Valentin Katasonov: RUSIJA, KINA I SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA. RETKI METALI, NAFTA I „OPIJUMSKI RATOVI“ (Drugi deo)

Priča o retkim metalima: nasrtaj Svetske trgovinske organizacije na suverenitet Kine

Danas je izraz „retki metali“ počeo često da se sreće ne samo na stranicama specijalnih tehničkih izdanja, već i u ekonomskoj i političkoj štampi. Razlog za to leži u činjenici da već nekoliko godina masmediji prate konflikt koji se razvija u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a tiče se situacije na svetskom tržištu retkih metala. Ta grupa metala danas igra veliku ulogu u najrazličitijim industrijskim granama, posebno u onima koje proizvode visoko-tehnološke proizvode. Zahvaljujući njima se proizvode, naprimer, mobilni telefoni. Oni se koriste i u proizvodnji izuzetno čvrstih keramičkih proizvoda, složenih optičkih uređaja, hibridnih automobila, u radio-elektronici, atomskoj tehnici, hemijskoj industriji, mašinogradnji, preradi nafte, avio-industriji, vasionskoj tehnici i mnogim drugim granama.

U epicentru konflikta se našla Kina, koja poseduje otprilike 1/3 svetskih – istraženih rezervi retkih metala i proizvodi preko 90% ove vrste strateških sirovina koja se troši u svetu. Počev od 2006.godine Kina je počela da određuje kvote za izvoz retkih metala, što je posle izvesnog vremena dovelo do rasta svetskih cena za metale iz ove grupe. To je izazvalo nezadovoljstvo SAD, zemalja Zapadne Evrope, Japana. Protiv „Zemlje Izlazećeg Sunca“ Kina je počela da se služi ograničenjem izvoza retkih metala kao instrumentom spoljnoekonomskog i spoljnopolitičkog pritiska po pitanjima koja su vrlo daleko od trgovine metalima. Zapad se zabrinuo, začuli su se protesti protiv takvog kineskog ograničenja izvoza, a ri tom se pozivao na to, da tako nešto ne samo da preti strateškim granama, već i vojnoj bezbednosti Zapada.

U martu ove godine SAD, EU i Japan su Svetskoj trgovinskoj organizaciji podneli zajedničku tužbu protiv Kine, okrivivši je zbog korišćenja ograničenja izvoza retkih metala (konkretno – zbog izvoznih carina). Interesantno je da je u tužbi konstatovano sledeće: Kina daje prednost nacionalnim potrošačima ovih sirovina pred stranim potrošačima, a to prema merilima Svetske trgovinske organizacije zvuči kao strašna optužba. U zapadnim masmedijima se pojavila detaljnija panorama zahteva: Kina pokušava da stvori na svojoj teritoriji proizvodni lanac od vađenja sirovina i njegove primarne obrade do proizvodnje finalnog visokotehnološkog proizvoda i njegovog izvoza na svetsko tržište. Proizilazi da Kina pokušava da konkuriše visokotehnološkoj proizvodnji Zapada. Pri tom ona očigledno pobeđuje u toj konkurentskoj borbi: sirovina je kineskom proizvođaču mnogo jeftinija nego zapadnom. U zapadnim masmedijima odjekuju uznemirene reči o tome da Kina ograničava izvoz sirovina retkih metala pomoću carine, ali izvozne proizvode, koji se dobijaju od njih potpuno oslobađa i carina, i poreza na dodatu vrednost. I, ne daj Bože, još će se desiti da će Kina vrlo brzo preplaviti celo svetsko tržište robama za čiju proizvodnju se koriste i retki metali!

Protesti zapadnih zemalja zbog kineske politike ograničenja izvoza metala zvuče preteće. Na primer, u izjavi Evropske komisije iz marta 2012.g. kaže se: „Ograničenja Kine na (izvoz) retkih metala i drugih (sirovinskih) roba krše propise međunarodne trgovine i treba da se ukinu. Te mere žestoko udaraju po proizvođačima i potrošačima EU i čitavog sveta… Bez obzira na jasne naloge Svetske trgovinske organizacije Kina ranije nije preduzimala nikakve pokušaje kako bi ukinula ograničenja koja je uvela za izvoz (ostalih sirovina). To nama ne ostavlja mogućnosti za izbor, osim da bacimo izazov izvoznom režimu Kine kako bi se obezbedio pravedan pristup naših preduzeća navedenim materijalima.“ Navedena izjava „civilizovane“ Evrope jako podseća na pretnje koje su se u 19.veku čule iz Londona pred početak žestokih i krvavih „opijumskih ratova“ u Kini.

