„Stav Srbije“: Krivlji od plitkih barbika

Piše Miodrag Zarković

Dragan Bujošević je u svojoj emisiji postavio suštinsko pitanje: zašto je premijersko zvanje u današnjoj Srbiji toliko neprivlačno, da ga mnogi mogući kandidati glatko odbijaju. Ali su, takođe njegovom zaslugom, i on i gledaoci ostali bez odgovora

Emisija „Stav Srbije“ Dragana Bujoševića retko je bila sporna u strogo zanatskom smislu, naprosto zato što je sam voditelj jasno veštiji i iskusniji od gomile priučenih televizijskih šeprtlji u ovdašnjem etru. Odmerenim držanjem, razgovetnim obraćanjem i nenametljivim, a ipak osetnim ličnim prisustvom u raspravama, Bujošević je nepisana strukovna pravila poštovao mnogo više nego što smo navikli u novom veku.
Jeste se Bujošević u pojedinim trenucima previše unosio u ulogu advokata Demokratske stranke, Liberalno-demokratske partije i, uopšteno gledano, onog pola u našoj javnosti često nazivanog građanističkim. To unošenje, međutim, samo po sebi i nije naročita nevolja, jer je mnogo otužnije gledati voditelja koji nasilno ubija u sebi ma kakvu pristrasnost (čime dobrovoljno i nepovratno odlazi u sterilnost), nego voditelja koji pokušava da koristi svoje ljudske nagone u svrhu unošenja živosti u razgovor. To što povremeno pretera takođe je ljudski i u krajnjem slučaju razumljivo, makar i nama sa potpuno suprotne ideološke strane.
Kudikamo je pogubniji kontekst u čije su okrilje upale Bujoševićeve emisije, prikazivane svake nedelje na „Prvoj“ u vreme ručka. Taj kontekst na društvenom nivou podrazumeva skoro neprestano izrugivanje samoj nacionalnoj ideji, sladostrasno razapinjanje svakog od rasutih parčića srpstva ponaosob, ali i rodoljublja u celini – kontekst kojem su bezmalo sve televizije sa nacionalnom frekvencijom ili budžetskom podrškom pristale da robuju u poslednje četiri godine. Upravo zbog zanatske veštine, Bujošević je za prihvatanje dotičnog konteksta utoliko više kriv od robotizovanih egomanijaka sa „B92“, kao potok plitkih barbika sa „RTS“-a, te klovnovski neozbiljnih sarapa i pantelića sa „Studija B“. Oni će – pred poželjnim sudom časti koji bi makar utvrdio, ako ne i zakonski odmerio, njihovu krivicu – moći da se brane da je to bilo jače od njih ili da nisu ni shvatili čemu su doprinosili. Bujošević u takvim pravdanjima ne bi mogao da bude ni približno uverljiv kao njegove pomenute kolege. On je punom svešću i savešću doneo odluku da služi tom kontekstu na razne načine: pukim izborom gostiju, najčešće ili nedostojnih, ili politički korektnih, ili oba, unižavao je teme razgovora, a i same teme je birao snishodljivo i podanički, kao što ih je i štitio od nepredviđenih, po režim štetnih digresija.
Zato će njegov nemali doprinos razbijanju najdosadnije žalopojke od kada je ekrana – ove „Tadića za premijera“ žalopojke kojom nas TV stanice zatrpavaju već mesec dana, koliko ima kako je Onaj Koji Ni Sanjao Nije Da Će Izgubiti ipak izgubio u drugom krugu predsedničkih izbora – ostati nedovoljno cenjen, kao što je već nedovoljno zapažen. Protekle nedelje, 18. juna, Dragan Bujošević je u svojoj emisiji postavio suštinsko pitanje, koje ostale „političke emisije“ obilaze kao zmija vatru: zašto je premijersko zvanje u današnjoj Srbiji toliko neprivlačno, da ga mnogi mogući kandidati glatko odbijaju, a čak i ovi što bi ga prihvatili postavljaju uslove ponajviše slične polisama životnog osiguranja?
Da, to je pitanje svih pitanja, čiji odgovor savršeno ogoljava grozomorno stanje stvari u porobljenoj i poniženoj Srbiji na početku 21. stoleća. To je pitanje koje je moralo biti postavljano svuda i stalno, još mnogo pre poslednjih izbora. To je, nažalost, pitanje na koje niko od Bujoševićevih gostiju nije ni pokušao da ponudi smislen odgovor. Goran Petrović, bivši načelnik Državne bezbednosti sa početka prethodne decenije, verovatno u svom suženom shvatanju stvarnosti nije ni razumeo šta je u stvari Bujošević pitao, te je uzvratio naučenim proevropskim pesmicama kacinovskog ciklusa. Nebojša Čović je u svom prvom televizijskom pojavljivanju posle dugog vremena nastupio očekivano oprezno u vezi sa svakom pokrenutom temom, a naročito u vezi ove, kojoj je doprineo banalnim nabrajanjem očiglednih i naširoko znanih teškoća, ne ulazeći u to kako smo i zašto u iste zapali. Toplica Spasojević, predstavljen kao biznismen, isključivo se držao ekonomskih pogleda, a ni njih nije podrobnije razmatrao, što, budimo iskreni, niti mu je posao, niti bi mu išlo u prilog.
Tako da je Dragan Bujošević još jednom bio okružen pogrešnim ljudima, kada je postavio najzanimljivije pitanje u Srbiji izmrcvarenoj četvorogodišnjim iživljavanjem evrofanatika. I zato je, zajedno sa gledalištem, ostao bez odgovora. A ipak je mnogo više kriv za taj sablasni muk, nego što je zaslužan za to što je neko najzad procedio dilemu kao naručenu za utvrđivanje prave dubine našeg ponora.