Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Saša Francisti
Od nekada impozantne flote od preko 1.000 letelica kojom je raspolagala SFRJ, što zbog ratnih gubitaka, što zbog katastrofalne nebrige države danas možemo govoriti samo o ostacima nekadašnje prve vazduhoplovne sile na Balkanu. Da li će i na koji način Vojska Srbije obnoviti vazduhoplovnu flotu?
U godini kada obeležavamo vek Srpske avijacije, ta ista avijacija je gotovo na samrti. Od nekada impozantne flote od preko 1.000 letelica kojom je raspolagala SFRJ, tokom poslednje dve decenije, što zbog ratnih gubitaka, što zbog katastrofalne nebrige države danas možemo govoriti samo o ostacima nekadašnje prve vazduhoplovne sile na Balkanu. Nedostaje gorivo, nedostaju rezervni delovi, piloti provode smešan broj sati u vazduhu, a gotovo svi avioni su na isteku resursa kada više neće biti moguće produžiti vek trajanja remontom. Ove godine svoj put završavaju svi avioni tipa MIG- 21 nabavljeni tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih. Sa piste će direktno otići na otpad. Odmah posle njih u istoriju odlaze i Orlovi J-22, nekadašnji ponos domaće avio-industrije. Malo lepša je budućnost Supergaleba G-4, za kojeg je predviđena modernizacija u smislu unapređivanja elektronike. Međutim, za kontrolu vazdušnog prostora priča se svela na četiri aviona. Tri jednoseda MIG-29, i jednog dvosedog MIG-29 za obuku. Ova četiri aviona pripadaju grupi od pet koji su remontovani ne tako davno, ali bez unapređivanja opreme, tako da je borbena vrednost aviona veoma diskutabilna. Jedan od tih aviona je izgubljen u tragičnoj nesreći kada su stradala dva pripadnika Vojske Srbije.
KAKVI SU AVIONI POTREBNI VS?
[restrictedarea]Ministarstvo odbrane je još 2007. godine počelo sa izradom sistemskih dokumenata kojima će se definisati nabavka višenamenskog borbenog aviona. Tokom prošle i ove godine nadležnim strukturama su predstavljeni avioni koji su bili u širem izboru: ruski Suhoj Su-30, američki Dženeral dajnamiks F-16 i MekDonel Daglas F-18, francuski Marsel Daso Rafal, EADS Evrofajter tajfun, kineski JF-17 Tander i J-10 Čengdu, dok se švedski SAAB sa JAS-39 Gripen nije ni odazvao. Inicijalne cene ovih letelica su vrlo šarolike, a i mogućnosti aviona su uglavnom u skladu sa cenom.
Rafal C sa kompletnom opremom košta 113,2 miliona evra, F-18 95,3 miliona dolara, Evrofajter tajfun 143,8 miliona dolara, Su-30 u zavisnosti od opremljenosti oko 50 miliona dolara, J-10 oko 35 miliona dolara, i na kraju JF-17 sa punom opremom oko 20 miliona dolara po primerku.
Bivši ministar odbrane Šutanovac poslednjih meseci u izjavama je redovno spominjao da je Srpskom vazduhoplovstvu potrebno između 12 i 16 novih aviona i da bi za te potrebe trebalo izdvojiti oko milijardu evra. Dakle, prema priloženom cenovniku Srbija je u mogućnosti da nabavi devet Rafala ili Tajfuna, 12 F-18 Hornet, više od 20 Su-30 ili čak 50 JF-17.
Ukoliko se ispred svega stavi borbena vrednost letelice, prvi na listi bi svakako francuski Rafal kao zaokružena platforma, dokazana u dejstvima (Libija), izvanrednih letnih mogućnosti i napredne elektronske opreme. Sposoban za izvršavanje svih vrsta dejstava (prema analizi švajcarskog Ministarstva odbrane koje je takođe u fazi nabavke novih višenamenskih aviona). Sledi ga Evrofajter tajfun, sa veoma bliskim rezultatima, ali koji još pati od dečjih bolesti u smislu neusklađene elektronike. Su-30, već dugo u vojnim vazduhoplovstvima širom sveta u stopu prati evropske takmace, ali ipak snažniji i perspektivniji od sada već posustalih F-16 i F-18. Na kraju, poslednji na listi, ali ne i po kvalitetu pakistansko-kineski produkt JF-17 (FC-01). Ovaj avion nastao je iz potrebe da se i Pakistan i Kina oslobode zavisnosti od istočne i zapadne vojne industrije koje često kupovine i održavanje aviona uslovljavaju brojnim zahtevima, od političkih do ekonomskih. JF-17 je jednomotorni višenamenski avion malih gabarita, jeftin i jednostavan za održavanje. Napredne elektronske opreme i sposoban da koristi naoružanje zapadne, ruske i kineske proizvodnje, što uključuje široku lepezu vazduh-vazduh raketa malog, srednjeg i dalekog dometa, laserski i televizijski vođene bombe i rakete, antibrodske rakete, antiradarske rakete, kao i mnoga druga ubojna sredstva. Po letnim karakteristikama sigurno ne spada u sam vrh avijacije, ali ga dobro usklađena elektronika, avionika i mogućnost korišćenja naoružanja različitih proizvođača, te više nego povoljna cena (sa mogućnošću transfera tehnologije), stavlja sasvim sigurno na čelo liste novog višenamenskog borbenog aviona Srpskog vazduhoplovstva.