Reakcija Kine na žalbu je bila višeznačna.

Sa jedne strane, Peking se pravdao. Kao, za usporavanje izvoza metala postojali su vrlo važni razlozi. Prvo, pojavila se bojazan da će rezerve retkih metala u zemlji, kod tako dobrih „apetita“ svetske industrije, brzo da se istope. Drugo, eksploatacija retkih metala je povezana sa visokim tehnološkim troškovima koji se ne mogu pokriti i kompenzovati novcem od izvoza tih metala. Treće, smanjenje ponude retkih metala na svetskom tržištu delimično je uslovljeno time, što je Kina počela odlučnu borbu sa nelegalnom eksploatacijom tih metala. Obaška što državna blagajna nema dohotka od takvog sivog biznisa, a i nelegalna eksploatacija je povezana sa korišćenjem posebno lukavih metoda koji izazivaju ogromnu štetu životnoj sredini. Takav je smisao zvaničnih saopštenja Pekinga, upućenih „partnerima“ iz Svetske trgovinske organizacije.

Sa druge strane, u samoj Kini publikacije koje se bave „sporom zbog metala“ imaju mnogo oštriji i otvoreno antizapadni karakter. Suština se svodi na sledeće.

Prvo, Kina preporučuje da se i dalje sprovodi linija smanjenja izvoza neobrađenih sirovina, kako bi mogla da se snabdevaju domaća preduzeća, koja bi u tom slučaju proizvodila krajnji visokotehnološki proizvod. Efikasnost izvoza bi se u tom slučaju povećala duplo ili čak i dva puta više.

Drugo, predlaže se da se prekine intenzivna eksploatacija lokalnih nalazišta retkih metala, a da se nalazišta nabavljaju van granica Kine. U idealnom slučaju, Kina treba da bude ne izvoznik, već uvoznik retkih metala.

Treće, skreće se pažnja na nepravedan karakter „propisa Svetske trgovinske organizacije“. Posebno je, u kontekstu pomenute priče, interesantno da Zapad zahteva da se isporučuje sve više retkih metala, i to jeftino; istovremeno on brani Kini da kupuje oružje i neke vrste visokotehnoloških proizvoda koji se proizvode na bazi tih metala.

Četvrto, posebno se kritikuje trgovinska politika SAD, koju kineski masmediji nazivaju „nadprotekcionističkom“. Konkretno, formalno smanjenje uvoznih carina u SAD se više nego kompenzuje takvim instrumentima kao što su netarifne barijere i posebno antidamping istrage protiv Kine. Istovremeno Vašington iz sfere konkurentne borbe povlači mnoge privredne grane, objašnjavajući to činjenicom da one imaju strateški značaj i da su neophodne za reindustrijalizaciju Amerike. Na primer, proizvodnja opreme za „čistu“ energetiku. Ta proizvodnja i baš „čista“ energetika se koriste posebnom vrstom državne brige (dažbinskim povlasticama, izvoznim kreditima i garancijama) što je u potpunoj suprotnosti sa „propisima Svetske trgovinske organizacije“.

Peto, vrlo je vidljivo da je Svetska trgovinska organizacija instrument za prihvatanje interesa zemalja „zlatne milijarde“. To se ispoljava time, da se „propisi Svetske trgovinske organizacije“ koji se tiču trgovine, investicija, ekologije stalno iznova preispituju, ali se to preispitivanje uvek dešava u korist Zapada. Tako su zapadne zemlje dugo koristile ekologiju kao argument zaštite svojih tržišta od roba drugih zemalja (ili su se same robe, ili njihova proizvodnja, proglašavali za ekološki opasne). Kina govori da proširenje izvoza retkih metala povlači za sobom uništavanje čovekove okoline, ali ta činjenica na Zapad ne ostavlja apsolutno nikakav utisak. To je tipična politika „duplih standarda“!

Pošto se Kina 2001.godine pridružila Svetskoj trgovinskoj organizaciji protiv nje se stalno vodilo(i vodi se) po nekoliko desetina tužbi i antidamping-istraga. Većinu Kina gubi. I to bez obzira što je Kina pripremila veliki broj pravnika koji su se specijalizovali za sporove u okviru Svetske trgovinske organizacije. Tako su 2009.godine SAD, EU i Meksiko optužili Kinu zbog ograničenja izvoza boksita što je, po mišljenju tužilaca, kineskim proizvođačima aluminijuma omogućavalo da budu u prednosti, i diskriminisalo strane proizvođače. U januaru 2012. Kina je na svim instancama izgubila taj spor.

