ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ВУК И МЛАЂА ИЛИ ДВЕ ПРИЧЕ О ЗАКАСНЕЛОЈ ПАМЕТИ

Две мудрости које су пред нас просули Вук и Млађа не казују да је Анушка просула уље, већ да је убацила кашикару у септичку јаму

Пропустио бих да хепиенд Вука Јеремића из Генералне скупштине УН искористим као прилику за узимање мере његовим патриотским габаритима. Јер, колико се у ствар разумем, није њега тамо Бог погледао ни зато што је патриота ни зато што није. Отуда бих пропустио и да по томе мерим ишта од локалних судова о њему – и добрих и рђавих – посебно оних слабоумних, који Јеремићев успех напољу узимају као меру заблуда које о њему владају код куће, као да је Новак или онај Жељко са Евросонга. Елем, ако пред том победом – више његовом него победом Србије – отклонимо све те стомачне реакције, тада прича из Генералне скупштине постаје поучна као Црвенкапа.

Хајде дакле да видимо како је то Вук – још од пре избора па до дана гласања у УН виђен као највећи у оштрој конкуренцији свих жутих губитника – успео да поентира после завршетка утакмице победом над противкандидатом Далијусом Чекулоисом, литванским историјским ревизионистом дискретних наци-прелива иза кога су стајале ЕУ и САД. Колико су победа и пораз у српској политици близу једно другом Јеремић није морао да учи од искуснијих Тадића и Николића јер ни они још ништа нису знали о томе у тренутку кад му је пре неки месец у Београду одобрена подршка за УН, из чега је могао да сазна да се у будућности с њим озбиљно не рачуна на жутој подморници.

Растерећен обавезе да ће Тадићу направити штету или корист, Јеремић је потом обилазио свет са причом да долази из мирољубиве Србије, у којој не успева ништа, али која није члан ниједног међународног војног ни политичког савеза. Није им помињао ЕУ кандатуру. Није им причао са колико лептирића у стомаку очекује датум преговора. Није их хипнотисао жваком како после историјског „да“ прве европске звездице Ангеле Меркел његова земља не може да се одбрани од страних инвеститора, тако да је, на сву срећу, италијански Даниели одустао због победе Томе Николића, што нас је, на крају, спасило од опасности убрзаног развоја. Не верујем ни да је икоме причао како бранимо Косово на креативан и иновативан начин, тако што је његов бивши пријатељ Борко све што је ишло у корист Албанцима тврдо потписао, а све што је радило посао Србима договорио усмено као џентмен са џентлменима.

Да ли је Јеремић ћутао и о томе да је Србија кандидат за ЕУ и да се вољом његовог шефа тактички приближава чланству у НАТО зато што се стидео тога или зато што је знао да ће, ћутећи о тих пар ситница, лакше проћи? Колико ли би му више гласова донело да је признао како је његов Борис већ спаковао Србију као бедну немачку колонију или колико још приде да је у складу с тим, попут свог противкандидата, рекао како смо баш лепо живели у Хитлеровој „Новој Европи“, а онда су дошли Руси, окупирали нас и после нам оставили Милошевића, Коштуницу и Николића? Да ли би пресудило чак седам гласова из ЕУ, од чега пет од пасторака са европског југа да га и сами нису доживели као таквог наспрам Чекулоиса, старијег дипломатског фелдwебела германске Европе?

КАКО ЈЕ ВУК ПРОШАО Будимо поштени – осим неколико непринципијелних дилова, попут гласа Холандије или Аустралије – за Јеремића су махом гласале земље БРИКС и остатка слободног света и света у превирању. Зашто, ако је Тадићева Србија све само не део тог истог слободног света? Па управо зато што исти тај слободни свет Србију доживљава као једну од већих светских жртава Империје. А отуда није тешко закључити ни то да се свет у последњој деценији мењао тако да се у УН данас више цене Србија Слободана Милошевића, која је пружала отпор Империји, или Војислава Коштунице, која није пристала на главни захтев исте те Империје, него што цене Србију Бориса Тадића, марионетску творевину која не изазива ништа осим презира и сажаљења.

