Slučaj Draža: Odgovor Nikitovića Zečeviću

Piše Aleksandar Nikitović

Komunizam je mrtav i život ide dalje. Postupno će korak po korak doći i do punog nacionalnog pomirenja u srpskom narodu. Rehabilitacija generala Mihailovića biće svakako veliki i važan čin u srpskom nacionalnom pomirenju

Osnovna zamisao teksta „General Mihailović i srpsko pitanje“ bila je da ukaže na Mihailovićevo opredeljenje da služi jedino srpskim nacionalnim interesima, dok su velike sile, pre svega Britanija, bile suprotstavljene takvoj politici, i zato Mihailovića prepustile da ga komunisti na svom revolucionarnom sudu osude i pogube. U svom reagovanju predsednik SUBNOR-a M. Zečević na više mesta ističe da mu nije jasno šta se htelo sa ovakvim tekstom. Ako nije razumeo ili ako nije hteo da razume ideju teksta, Zečević je po svaku cenu nastojao da raspravu vrati na više nego prepoznatljiv nivo, svojstven nekadašnjoj revolucionarnoj propagandi koja po kratkom postupku sudi i presuđuje o tome ko je izdajnik. U pomenutom tekstu rukovodio sam se trezvenom pretpostavkom da postoji nešto podrazumevajuće o čemu ne bi trebalo više raspravljati, i bio sam uveren da je sazrelo vreme da u javnosti nekadašnju komunističku ostrašćenost i zlonamernost zamene suptilnije rasprave o ulozi generala Mihailovića u razumevanju srpske politike.

KO JE IZDAO SRBIJU I SRPSKI NAROD
Danas se, istina, u najvećem delu naše javnosti o Mihailoviću govori mnogo razložnije, ali postoje i naslednici ostrašćenog i površnog govora, kao što su Žene u crnom i reagovanje predsednika SUBNOR-a. Oni misle da će ponavljanjem žigosanja Mihailovića kao izdajnika zaustaviti vreme i onemogućiti živu i slobodnu reč, a ne razumeju koliko je pitanje generala Mihailovića danas živo i koliko je prisutno u razumevanju savremenih političkih prilika.
Ako M. Zečević insistira da se stvar vrati na početak u smislu utvrđivanja pitanja izdaje, onda on ne uviđa da ta teška rasprava u svojoj dubini krije mnoge zamke upravo za srpske komuniste. Na pitanje ko je izdao, ne može se pronaći odgovor pre nego što utvrdimo o kakvoj je izdaji reč, odnosno šta je predmet izdaje. Ako su predmet izdaje Srbija, srpski narod i srpski nacionalni interesi, onda je reč o jednoj vrsti izdaje. Sasvim je druga stvar ako su predmet izdaje komunistička ideologija i interesi Kominterne. Josip Broz nije mogao da izda ni Srbiju, ni srpski narod, jer on pored svih komunističkih uveravanja da je bio najveći sin srpskog naroda nikada nije pripadao, niti je branio interese srpskog naroda. Ali zato je pravo pitanje za srpske komuniste da li su se oni borili za interese svog naroda ili za komunističke interese. Izlišno je i govoriti koliko su se ovi interesi međusobno isključivali.
Pretpostavljam da M. Zečević ima razloga da poštuje nekadašnjeg ministra policije Srbije Slobodana Penezića Krcuna. Navodim karakteristične Penezićeve reči koje govore da je on bio svestan dubine ambisa u kojem se našao srpski narod: „Među nama u srpskom i jugoslovenskom rukovodstvu došle su do izražaja suštinske razlike o pravoj političkoj ulozi Draže Mihailovića. Postoje dve teze o ulozi Mihailovića koje se ne mogu izmiriti. Po jednoj, Draža je prosto uzeto bio kvisling i tu nema više šta da se doda. Po drugom mišljenju, koje i ja delim, Draža je bio vođa kontrarevolucije, a mi smo izvodili revoluciju. Draža je mrzeo Nemce kao i ja“.
Sredinom devedesetih godina jedan važan učesnik savremenih političkih događanja dao je odmereno, istinito i pravično određenje karaktera dvaju pokreta otpora u Drugom svetskom ratu na našim prostorima: „Ravnogorci su bili rukovođeni težnjom da narod sačuvaju, da mu donesu slobodu. Svaki ljudski život je dragocen. Ravnogorci su slobodu hteli da osvoje tako što će ljudski život čuvati. Za komuniste ljudski život nije predstavljao nikakvu vrednost. To je suštinska razlika između ravnogoraca i komunista. Ako su to razlike između ravnogoraca i komunista, onda nije slučajno što je toliko neistine šireno o Ravnogorskom pokretu sve ovo vreme. Trebalo je prikriti osnovnu činjenicu da je Ravnogorski pokret bio zaokupljen osvajanjem slobode, a da je komunistički pokret zaokupljen osvajanjem vlasti. Ravnogorski pokret i general Mihailović ubijani su zato i fizički i na druge još podmukle načine: lažima i neistinama. Nekada ćutanjem, ali češće najpodmuklijom i najprljavijom propagandom“.