Ratovi: „opijumski“, „metalni“, „naftni“

Mi ne znamo čime će se završiti sporovi koji se vode u Svetskoj trgovinskoj organizaciji zbog retkih metala. Može samo da se primeti da se Kina umorila od stalnog odbacivanja odštetnih zahteva i tužbi „partnera“ iz Svetske trgovinske organizacije, koji uporno pristižu. Spremna je da prihvati pobedu Zapada. U „Podnebeskoj“ se trenutno vrši aktivna konsolidacija preduzeća koja se bave eksploatacijom retkih metala, pojačava se državna kontrola u toj oblasti, a troše se ogromne investicije radi formiranja „proizvodnih lanaca“, kako bi se došlo do potpune prerade metala. Najzad, iz državnih deviznih rezervi se izdvajaju ogromne svote radi kupovine nalazišta retkih metala u inostranstvu. Uostalom, neki strani analitičari smatraju da će već u 2015.godini Kina postati čisti uvoznik retkih metala. Kina otvoreno odbija da igra ulogu sirovinskog prirepka zapadne „civilizacije“. Sve to preti da preraste iz običnog trgovinskog spora u trgovinski rat. Čvrstu poziciju Kine je moguće shvatiti: priča o metalima je pobegla van okvira banalnih prepirki zbog visine carine ili državnih subvencija, već sada predstavlja loše kamuflirani pokušaj Zapada da preuzme kontrolu nad nalazištima korisnih ruda koje na svojoj teritoriji poseduje „Podnebeska“. To je neceremonijalnost, koja podseća na zahteve Londona Pekingu uoči „opijumskih ratova“.

Da podsetim da su se „opijumski ratovi“ vodili kako bi engleski trgovci naterali da se „otvori“ unutrašnje tržište Kine za isporuke opijuma iz Bengalije, a iz zemlje da se izvlače srebro, zlato, čaj, pamuk, porcelan i svila (naravno da je onaj, koji ima krajnju korist od sve te trgovine bila isključivo Britanska kruna). Prvi rat (1840 – 1842) je završen Nankinškim ugovorom. Taj ugovor je predviđao da imperija Cin isplati kontribuciju od 15 miliona srebrnih ljana (juana) (otprilike 21 milion dolara po tadašnjem kursu – neverovatan novac), da se Velikoj Britaniji predaju honkonška ostrva i da se kineske luke otvore za englesku trgovinu. Prodajom opijuma engleska kruna je dobila gigantski izvor dohotka. Prvi opijumski rat je postao početak dugačkog perioda slabljenja koneske države i građanske smutnje u imperiji Cin, što je dovelo do podjarmljivanja zemlje od strane evropskih država i prinudne narkomanizacije stanovništva. Tako je 1842.god. u Imperiji živelo 416 miliona stanovnika,među kojima je bilo 2 miliona narkomana. 1881.je Kina brojala 369 miliona stanovnika sa 120 miliona narkomana.!

Drugi rat (1858- 1860) u kome su učestvovali Engleska i Francuska završen je potpisivanjem Pekinškog ugovora, po kome se cinska vlada složila da Velikoj Britaniji i Fancuskoj isplati 8 miliona juana kontribucije, da za stranu trgovinu otvori Tjan-Czin, da dozvoli da se u kolonijama Velike Britanije i Francuske Kinezi smeju koristiti kao kuli (radnici sa pravima robova).

Mnogi Kinezi se odlično sećaju događaja i posledica opijumskih ratova; njihovo ponašanje u 21.veku u određenoj meri je uslovilo i to sećanje. Sa jedne strane to sećanje kod njih stvara strah i želju da ne nerviraju „varvare“ (tako su Kinezi u 19. veku nazivali Engleze – osvajače). Sa druge strane, to isto sećanje ih tera da napregnu sve snage kako bi postali jaka zemlja, sposobna da odbije vojne napade „varvara“. Kinezi odlično razumeju: trgovinski sporovi mogu da prerastu u trgovinske ratove, a trgovinski ratovi – u prave, „vrele“ ratove.