Уосталом, довољно је подсетити се чије је захтеве Тадићева Србија испуњавала током претходне четири године – америчке, немачке, француске, британске – махом земаља које су подржале летонског дипломатског фелдwебела. Елем, Јеремић је добро знао које су земље његова изборна база, и он је изашао из тадићевског дипломатског дискурса да би своју причу, логично, прилагођавао њиховим вредностима. Шта нам то говори?

Колико год звучало иронично, Јеремић је у УН победио играјући улогу дисидента своје владе и заступајући политичку и војну неутралност Србије. Наравно, ради се о једном природном стању Србије, које јој, показало се, на међународниој сцени гарантује много бољу проходност. Али, уместо тога, Србија се данас дичи савезништвом са земљама које не само да нису гласале за њеног кандидата већ земљама које директно раде на отимању њене државне територије и колонизацији њених ресурса. Ако је то добра међународна политика, зашто онда Јеремић није тражио подршку САД, Британије и Немачке, за које нас српска политичка и друштвена елита убеђују да су нам највећи пријатељи и да нам савез с њима обезбеђује будућност. Једноставно: није, зато што је желео да победи? Да ли то значи да је међународна политика Србије дело оних који не желе да њихова земља победи? Мислите о томе.

Није, наравно, најмање важно што је Јеремић на путу до своје победе имао снажно политичко спонзорство Русије. Зар његова победа не сведочи о томе да је наступ на међунардоној сцени у сагласности са Русијом ствар која даје резултате, као што се показао да их усаглашавање са земљама ЕУ не даје?

На крају, гласање за председавајућег Генералне скупштине УН, где су за Јеремића били и Италија, и Португалија, и Шпанија, и Грчка, и Кипар, било је показатељ једног важног европског раслојавања, чињенице коју српска дипломатија одбија да призна кад год се ради о интересима Србије. Наравно, већ само то да нова и стара сиротиња европског југа гласа против човека за кога је германски део Европе и за онога против кога је у време кампање за изборе у УН било покренуто тешко пљување из кабинета Ангеле Меркел било би довољно свакоме да преиспита понешто из међународног курса Србије. Тадићу, наравно, није било довољно, али биће ваљда ако се и он буде кандидовао за нешто слично.

Иако се, наравно, Јеремићев успех у Генералној скупштини не може сасвим поистоветити са међународном позицијом Србије, показани трендови важе и тамо и овде. И управо по томе Јеремић је на свом растанку са Тадићем несвесно исписао најверодостојнију оптужницу против спољње политике свог шефа, а то ће рећи против политике коју је сам проводио, иако временом са све мање овлашћења и све мање одушевљења.

Уосталом, може ли ишта више од Јеремићеве победе у Њујорку да посведочи колика је била грешка када је пре две године повучена резолуција о Косову коју је Србија поднела Генералној скупштини УН. Наравно, Србија која се том резолуцијом борила за себе имала би – није ван памети – још бољи одзив земаља слободног света него ова Јеремићева закаснела мудрост, бар за Србију закаснела. Уместо тога, Тадић је резолуцију написао са онима који су му отимали територију и тешко избламирао земљу представљајући је као сломљену и недостојну у слободном свету. Тиме је проблем Косова извадио из УН, јединог места на коме Србија може да победи у неком гласању, и дао га на решавање у ЕУ, последње место на свету на коме ће се догодити да Србија у неком гласању победи.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА РАЈЕ РОДИЋА Наравно, још једном се показало колико су српски политичари и мудрији, и прагматичнији, и ефикаснији када раде за себе него када раде за Србију. Уосталом, сви они су сва своја политичка јаја ставили у корпу ЕУ, којој данас озбиљани свет предвиђа агонију већ за три месеца, али ни за једног од њих нисам чуо да је за то време сав свој лични новац ставио у један посао, као што многи од њих ни на председничким изборима све своје ресурсе нису ставили на једног кандидата, чак ни када је тај био њихов Борис. Уосталом, и депеше Викиликса показале су ономад колико су српски политичари евроатлантске провенијенције умели од странаца да траже за себе и колико нису умели да траже за Србију, што би ваљда могао да буде најбољи аргумент да државу треба приватизовати да би уопште имао ко да брине о њој.