POLITIČKO PITANJE
Međutim, kao i u svakoj lepoj priči postoji bar jedno „međutim“. Nabavka skupocenog naoružanja je sve pre nego ekonomsko pitanje. Čak bi se moglo reći da je ekonomski faktor maltene poslednji na listi. Broj jedan je politički faktor tako da odabir aviona može imati velikog uticaja na političku budućnost zemlje. Ministarstvo odbrane je poslednjih godina uglavnom okretalo glavu ka Evropskoj uniji i EADS konzorcijumu koji proizvodi avione Evrofajter tajfun, uz pretpostavku da bi posle nabavke desetak aviona tog tipa EU mnogo toplije gledala na Srbiju. Osim toga tu je i modernizacija dvadesetak aviona domaće proizvodnje Supergaleba G-4. EADS konzorcijum je već bacio oko na taj posao i velikodušno ponudio svoje usluge. Pored njih rame uz rame nastupa i „Daso“, proizvođač Rafala sa sličnom ponudom. Inače, saradnja sa „Dasoom“ je postojala i ranije, još u vreme SFRJ, kada je tadašnja država nastojala da konstruiše sopstveni nadzvučni višenamenski avion poznat pod radnim nazivom „Novi avion“. Prilikom tog perioda tesne saradnje definisan je oblik aviona, kokpit i motor letelice koji je trebalo da isporučuje francuska SNEKMA. U suštini, „Novi avion“ je trebalo da bude „mini“ Rafal. Odatle i neskrivene ambicije „Dasoa“ da ipak on dobije posao isporuke letelica i modernizacije G-4. Što se tiče Suhoja, ruski avioni već dugo dominiraju našim nebom, i to se često uzima kao argument za ponovnu nabavku ruskog naoružanja. Zagovarači tog pristupa tvrde da naše tehničko osoblje i piloti već poznaju rusku tehnologiju i da će mnogo lakše pregrmeti period prilagođavanja i obuke, međutim zaboravljaju da MIG-29 proizveden osamdesetih i MIG 29 proizveden posle 2000. godine nisu isti avioni, tako da bi u svakom slučaju bila neophodna preobuka za novi tip aviona. Sa druge strane, nabavka ruskih aviona bi verovatno učvrstila podršku Rusije u vezi sa pitanjem Kosova, kao i veća ulaganja u industrijsko-energetski sektor Srbije. Slični argumenti se mogu primeniti i u slučaju Kine, te njihovog JF-17. Kina, iako je zajedno sa Pakistanom razvijala tu letelicu, odlučila je da okosnicu njihovog vazduhoplovstva čini Čengdu J-10, i da istovremeno nastavi sa razvojem svog novog lovca pete generacije J-20. Pakistansko vazduhoplovstvo do sada je zaokružilo narudžbu na 200 aviona tog tipa, a Kina je zvanično objavila da će ponuditi 300 aviona tog tipa svetskom tržištu. Imajući u vidu zainteresovanost velikog broja zemalja Bliskog i Dalekog istoka, možda bi bilo pametno stati u red za nešto što bi svakako dobrodošlo našoj vojsci, pa čak i u ovako teškoj ekonomskoj situaciji?