BROZ – NEPRIJATELJ SRBIJE
U borbi srpske nacionalne ideje i komunizma prevagu je zahvaljujući stranim silama odneo komunizam. Zbog samog karaktera komunističke ideologije, u čijoj je osnovi primena surovog nasilja i represije, i zbog činjenice da je zahvaljujući saglasnosti velikih sila omogućeno da se Brozova vlast silom nametne Srbiji i srpskom narodu, jasno je da takva vlast nije mogla drugačije funkcionisati nego na osnovu najpodmuklijih laži i gole represije. Brozu nije bilo dovoljno što je zahvaljujući velikim silama pobedio svog političkog i ideološkog protivnika Mihailovića, nego je koristeći se lažima osudio i pogubio Mihailovića kao izdajnika i neprijatelja srpskog naroda.
Otvoreno govoreći teško je zamisliti veće poniženje Srbije od toga da Broz kao podoficir tuđe vojske dođe i uzurpira presto Srbije i tadašnje Jugoslavije. Nije Broz bio samo neprijatelj generala Mihailovića, nego je on pre svega i u osnovi bio neprijatelj Srbije i srpskog naroda. Naravno baš takav Broz bio je po volji velikih sila, jer je njegova glavna i osnovna preporuka bila da će svaki srpski nacionalni interes žrtvovati zarad interesa iza kojih stoje velike sile, da bi zauzvrat mogao da uživa doživotnu vlast.
M. Zečević hvali Brozov projekat federalizacije Jugoslavije, na osnovu kojeg je kasnije u krvi razbijena zemlja i rasparčan srpski nacionalni prostor. Iza Broza ostala je laž, prosuta nevina krv, a srpski narod još dugo neće moći da se oporavi od posledica Brozove vladavine.
Samo je na temeljima Brozove neprijateljske politike prema srpskom narodu predsednik SUBNOR-a mogao da iznese tako grube neistine kao što su sledeće konstatacije: „Pod agresivnim naletom neonacističkih snaga srpskog društva, posebno potomaka i poštovalaca srpskog kvislinštva i kolaboracije sa fašističkim okupatorom, Skupština Srbije je decembra 2006. godine donela Zakon o rehabilitaciji.“ Reći da je 2006. godine Skupština Srbije „pod agresivnim naletom neonacističkih snaga“ donela jedan Zakon, ne samo da ne odgovara istini, nego se u potpunosti kosi sa elementarnim osećanjem odgovornosti za izgovorenu javnu reč. Kada bi neki neupućeni stranac pročitao ove Zečevićeve reči, njemu bi pred očima morala da se pojavi slika „agresivnih neonacističkih snaga“ koje marširaju beogradskim ulicama i pod pretnjom strašne odmazde prisiljavaju Skupštinu da donese Zakon o rehabilitaciji. Ove nepromišljene i neistinite reči, koje upućuju da u Srbiji postoje neonacističke snage i da one još mogu da nateraju Skupštinu Srbije da radi po njihovom diktatu, daju gotovo savršeni alibi državama na Balkanu koje su bile fašistički projekti, da svoju fašističku prošlost zamene izmišljenim nacističkim snagama u Srbiji.
Zašto je M. Zečeviću potrebno da izmišlja postojanje neonacističkih snaga danas u Srbiji? Zato što je u samom korenu Brozove politike bila laž. Ono što je na zločinu i lažima napravljeno ne može se braniti drugačije nego neprestanim novim lažima i novim zločinima. Da li M. Zečević zaista ne razume da nijedan slovesan Srbin ne može biti za fašizam, jer on u svojoj ideološkoj osnovi negira pravo na slobodu Srbije i srpskog naroda.