Ако је закаснела мудрост Вука Јеремића исписала најбољу оптужницу против Тадићеве спољне политике, закаснела мудрост Млађана Динкића рехабилитовала је његову највећу политичку жртву – Радисава Родића, некадашњег власника „Курира“.

Наиме, Динкић је прошле недеље оптужио „Курир“ да му смешта објављивањем текстова о некој измишљеној истрази против њега, која се наводно води о продаји некадашњег Карићевог Мобтела. Динкић је тада рекао оно што зна пола Србије – да „Курир“ држе жути функционери Хомен и Петровић, који се преко тих новина обрачунавају са својим политичким противницима. На крају, оставио је и могућност да се иза тог напада крије и сам Тадић.

Е сад, ко се сећа, исти тај Динкић имао је нешто против „Курира“ и Раје Родића и пре три године. Родић, једна у систем неувезана цвећка домаћег журнализма – за разлику од већине не мањих цвећки, али добро увезаних – узео је Динкића на зуб и није га неко време пуштао. У духу и слову Тадићевог обећања из ноћи изборне победе из маја 2008. да ће „реформисати медије“ (али их је реформисао, свака му част), Динкић је захтевао да се напише нови закон о медијима, и то тако да Родића отера у затвор, а свим осталим уредницима и власницима новина да покаже кога не смеју да дирају. Речено учињено: Родић је завршио у затвору као жртва Динкић-Тадићеве медијске реформе, а остали међу новинарима којима се ту нешто није допадало могли су да пишу на интернету и на огради (наравно, не и да живе од тога).

„Курир“ су отели поменути функционери жутих – биће занимљиво видети једном како су уредили власничке односе у листу – и направили од њега веће смеће него што је икад био. Наравно „Курир“ је наставио да се обрачунава са новим муштеријама, углавном светом који се није допадао Тадићу и Петровићевој фракцији жутих. Колико се жутима ствар допала, показало је и то што су направили још бар три „Курира“ од постојеће новинске понуде, што су штошта што је одбило да буде „Курир“ угасили, а на крају су чак хтели и да преко „Курира“ купе „Политику“, којој је ваљда у Борисовом доживљају журнализма недостајало једино што није „Курир“. Наравно, кад су опослили ствар, Рају Родића су ослободили, претходно је ваљда морао да потпише да се неће сетити да је „Курир“ икад био његов и да је одувак припадао Петровићу и Хомену, старим новинарским бардовима.

И шта се десило? Кад је „Курир“ поново напао свог „ослободиоца“ Млађу Динкића, овај се досетио да је проблем у Тадићу и његовима, а не у Раји Родићу. Грешни Раја је тако рехабилитован иако никоме због тога не пада на памет да би му ваљало вратити новине. А закаснела Динкићева мудрост показала је да су највећи проблем у срским новинама заправо политичари, где бих, истине ради, убројао још неколицину страних амбасадора, који редовно нађу начин да им српске новине послуже кад затреба. Судећи по тој закаснелој Динкићевој епифанији, Србија је сазрела за нови медијски закон, који би обезбедио да се за свињарије у новинама хапсе прави кривци – политичари.

Наравно, домете ове две закаснеле мудрости не треба прецењивати. Пре ће бити да је Србија после Тадићевог пораза постала толико свесна у колико је дубокој лажи живела да, где год да крене, сусретне се са понеком истином. А то ће рећи да се, био он премијер или не, највиши домет Тадићевог пораза не очитује у томе што је Анушка просула уље, већ што је убацила кашикару у септичку јаму. И сад чекамо.

Извор: http://www.standard.rs