ŽELJKO CVIJANOVIĆ: VUK I MLAĐA ILI DVE PRIČE O ZAKASNELOJ PAMETI

Dve mudrosti koje su pred nas prosuli Vuk i Mlađa ne kazuju da je Anuška prosula ulje, već da je ubacila kašikaru u septičku jamu

Propustio bih da hepiend Vuka Jeremića iz Generalne skupštine UN iskoristim kao priliku za uzimanje mere njegovim patriotskim gabaritima. Jer, koliko se u stvar razumem, nije njega tamo Bog pogledao ni zato što je patriota ni zato što nije. Otuda bih propustio i da po tome merim išta od lokalnih sudova o njemu – i dobrih i rđavih – posebno onih slaboumnih, koji Jeremićev uspeh napolju uzimaju kao meru zabluda koje o njemu vladaju kod kuće, kao da je Novak ili onaj Željko sa Evrosonga. Elem, ako pred tom pobedom – više njegovom nego pobedom Srbije – otklonimo sve te stomačne reakcije, tada priča iz Generalne skupštine postaje poučna kao Crvenkapa.

Hajde dakle da vidimo kako je to Vuk – još od pre izbora pa do dana glasanja u UN viđen kao najveći u oštroj konkurenciji svih žutih gubitnika – uspeo da poentira posle završetka utakmice pobedom nad protivkandidatom Dalijusom Čekuloisom, litvanskim istorijskim revizionistom diskretnih naci-preliva iza koga su stajale EU i SAD. Koliko su pobeda i poraz u srpskoj politici blizu jedno drugom Jeremić nije morao da uči od iskusnijih Tadića i Nikolića jer ni oni još ništa nisu znali o tome u trenutku kad mu je pre neki mesec u Beogradu odobrena podrška za UN, iz čega je mogao da sazna da se u budućnosti s njim ozbiljno ne računa na žutoj podmornici.

Rasterećen obaveze da će Tadiću napraviti štetu ili korist, Jeremić je potom obilazio svet sa pričom da dolazi iz miroljubive Srbije, u kojoj ne uspeva ništa, ali koja nije član nijednog međunarodnog vojnog ni političkog saveza. Nije im pominjao EU kandaturu. Nije im pričao sa koliko leptirića u stomaku očekuje datum pregovora. Nije ih hipnotisao žvakom kako posle istorijskog „da“ prve evropske zvezdice Angele Merkel njegova zemlja ne može da se odbrani od stranih investitora, tako da je, na svu sreću, italijanski Danieli odustao zbog pobede Tome Nikolića, što nas je, na kraju, spasilo od opasnosti ubrzanog razvoja. Ne verujem ni da je ikome pričao kako branimo Kosovo na kreativan i inovativan način, tako što je njegov bivši prijatelj Borko sve što je išlo u korist Albancima tvrdo potpisao, a sve što je radilo posao Srbima dogovorio usmeno kao džentmen sa džentlmenima.

Da li je Jeremić ćutao i o tome da je Srbija kandidat za EU i da se voljom njegovog šefa taktički približava članstvu u NATO zato što se stideo toga ili zato što je znao da će, ćuteći o tih par sitnica, lakše proći? Koliko li bi mu više glasova donelo da je priznao kako je njegov Boris već spakovao Srbiju kao bednu nemačku koloniju ili koliko još pride da je u skladu s tim, poput svog protivkandidata, rekao kako smo baš lepo živeli u Hitlerovoj „Novoj Evropi“, a onda su došli Rusi, okupirali nas i posle nam ostavili Miloševića, Koštunicu i Nikolića? Da li bi presudilo čak sedam glasova iz EU, od čega pet od pastoraka sa evropskog juga da ga i sami nisu doživeli kao takvog naspram Čekuloisa, starijeg diplomatskog feldwebela germanske Evrope?

KAKO JE VUK PROŠAO Budimo pošteni – osim nekoliko neprincipijelnih dilova, poput glasa Holandije ili Australije – za Jeremića su mahom glasale zemlje BRIKS i ostatka slobodnog sveta i sveta u previranju. Zašto, ako je Tadićeva Srbija sve samo ne deo tog istog slobodnog sveta? Pa upravo zato što isti taj slobodni svet Srbiju doživljava kao jednu od većih svetskih žrtava Imperije. A otuda nije teško zaključiti ni to da se svet u poslednjoj deceniji menjao tako da se u UN danas više cene Srbija Slobodana Miloševića, koja je pružala otpor Imperiji, ili Vojislava Koštunice, koja nije pristala na glavni zahtev iste te Imperije, nego što cene Srbiju Borisa Tadića, marionetsku tvorevinu koja ne izaziva ništa osim prezira i sažaljenja.