PIRANE VOJNE INDUSTRIJE
Ali, ponovo dolazimo do onog čuvenog „međutim“. Kao što je i uobičajeno u svim velikim poslovima na scenu stupaju lobisti kompanija zainteresovanih za ovaj posao, koji će upotrebiti svaku moguću metodu kako bi ubedili kupca. Indikativno je da se SAAB sa Gripenom nije udostojio čak ni odgovora, stavljajući time državi Srbiji do znanja da joj Švedska ne želi prodati Gripene. Ili SAAB zna nešto više o tome koji je lobi dominantan u Srbiji? Sledeće pitanje je zašto ni posle 14 godina Srbija ne uspeva da reši problem sa već pomenutim EADS konzorcijumom, koji osim Tajfuna proizvodi i putničke avione Erbas. Ko je rekao Cvetkoviću da posle 11 Erbasovih pisama, na koje do tada vladina Radna grupa formirana radi tog problema nije poslala nijedan odgovor, obavesti Erbas da jednostavno ne zna kako će rešiti problem već uplaćenih sredstava i jednostranog raskida ugovora o kupovini Erbasovih putničkih aviona? Uglavnom, Cvetković pretpostavlja da će to rešavati novi partner, vlasnik ili sam JAT. Gotovo istovremeno predstavnici Boinga u Ministarstvu za infrastrukturu i energetiku izražavaju ogromnu zainteresovanost za prodaju letelica JAT-u.
Zabrinjavajuće bi bilo kada bi se ovakva situacija preslikala i na proces nabavke novih aviona, ako već nije, jer krajem prošle godine je u Ministarstvu odbrane postojala informacija da će se do kraja januara ove godine znati uži spisak od tri najbolja ponuđača za novi višenamenski borbeni avion Srpskog vazduhoplovstva. Došao je i taj januar, i februar, i mart…. a iz ministarstva muk. Jedino je poznato da nikakva sredstva nisu izdvojena za te potrebe u budžetu i da bivši ministar odbrane Šutanovac žarko želi da se za proslavu sto godina vazduhoplovstva nabave novi avioni.
Jedno je sigurno, ogroman novac je u pitanju, a u svetu vojne industrije ima mnogo pirana, krokodila, ajkula i barakuda u premaloj bari. U tom paprikašu svi mogu da zarade. Osim Srpskog vazduhoplovstva. Naši piloti će i dalje sa zebnjom sedati u mašine koje su na ivici radnog veka, smanjivaće se broj sati naleta, nedostajaće rezervnih delova, a uskoro će se pojaviti i NATO da nam velikodušno ponudi da oni vrše kontrolu našeg vazdušnog prostora (pomenutu uslugu Sloveniji obavlja Italija), naravno, za lepu svotu novca.
Rešenje je ispred nosa, ali očigledno neko ne želi da ga vidi.
Pročitao sam nadasve interesantan tekst o avijaciji i priznajem da dugo ovako nešto nisam pročitao od 2009 godine koje je krtički obradilo ovu temu. Međutim ovaj tekst ima nekoliko manjkavosti ili jednostavno nije bilo dovoljno prostora da se sve objavi.
Elem autor je dao idealan prikaz stanja u avijaciji ali i potencijalnu ponudu aviona nastalu kroz Studiji opremanja vazduhoplovstva novim borbenim avionima. U pelajdi nabrojanih autor je zaboravio MiG-29M2 koji je takođe predstavljen i koga su Rusi nudili da sa njim Srbija bude opremljena zbog prethodnog iskustva. Suhoj je bio predstavljen ali je to ipak avion za zemlje sa većim prostranstvom. Kinezi nikada nisu doleteli avojim borbenim avionima u Srbiju, samo je na Batajnicvi prikazan film u kome je deomnstrirani TT karakteristike ovog aviona, a u javnosti se pojavila ideja posle posete Šutanovca 2010 godine Kini kada je najvio zainteresovanost u učestvovanju u ovom poslu, ali od toga nikada nije bilo ništa dalje. Što se tiče Gripena koliko znam nikava tu zauklisna radnja nije bila da se Šveđani nisu odzavali jer su jednostavno procenili da je broj letelica mali 12-16 aviona za njih posebno kada postoje veći obećavajući posao izbor za nabavku 120 lovačkih aviona za Brazil, zatim 30 aviona koje je Tajland u kešu kupio plus 22 aviona za švajcarce pošto su na tenderu pobedili rafal koji je važio za favorita. iako se tu svašta nagađalo od politike do korupcije pobeda je bila neminovna a rafal je dobio utehu u narudžbi 126 aviona za RV Indije. Uglavnom se radi o ozbiljnim kupcima, a što se tiče nas nekako smo ostali u zapećku jer je političarima bilo preče sve drugo osim avijacije jer kome će to šićardžijska i kratkovida politika srpskih poltičara da je vojska zadnja rupa na svirali…..