MLADI NARAŠTAJI I DRAŽA
Može se primetiti kako M. Zečević neprestano naglašava kako potomci ravnogoraca stoje iza nastojanja da se rehabilituje general Mihailović. Istina je da su uglavnom potomci ravnogoraca ostali verni velikim idealima borbe za srpsku stvar. Ali M. Zečević sigurno zna i da su mnogi potomci komunista potpuno odbacili komunističku ideologiju i da su prihvatili parlamentarnu demokratiju kao najbolji od mogućih načina uređenja savremene države. Gotovo sam uveren da 1946. godine, u strašnoj noći kada je pogubljen general Mihailović, njegove ubice nisu ni sanjale da će on ostati živ u srpskom narodu, i da će 2012. godine imati jako mnogo poštovalaca kao što ih je imao i za života.
Zbog važnosti same teme, a nezavisno od reagovanja M. Zečevića, trebalo bi podsetiti da su komunisti na isti dan 17. jula kada je pogubljen Draža, ubili 1918. godine ruskog cara Nikolaja II, caricu i njihovo petoro maloletne dece. Može li se uopšte zamisliti strašniji zločin od ovog komunističkog. A na ovo odgovor Ruske pravoslavne crkve bio je istinit i jedini mogući. Cara Nikolaja i carsku porodicu Ruska pravoslavna crkva uvrstila je u red svetih mučenika.
Svoje reagovanje M. Zečević je započeo potcenjivanjem mladih naraštaja i njihovog znanja o ovim teškim temama. Moguće je da je uzrok potcenjivačkom odnosu to što mladi naraštaji i danas poštuju Dražu Mihailovića, njegovu borbu i žrtvu za srpsku stvar. I zaista dobro je poznato da na velikim utakmicama neretko ceo stadion peva pesme u slavu generala Mihailovića. Da li uopšte možemo i zamisliti kako se mladi Srbi danas dive Brozu. Broz, Kardelj, Kidrič, Dolanc i drugi tuđinci su strani srpskoj omladini. Nesumnjivo da mladi naraštaji nisu za komunističku revoluciju, jer nisu za otimanje tuđih kuća, i povrh svega protiv su ubijanja bližnjih samo zarad ostvarenja komunističke ideologije.
Komunizam je mrtav i život ide dalje. Postupno će korak po korak doći i do punog nacionalnog pomirenja u srpskom narodu. Rehabilitacija generala Mihailovića biće svakako veliki i važan čin u srpskom nacionalnom pomirenju. Da li je moguća rehabilitacija Mihailovića pre nego što se rehabilituje srpska država i pravo srpskog naroda da samostalno odlučuje o svojoj sudbini ili bi sama rehabilitacija Mihailovića doprinela i rehabilitaciji srpske države, važno je i otvoreno pitanje.
U svakom slučaju istina nas čeka i moraćemo u jednom trenutku da se suočimo sa njom. Dotle, plaćaćemo veliku cenu zabludama da Srbiji može biti dobro tako što ćemo služiti raznim nadnacionalnim ideologijama iza kojih stoje velike sile. Nekada se naš čovek držao jednostavne istine „use i u svoje kljuse“, ali smo potom celi vek proživeli u Jugoslaviji i pod internacionalnim ideologijama očekujući da nam sreću donose drugi i verujući da je moguć besplatan ručak. I kako je Čerčil napisao, general Mihailović nije hteo da trguje srpskom krvlju i tu odluku je platio sopstvenom glavom. Na nama je da se izborimo da Srbija samo za svoje interese i za svoju teritoriju, ako je potrebno, plaća i najskuplju cenu. Ako je takav izbor bio gotovo nemoguć u uslovima svetskog i bratoubilačkog rata, morali bismo poučeni sopstvenim iskustvom da ga obezbedimo u sadašnjim uslovima mira. Primer generala Mihailovića je u tom smislu više nego važan i poučan. Na Srbiji je da pokaže samosvest i razumevanje žrtve generala Mihailovića koju je podneo ostajući veran svojoj dužnosti da služi interesu srpskog naroda.