daleko dogurala. Doduše i onda i sada pretežno su uvažavane spoljne sugestije u označavanju šta je opozicija i ko ne može, a ko može da bude na vlasti. Onda su to bile preporuke Krimske konferencije, a sada su to neprikosnovene odluke Brisela.

Bilo je to tada, na samom početku uvođenja monopola vlasti jedne jedine partije, a sada je pak došlo do velike modernizacije. Danas je sve manje reč o narodnim višestranačkim izborima ili o programskoj konkurenciji levice, desnice ili centra, a sve više o kartelisanim partijama koje se bave isključivo međusobnom saradnjom u osvajanju i održanju vlasti, začinjenom malim zadevanjima i prividnim svađama u toku izbornih kampanja. Izbori su zamišljeni samo kao praznjikavi ritual koji bi neminovno trebalo da dovede do nastavka vladavine Žutog kartela. Žuti kartel, čak i kada se nađe u fazi tehničkog mandata, u stanju je da donese mere pogubne po svoju zemlju. Tako je tehnička vlada Žutog kartela, na sramotu svog naroda, donela odluku, brižljivo skrivenu od javnosti, da po uzoru na neke zemlje EU zavede sankcije Belorusiji. Evropska „porodica“ , kako nazivaju EU, tobože čeka da u svoje okrilje primi žutu Familiju ili Žuti kartel čim do kraja obavi zadate poslove na Kosovu.
Tako, dakle, stojimo sa demokratijom.
Sa ekonomijom je drukčije, naročito kada je reč o građevinarstvu, što najbolje pokazuju neimarski poduhvat ministra vojnog Dragana Šutanovca u Skerlićevoj ulici, koji je naišao na veliko nerazumevanje praćeno čak i negodovanjem. U cilju bezbednosti i čuvanja Hrama Svetog Save, Šutanovac, u stvari, podiže karaulu s koje će motriti na Hram, a koju zli jezici pretvaraju u stambeni prostor za izležavanje. Da on razume o čemu se stvarno radi pokazao je gradonačelnik Dragan Đilas i svojski ga je, kako i dolikuje pravom drugu, svojim rešenjima pomogao. U svakom slučaju radi se o mnogo solidnijoj gradnji, nego što je to bio slučaj sa predizbornom obilaznicom oko Beograda koju je uništila jedna provala oblaka.
Izvesna nervoza oko pravljenja srpske vlade postoji kod briselske administracije i stranih ambasadora u Beogradu. Obilaze nas File, Lajčak, Kuper, obilazimo i mi njih, a posebno Eštonku i Oli Rena. Svojim sve učestalijim izjavama naročito se ističe ambasador Danske Mete Kjuel Nilsen, koja stalno ponavlja „ono što je već ranije rekla“ našim političarima: „da pokažu volju da napreduju i daju svoj maksimum“. Do naših stranačkih prvaka, međutim, kao da ne dopiru poučne i dobronamerne reči nove zvezde našeg političkog EU života – Mete Kjuel Nilsen. Oni deluju potpuno opušteno. Niko se ne viđa ni sa kim. Vučić kaže da mogućim partnerima nema ni traga, ni glasa. Dinkić ne viđa Tadića. Čeda ne viđa Krkobabića. Dačić ne viđa Palmu. Palma ne viđa Tadića i Čedu. Kad bi trebalo da se vide neko je skoknuo u Brisel ili na more. Neko bi nam zamerio što ne pominjemo  Moskvu, ali to bi bilo neopravdano, jer tamo se ne može skoknuti.
Nervoza oko nesastavljanja vlade je tek nešto malo osnovana. Posle četvorogodišnjih reformi koje je izveo Žuti kartel stvari funkcionišu same po sebi, pa se vlada pokazuje sve više izlišnom. Za rešavanje kosovskog pitanja tu su briselski sporazumi našeg pregovaračkog tima i trebalo bi ih samo, po automatizmu, sprovoditi, što Tačijeva vlada već čini. Izvedena reforma vojske po NATO standardima već daje neprocenjive, doduše tragične rezultate. Beograd je izabrao vlast i Đilas lepo funkcioniše. U Vojvodini neprikosnoveno i sve nezavisnije vlada dvojac Pajtić-Čanak. Vlada, i da je ima, ne može da utiče na kurs dinara, jer to je posao nezavisnog guvernera Šoškića. Struja bi trebalo da u naredne tri do četiri godine poskupi između 40 i 80 odsto i to je u nadležnosti nezavisne regulatorne Agencije za energetiku, a sve na osnovu studije „Svetske banke“. Vlada se tu ne pita. Sve cene su zbog kursa dinara, a po nezavisnim tržišnim pravilima već porasle. Pšenice će biti i za izvoz, a nju, i bez vlade, nezavisno ima ko da izveze i proda. Soja je dobro rodila, nezavisno od vlade. Očekuje se i solidan rod maline, a ako ne bude vlade malinari se nemaju kome žaliti i gde  protestovati. Nezavisna Agencija za borbu protiv korupcije će, ako zatreba, od nekog tražiti dopunski izveštaj. Nezavisni revizor neće imati kome i zašto da piše. Sve će nezavisne agencije nastaviti da rade ono što rade, a pred nezavisnim reformisanim pravosuđem su tek pravi nezavisni uspesi i poduhvati. Suđenja se mogu i obustaviti, a pritvori neograničeno produžavati i pretvarati u kaznu. O nezavisnim medijima i njihovom besprekornom funkcionisanju ne bi trebalo uopšte trošiti reči.
Čemu onda žurba sa sastavljanjem vlade? Ako je suditi po onome što  od nje nezavisne agencije očekuju, ona će morati da otpušta zaposlene, da zamrzava plate i penzije, da prestane da se zadužuje, da povećava PDV i druge poreze, moraće da daje i velike budžetske subvencije politički podobnim tajkunima iz Žutog kartela, i – što je najgore – moraće da bude izvršilac najgorih i najtežih zahteva koje, u cilju izgradnje nezavisnog Kosova, EU traži od Srbije. Nijednoj sada mogućoj vladi neće ni pasti na pamet da, recimo, izvrši hitnu ekonomsku i političku reviziju po Srbiju pogubnog SSP-a.
Pa, zašto onda žuriti sa sastavljanjem nove vlade kada ona ima minimalne šanse da pored toga što je vlada bude – srpska vlada? Žuta boja postojećeg kartela će možda mutirati u neku drugu njoj srodnu boju ili nijansu, i to je sve. Po onome što se može videti, izvesno je samo to da sve te boje i nijanse neće biti ni nalik srpskoj trobojci.
U traganju za odgovorom na pomenuto pitanje oko partije koja se i ne pominje u igrama oko formiranja vlade, postaje razumljivije zašto za DSS i Vojislava Koštunicu tu nema mesta.