Iako se vojske, deklarativno, spremaju za odbranu teritorije,
mnoge (ne samo NATO) spremaju se za napade-osvajanja. Strategije, organizacija i naoruzanja ( i “teziste”), se menjaju. Sa namerom
razbijanja Jugoslavije, isao je i zadatak “demontiranja”-unistenja
JNA. Izvestaji CIA-e do detalja su je prikazivali, “uvazavali” i
velicali, jer su samo tako mogla da se odobre sredstva i “pale
zelene lampice” za organizovanje njenog nestanka. Kao i 1941,
ono sto se verovalo da je srz, lako je unisteno. Posebno, JNA je
trebalo unistiti temeljno, jer nije bila naoruzana americkim oruzjem.
Avijacija Srbije, posebno se nasla u teskom polozaju. Vojska
Srbije je morala odbaciti sve JNA temelje, a avijacija je jos
bila pod teskom “hipotekom”. Pored pojedinacnih herojskih
podviga (manje nego 41), ogromna NATO avijacija, uprkos gubicima
(koje su jedni uvelicavali a drugi negirali) eliminisala je
nasu avijaciju.
Posle 2000, Srbija nema (ili kao da ) strategiju odbrane, vojska
je svedena na “profesionalnu”, pa nema govora o nekoj odbrani.
[Nazalost, u nametnutoj “prici”, zaboravlja se da je JNA bila
profesionalna vojska, sa nezamenjivom ulogom u odbrani. Tako se
kao, mnogo puta dokazalo da bez profesionalne-strucne vojne
stukture (komandne) nema rata ni odbrane.]
Zbog toga, srpska avijacija se nalazi u tragicnom stanju.
[Narodski-nedonoshce, siroto, bez “oca i majke”, …]
Dok ministarstvo vodi covek sa iskljucivim zadatkom da Srbija
udje u NATO, spremi jos malo placenika za njihove ciljeve i zadatke, Skupstina ne radi svoj posao, Srbija nema ni odbranu,
ni Vojsku, pa, jos manje avijaciju.
Da farsa bude “lepsa”, hocemo drzavu i to, suverenu, a ne znamo
da je cak obaveza drzave, u medjunaronim odnosima, cuvanje vazdusnog postora (takodje deo teritorije suverene drzave) i u
mirnodopsko vreme, pa samim tim, bar neka borbena avijacija.
Zbog svega, tuzno (neko moze reci-bljutavo) deluju price o
avionima-tipovima, modelima, nabavkama, …
U iole sreedjenim drzavama vojska i vojna industrija su integrisani u organizaciju drzave, strategije razvoja, odbrane,…
jer nema razloga da se sve posmatra kao razbacane krpe.
Zbog svega, iako sam vazduhoplovac-inzenjer, i bio pilot, iako
pratim avijaciju, o tome ovde ne pisem, pogotovo sto smo upravo
u vremenu krupnih promena u avijaciji (vojnoj i civilnoj).
Srboljub Savic
Zahvaljujući, u poslednje vreme, nastupima i jasnim stavovima g-dina Vučelića u pojedinim medijima počeo sam redovno da pratim tematske sadržaje onlajn magazina Pečat. Mišljenja sam, da i zbog ove veoma značajne teme o Srpskom vazduhoplovstvu se u mnogome kvalitativno izdvaja u odnosu na druga glasila. Dakle, polako ali sigurno se od ovogodišnjih izbora otvaraju za Srbiju suštinska pitanja, a vezana za njenu blisku prošlost, sadašnjost i budućnost. Kada je reč o našoj avijaciji, pa i avijaciji u okruženju, mišljenja sam da će sadašnja ekonomska kriza i nedovoljno raspoloživi energetski potencijal u svetu, još će više umanjiti njene kapacitete. Rekao bih, da država Srbija nema dovoljno vremena za odlaganje u rešavanju svoje unutrašnje i spoljne politike, pa samim tim i naše Vojske i vazduhoplovstva. Država Srbija i njeni građani moraju shvatiti da se postojeće strategije moraju hitno, ali zaista hitno, menjati. Kada je reč o odbrani Srbije i svega onoga što nas očekuje u narednih najviše 8 do 10 godina, nama nije i neće biti najveći problem terorizam, već naprotiv mnogo veće i obimnije pretnje i opasnosti. Budući državni vrh (predsednik, nova Vlada, Skupština i druge institucije) Srbije moraće vrlo brzo da stručno, suštinski (ne “kozmetički”), racionalno i organizovano započne i reši, između ostalog, i vojnu problematiku (svakako i vojno vazduhoplovstvo).
