Radovan Bigović (1956-2012): Evropa i „mit o zlatnom teletu“

Povodom smrti jednog od najuglednijih pravoslavnih teologa, starešine manastira Svetog Arhangela Gavrila i profesora Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, objavljujemo deo intervjua koji je on dao našem listu, oktobra 2008. godine

 

U razgovoru sa novinarom Goranom Kozićem („Pečat“, broj 35), ugledni teolog Radovan Bigović komentarisao je niz tema – značajnih tada kao i danas – pre svega onih koje se tiču Evrope i sveta koji se, kako je Bigović rekao, „integrišu  neverovatnom brzinom na tehničkom, informatičkom i političkom planu, a isto tako se dezintegrišu na antropološkom, moralnom, duhovnom i psihološkom planu“

Srbija se vrti u začaranom krugu, zvanično hoće u Evropu, nezvanično se opire. I Evropa nas, kao, zvanično hoće… Međutim, niko ne postavlja pitanje da li možemo u Evropu sa pravoslavljem?
Nekad mi se čini da smo danas suočeni sa dva protivrečna procesa. Evropa i svet integrišu se neverovatnom brzinom na tehničkom, informatičkom i političkom planu, a isto tako  dezintegrišu se na antropološkom, moralnom, duhovnom i psihološkom planu. U ljudima postoji volja za stvaranjem zajedničkog evropskog doma, ali i strah od istog. Srbija već odavno prihvata sve što je evropsko, bezuslovno i nekritički. Evropa je danas „mit o zlatnom teletu“ za većinu Srba. Hrišćanstvo je u najvećoj meri oblikovalo evropski etos i mentalitet. Pravoslavna crkva danas egzistira u svim evropskim zemljama. To je novina u odnosu na minule vekove. Delim mišljenje onih koji smatraju da bi jedna stvaralačka sinteza evropskog Istoka i Zapada bila za Evropu spasonosna. Ona je moguća pod uslovom da se radi o „objedinjavanju“ evropskih vrednosti, a ne o „proširivanju“ EU. Nažalost, plašim se da se na društva u tranziciji više gleda kao na potencijalne kolonije, deponije i tržišta nego kao na ravnopravne partnere sa kojima bi trebalo izgrađivati zajednički dom.

Da li je većina Srba na svetosavskom putu?
Manjina Srba je danas na svetosavskom putu. Možda ponajmanje oni koji se stalno busaju u prsa da su svetosavci, a u suštini su pagani. Ipak, duhovna i egzistencijalna filozofija Svetog Save još uvek pretrajava u našem narodu.

Kakav je odnos crkve i nacionalne ideologije?
Pravoslavna crkva nije ni nacionalna, ni anacionalna, ni nadnacionalna. Prema nacionalnom sastavu svojih članova ona je višenacionalna zajednica. Unutar Crkve svaka nacija može da sačuva svoj identitet. Ona se oduvek zalagala za poštovanje posebnih jezika, nacionalnih kultura i običaja. Crkva dakle poštuje nacionalne identitete, ali ne može da pristane da se nacija obogotvori i postane novo božanstvo gde je Crkva samo deo nacionalne ideologije.

U Evropi se govori o obnovi hrišćanskog identiteta, za kakvim modelom crkve se to traga?
Da, u Evropi se govori o takozvanoj obnovi hrišćanskih vrednosti, uprkos činjenici što većina Evropljana ne prihvata Hrista i ne živi po volji Hrista. Evropski čovek danas pretežno gradi svoj identitet na sebi (svom znanju, bogatstvu, vlasti, naciji, izgledu i tako dalje). Često i sebe samoga pretvara u religiju. Pravoslavna crkva nastoji da očuva i izgrađuje model Crkve onakav kakav je on suštinski bio kroz vekove, imajući naravno u vidu sveistorijske i kulturne osobenosti.

Utisak je da društva u tranziciji žele da izbegnu uticaj Crkve, a Boga isključe iz društveno-istorijskog procesa. Da li to znači da Crkva i građansko društvo ne mogu zajedno?
U sociološkom smislu hrišćani su građani određenih država, kao i ostali sa istim pravima i obavezama. Oni nastoje da u svakom društvu inkorporiraju Jevanđelje Hristovo. Naravno, u savremenim društvima postoji i veliki broj onih koji nastoje da se svakodnevni život i sve društvene institucije „emancipuju“ od Boga. Oni smatraju da se moderna društva mogu konfigurisati na „umskom pravu“, a ne na božanskom autoritetu. Ipak, crkveno i građansko društvo trebalo bi razlikovati, ali ne i suprotstavljati.

Da li je Crkva politička sila?
Nije. I ne bi trebalo da bude. U političkoj nemoći krije se njena najveća moć.

Koja su načela Srpske pravoslavne crkve?
Jevanđelska. Ono je njen program u svim epohama, za sve ljude.

Crkva je kroz istoriju napadana i osporavana, jedna od poslednjih optužbi kod nas odnosi se na to da je ona generator srpskog nacionalizma. Da li je to i jedan od njenih zadataka?
Crkva nije idejni tvorac nacionalističkih ideologija. Nacionalizam je suprotan samoj prirodi Crkve. Idejni tvorci nacionalizma jesu sekularne političke ideologije 18. i 19. veka u Evropi. Nacionalizam je surogat religije. Nacija je sekularno božanstvo. Moloh je progutao milione i milione nevinih ljudskih žrtava. U novijoj istoriji bilo je pokušaja da se vera i Crkva „nacionalizuju“. Danas nažalost mnogi Crkvu doživljavaju kao deo nacionalne ideologije. Ulogu Crkve vide isključivo u njenom očuvanju nacionalne ideologije i tradicije. Tome su skloni i sami hrišćani. Religiozni nacionalizam je opaka bolest za Crkvu.

_________________

Protojerej-stavrofor, profesor Radovan Bigović, preminuo je 1. juna  u Beogradu. Rođen u Nikšiću 1956. godine,  Bigović je u Beogradu završio dva fakulteta – Pravoslavni bogoslovski, na kojem je i doktorirao, i Filozofski u grupi za filozofiju. U dva mandata je bio dekan Pravoslavno bogoslovskog fakulteta. Smatrao se jednim od vodećih teologa današnjice. Bio je član Udruženja književnika Srbije i urednik filozofsko-teološke biblioteke „Službenog glasnika“ Republike Srbije.
Pored knjiga objavio je oko sto studija, članaka i eseja u raznim časopisima u zemlji i inostranstvu. Posebno se bavio odnosima Crkve i društva. Bio je vršilac dužnosti starešine manastira Svetog Arhangela Gavrila u Zemunu. Jedan je od osnivača Hrišćanskog kulturnog centra i njegov višegodišnji predsednik. Dobitnik je „Zlatne značke“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, „Zlatnog beočuga“ Kulturno-prosvetne zajednice Beograda i Plakete zaslužnog građanina Zemuna.
Protojerej-stavrofor dr Radovan Bigović sahranjen je 4. juna u Zemunskom groblju na Gardošu.