Ali, da se vratimo savremenoj Kini i sve bližem trgovinskom ratu. On može da uđe u anale svetske istorije kao „metalni rat“ (analog opijumskim ratovima). Ta informacija je svakako važna da bi se shvatilo u šta nas uvlači Svetska trgovinska organizacija. I da bi se shvatilo kako će se Svetska trgovinska organizacija, da bi izvršila ono što od nje zahtevaju njeni glavni „akcionari“ (zapadne zemlje), ponašati prema Rusiji pošto ona stupi u tu organizaciju.

Već danas Rusija predstavlja zemlju koja svetu isporučuje najviše prirodnog gasa i nafte. Ona zauzima prvo mesto po rezervama prirodnog gasa, mnogih obojenih metala, platine, apatita i drugih sirovina. Rusija i tako izvozi previše svojih prirodnih resursa. Na primer, na spoljno tržište odlazi 50% eksploatacije „crnog zlata“, 25% prirodnog gasa, povremeno (u nekim godinama) i svih 100% zlata i nekih metala iz grupe platinskih, i t.d. Unutrašnje potrebe se zadovoljavaju prema principu „ono, što preostane“. Zapaža se vrlo izražen prioritet u zadovoljavanju potreba transnacionalnih korporacija u odnosu na potrebe domaće ekonomije.

Ukoliko vlasti u zemlji odjednom požele da razvijaju preradu nafte u obliku krajnjih proizvoda moraće da smanje isporuke sirove nafte za svetsko tržište.

Ukoliko se vlasti u zemlji odjednom prisete da imamo hiljade i hiljade sela i naselja koja su sve do sada bez prirodnog gasa i da u njih najzad treba dovesti gas, isporuke tog energenta Zapadnoj Evropi će morati da se smanje (ili, bar, da se ne povećavaju).

Ukoliko se vlasti u zemlji najzad sete da je bolje da se kao međunarodna rezerva ne sakupljaju „zeleni papirići“, već „žuti metal“, moraće da smanje (a možda i da sasvim prekinu) isporuke zlata spoljnom tržištu.

Ukoliko se vlasti u zemlji odjednom sete da treba da razvijamo domaću petrohemiju, moraće da smanje isporuke belom svetu ne samo sirove nafte, već i metala iz platinske grupe, koji se koriste za proizvodnju katalizatora, potrebnih u petrohemiji.

I ako se vlasti u zemlji odjednom prisete da Rusija može i mora da ima budućnost – u tom slučaju treba da se sačuvaju i potomcima predaju dobijena od Boga prirodna bogatstva, i u tom slučaju ona će morati da smanji (ili sasvim prekine) isporuke prirodnih resursa svetskom tržištu.

Upravo toga se Zapad i plaši. On će nastaviti da čini sve kako bi
Rusija i u budućnosti ostala sirovinski prirepak „zlatne milijarde“. Eto zbog čega je neophodna Svetska trgovinska organizacija zajedno sa njenim „propisima“. Kao član Svetske trgovinske organizacije Rusija će biti optužena za sledeće „zločine“:

A. Zbog ograničenja izvoza svojih sirovina,

B. Zbog pokušaja da poveća cene sirovina na svetskom tržištu tako, što će smanjiti njihove isporuke,

V. Zbog toga, što će kroz „ograničenje pristupa“ resursima biti nanošena šteta transnacionalnim korporacijama .

Pa kako da se ne prisetimo kaznenih akcija Engleske prema Kini za vreme „opijumskih ratova“. Početkom dvadeset prvog veka može da dođe do nečeg sličnog. Samo što će se umesto Kine pojaviti Rusija, a umesto Engleske – SAD. A rat će se zvati „naftni“, „gasni“ ili „zlatni“. U izjavama američkih državnih i političkih funkcionera u vezi sa stupanjem Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju, zbog koga se oni unapred slade, već se osećaju preteće note. Evo, na primer, šta je rekao trgovinski predstavnik SAD u Svetskoj trgovinskoj organizaciji: „Učlanjenje Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju će direktno da pomogne ekonomskim interesima SAD time što će Rusija stupiti u sistem sa čvrstim propisima koji regulišu trgovinu, kao i time što će postojati sredstva za prinudno ostvarivanje tih propisa i obaveza Rusije u vezi sa dostupom tržištu (kurziv – V.K.)“. Ne kaže se tek tako da je Svetska trgovinska organizacija – organizacija u kojoj „daš groš da se uhvatiš u kolo, a deset – da izađeš iz njega“.