Uostalom, dovoljno je podsetiti se čije je zahteve Tadićeva Srbija ispunjavala tokom prethodne četiri godine – američke, nemačke, francuske, britanske – mahom zemalja koje su podržale letonskog diplomatskog feldwebela. Elem, Jeremić je dobro znao koje su zemlje njegova izborna baza, i on je izašao iz tadićevskog diplomatskog diskursa da bi svoju priču, logično, prilagođavao njihovim vrednostima. Šta nam to govori?

Koliko god zvučalo ironično, Jeremić je u UN pobedio igrajući ulogu disidenta svoje vlade i zastupajući političku i vojnu neutralnost Srbije. Naravno, radi se o jednom prirodnom stanju Srbije, koje joj, pokazalo se, na međunarodnioj sceni garantuje mnogo bolju prohodnost. Ali, umesto toga, Srbija se danas diči savezništvom sa zemljama koje ne samo da nisu glasale za njenog kandidata već zemljama koje direktno rade na otimanju njene državne teritorije i kolonizaciji njenih resursa. Ako je to dobra međunarodna politika, zašto onda Jeremić nije tražio podršku SAD, Britanije i Nemačke, za koje nas srpska politička i društvena elita ubeđuju da su nam najveći prijatelji i da nam savez s njima obezbeđuje budućnost. Jednostavno: nije, zato što je želeo da pobedi? Da li to znači da je međunarodna politika Srbije delo onih koji ne žele da njihova zemlja pobedi? Mislite o tome.

Nije, naravno, najmanje važno što je Jeremić na putu do svoje pobede imao snažno političko sponzorstvo Rusije. Zar njegova pobeda ne svedoči o tome da je nastup na međunardonoj sceni u saglasnosti sa Rusijom stvar koja daje rezultate, kao što se pokazao da ih usaglašavanje sa zemljama EU ne daje?

Na kraju, glasanje za predsedavajućeg Generalne skupštine UN, gde su za Jeremića bili i Italija, i Portugalija, i Španija, i Grčka, i Kipar, bilo je pokazatelj jednog važnog evropskog raslojavanja, činjenice koju srpska diplomatija odbija da prizna kad god se radi o interesima Srbije. Naravno, već samo to da nova i stara sirotinja evropskog juga glasa protiv čoveka za koga je germanski deo Evrope i za onoga protiv koga je u vreme kampanje za izbore u UN bilo pokrenuto teško pljuvanje iz kabineta Angele Merkel bilo bi dovoljno svakome da preispita ponešto iz međunarodnog kursa Srbije. Tadiću, naravno, nije bilo dovoljno, ali biće valjda ako se i on bude kandidovao za nešto slično.

Iako se, naravno, Jeremićev uspeh u Generalnoj skupštini ne može sasvim poistovetiti sa međunarodnom pozicijom Srbije, pokazani trendovi važe i tamo i ovde. I upravo po tome Jeremić je na svom rastanku sa Tadićem nesvesno ispisao najverodostojniju optužnicu protiv spoljnje politike svog šefa, a to će reći protiv politike koju je sam provodio, iako vremenom sa sve manje ovlašćenja i sve manje oduševljenja.

Uostalom, može li išta više od Jeremićeve pobede u Njujorku da posvedoči kolika je bila greška kada je pre dve godine povučena rezolucija o Kosovu koju je Srbija podnela Generalnoj skupštini UN. Naravno, Srbija koja se tom rezolucijom borila za sebe imala bi – nije van pameti – još bolji odziv zemalja slobodnog sveta nego ova Jeremićeva zakasnela mudrost, bar za Srbiju zakasnela. Umesto toga, Tadić je rezoluciju napisao sa onima koji su mu otimali teritoriju i teško izblamirao zemlju predstavljajući je kao slomljenu i nedostojnu u slobodnom svetu. Time je problem Kosova izvadio iz UN, jedinog mesta na kome Srbija može da pobedi u nekom glasanju, i dao ga na rešavanje u EU, poslednje mesto na svetu na kome će se dogoditi da Srbija u nekom glasanju pobedi.

REHABILITACIJA RAJE RODIĆA Naravno, još jednom se pokazalo koliko su srpski političari i mudriji, i pragmatičniji, i efikasniji kada rade za sebe nego kada rade za Srbiju. Uostalom, svi oni su sva svoja politička jaja stavili u korpu EU, kojoj danas ozbiljani svet predviđa agoniju već za tri meseca, ali ni za jednog od njih nisam čuo da je za to vreme sav svoj lični novac stavio u jedan posao, kao što mnogi od njih ni na predsedničkim izborima sve svoje resurse nisu stavili na jednog kandidata, čak ni kada je taj bio njihov Boris. Uostalom, i depeše Vikiliksa pokazale su onomad koliko su srpski političari evroatlantske provenijencije umeli od stranaca da traže za sebe i koliko nisu umeli da traže za Srbiju, što bi valjda mogao da bude najbolji argument da državu treba privatizovati da bi uopšte imao ko da brine o njoj.