U svakom slucaju zivimo u okruzenju nimalo miroljubivom i tu se uopste ne slazem sa nasim predsednikom ni sadasnjim ni bivsim da nas niko nece da napada jer nema razloga. Razlog sto smo Srbi je sam po sebi dovoljan. Zao mi je sto moj utisak sto se nase vojske tice nije nimalo optimisticki. Proveo sam u vojsci ,naravno bivsoj JNA vise od pet godina i u svakom slucaju ono tada i ovo sada ne moze da se uporedi. Nekada smo stvarno bili vrlo mocna armija dok mi je sad vec tesko da komentarisem nasu borbenu spremnost na eventualnu agresiju. Kao i uvek nama Srbima nikada nije manjkalo srcanosti, hrabrosti i rodoljubivosti ali smo nekao uvek kuburili sa opremom,ranije manje ali sada bogami ovo je pravo zlo. Krivac za to nije samo kriza pa ni prosli rat, moje misljenje da je pravu pustos u vojci donela garnitura vojnih ministara iz redova DOSA. Zapocete reforme od strane Tadica Sutanovac je da kazem nekako priveo kraju pa je vojsku oskatio toliko da je tehnicki i materijalno unistena a sada smo imali prilike da vidimo i kakav je komandni kadar koji je u sustini partijski formulisan. Unistavanje vojske je naravno radjeno na zahtev NATO-a jer bi trebali toboz da uskoro udjemo u taj savez od koga me hvata jeza. Znaci prvo moram da kazem da smo totalno promasili savez. Dok nam NATO nudi neka tehnicka sredstva koja prvo nama nekako ne odgovaraju, drugo prateci naoruzavanje nasih komsija dosta toga dolazi polovno ,trece broj vojnika je sve manji i uglavnom baziraju vojnike na broj njima potreban za intervencije po svetu, naravno opet sa njihovom opremom. Siguran sam da smo dovoljno jasno izrazili svoj stav i naravno dovoljno glasno da cemo ostati vojno neutralni ,verujem da bi Rusija bila itekako zainteresovana da nas naoruza jer koliko god to neko negirao mi jesmo njihov interes. Rusija ima sta da ponudi to je cinjenica ,pocev od PVO sistema kao sto je TONGUSKA, TOR, PANTSIR S1 , S-300, S-400 TRIUMF, i.t.d pa i do veoma respektabilnih letelica MIG- 29M2, MIG-35, SU-30, SU-35, znaci izbor je stvarno veliki. Nemoram da kazem da je cena njihovih sistema i aviona u mnogome niza ili bolje, povoljnija od zapadnih. Takve ponude su ranije cak i postojale ali su ova nasa gospoda iz vlade to do sada redovno odbijala a znate i zasto. Nadam se brzoj promeni i oporavku nasih oruzanih snaga jer ako to uskoro ne pocne nasa buducnost ce ne samo biti ugrozena vec ce i sama celovitost drzave biti dovedena u pitanje.
Joco zanima me kada je nam i ko nudio silono naoružanje i PVO opremu, osim generala Gračova 1997 i one silne bulumente oficira koji su jeli i pili na našoj grbači i otišli u blagodet Moskve da uživaju u vikendicam u okolini podmoskovlja. Znam da isitna boli ali nam niko nikada nije ništa nudio. Na sajmu naoružanja u Atini 1998 hteli smo da kupimo Tor, Buk,S 300 kada su nam ispostavili realne cenea mi smo hteli da to dobijemo na poklon ili da prebijemo klirinški dug oni su rekli gospoda iz Rosvoruženija da od toga nema neišta bez keša. Pokušano je nešto preko Belorusije, pa opet preko Rusije zavravanje kao samo što S 300 nije stigao… a onda op crvc…. Posle 5. oktobra novopečene funkcionere to nije interesovalo opet je bilo priče talambasanja predlaganja i opet ništa pa onda nov vučenje za nos već tri godine maltene samo što odluka nije pala a dobro znamo da od toga nema niti će biti išta od toga. S 300 se više ne proizvodi, a S 400 baterija košta ko pola našeg budžeta sam ne zna ko će dati pare. Ovde se pre svega radi o kratkovidosti i neodlučnosti političara koji nemaju pojma o tome, a vojska ih zanima kao 13 prase….
smatram da je avijacija srbiji nepotrebna evo zasto to je izuzetno skup deo odbrane jedne zemlje daleko je bolje braniti se sa zemlje od napada nego slati avione sa neobucenom posadom.videli smo kakva je tragedija zadesila te hrabra pilote u napadu natoa. do god je zemlja u ovako losem ekonomskom polozaju avijaciju treba zaboraviti svakodnevni treninzi i kompletan kadar je u ovom momentu za srbiju i te kako veliki balast