Ako je zakasnela mudrost Vuka Jeremića ispisala najbolju optužnicu protiv Tadićeve spoljne politike, zakasnela mudrost Mlađana Dinkića rehabilitovala je njegovu najveću političku žrtvu – Radisava Rodića, nekadašnjeg vlasnika „Kurira“.

Naime, Dinkić je prošle nedelje optužio „Kurir“ da mu smešta objavljivanjem tekstova o nekoj izmišljenoj istrazi protiv njega, koja se navodno vodi o prodaji nekadašnjeg Karićevog Mobtela. Dinkić je tada rekao ono što zna pola Srbije – da „Kurir“ drže žuti funkcioneri Homen i Petrović, koji se preko tih novina obračunavaju sa svojim političkim protivnicima. Na kraju, ostavio je i mogućnost da se iza tog napada krije i sam Tadić.

E sad, ko se seća, isti taj Dinkić imao je nešto protiv „Kurira“ i Raje Rodića i pre tri godine. Rodić, jedna u sistem neuvezana cvećka domaćeg žurnalizma – za razliku od većine ne manjih cvećki, ali dobro uvezanih – uzeo je Dinkića na zub i nije ga neko vreme puštao. U duhu i slovu Tadićevog obećanja iz noći izborne pobede iz maja 2008. da će „reformisati medije“ (ali ih je reformisao, svaka mu čast), Dinkić je zahtevao da se napiše novi zakon o medijima, i to tako da Rodića otera u zatvor, a svim ostalim urednicima i vlasnicima novina da pokaže koga ne smeju da diraju. Rečeno učinjeno: Rodić je završio u zatvoru kao žrtva Dinkić-Tadićeve medijske reforme, a ostali među novinarima kojima se tu nešto nije dopadalo mogli su da pišu na internetu i na ogradi (naravno, ne i da žive od toga).

„Kurir“ su oteli pomenuti funkcioneri žutih – biće zanimljivo videti jednom kako su uredili vlasničke odnose u listu – i napravili od njega veće smeće nego što je ikad bio. Naravno „Kurir“ je nastavio da se obračunava sa novim mušterijama, uglavnom svetom koji se nije dopadao Tadiću i Petrovićevoj frakciji žutih. Koliko se žutima stvar dopala, pokazalo je i to što su napravili još bar tri „Kurira“ od postojeće novinske ponude, što su štošta što je odbilo da bude „Kurir“ ugasili, a na kraju su čak hteli i da preko „Kurira“ kupe „Politiku“, kojoj je valjda u Borisovom doživljaju žurnalizma nedostajalo jedino što nije „Kurir“. Naravno, kad su oposlili stvar, Raju Rodića su oslobodili, prethodno je valjda morao da potpiše da se neće setiti da je „Kurir“ ikad bio njegov i da je oduvak pripadao Petroviću i Homenu, starim novinarskim bardovima.

I šta se desilo? Kad je „Kurir“ ponovo napao svog „oslobodioca“ Mlađu Dinkića, ovaj se dosetio da je problem u Tadiću i njegovima, a ne u Raji Rodiću. Grešni Raja je tako rehabilitovan iako nikome zbog toga ne pada na pamet da bi mu valjalo vratiti novine. A zakasnela Dinkićeva mudrost pokazala je da su najveći problem u srskim novinama zapravo političari, gde bih, istine radi, ubrojao još nekolicinu stranih ambasadora, koji redovno nađu način da im srpske novine posluže kad zatreba. Sudeći po toj zakasneloj Dinkićevoj epifaniji, Srbija je sazrela za novi medijski zakon, koji bi obezbedio da se za svinjarije u novinama hapse pravi krivci – političari.

Naravno, domete ove dve zakasnele mudrosti ne treba precenjivati. Pre će biti da je Srbija posle Tadićevog poraza postala toliko svesna u koliko je dubokoj laži živela da, gde god da krene, susretne se sa ponekom istinom. A to će reći da se, bio on premijer ili ne, najviši domet Tadićevog poraza ne očituje u tome što je Anuška prosula ulje, već što je ubacila kašikaru u septičku jamu. I sad čekamo.

Izvor: http://www.standard.rs