Profesor i rat

Piše Milovan Danojlić

Ime Pola Garda je zasjalo pod odblescima krvave jugoslovenske tragedije; do juče nepoznati profesor je krenuo u promotivni pohod s kraja na kraj galske zemlje… Njegova diletantska, navrat-nanos skrpljena, prema Srbima neprijateljska pisanija, služila je kao jedini izvor informacija francuskim vojnim snagama stacioniranim na našem terenu

 

Rat, kao i svaki požar, guta život i materijalna bogatstva, a njegov plamen, pri tom, osvetljava  lica  i razotkriva karaktere učesnika, posrednih i neposrednih. Ratni sukobi nas  razgolićuju u zlu i u dobru; velika iskušenja i granične situacije otkrivaju  nas u punoj istini, nas i naše bližnje. Iz građanskog rata, koji je posebna vrsta nesreće, niko ne izlazi onakav kakav je u nj ušao.
U onom, bolnom razdoblju naše novije istorije javio mi se, početkom devedesetih, Pol Gard, slavista iz Eks-an-Provans, donde poznat jedino u uskim krugovima svoje profesije. Prosvetni radnik pri kraju jedne po sili stvari skromne karijere – od  razlikovanja naših svršenih i nesvršenih glagola niko se u svetu nije proslavio, ni obogatio – njemu se, sa izbijanjem ratnih sukoba na Balkanu učinilo da  bi, konačno, svoje knjiško znanje mogao pametno upotrebiti: lingvista se, na brzu brzinu, prekvalifikovao u istoričara. Uostalom, što da ne: imao je nešto bolji uvid u zbivanja od većine svojih načelno neobaveštenih i nezainteresovanih sunarodnika koji sa geografijom i Istočnim pitanjem muče tradicionalnu muku. Bacio se na izradu  knjige  zamišljene kao objašnjenje  uzroka raspada jedne države jednoglasno ocenjene, u Kominterni i u Vatikanu, kao tamnica naroda..Sreća je i čast učestvovati u rušenju Bastilje, naročito izdaleka, kad  vas to ništa ne košta.
U prvom, telefonskom razgovoru, g. Gard mi se požalio na oskudicu obaveštenja o  događajima u našem podneblju. Nabavljao je, valjda u Marselju, nešto zagrebačke štampe, dok mu je od beogradskih listova bila dostupna jedino „Ilustrovana politika“. Složio sam se da je, za sticanje punije predstave o razlozima sukobljenih strana, izbor prilično mršav, na šta je usledilo pitanje koji je, po mom mišljenju, najobjektivniji beogradski list. Iz prethodnog toka razgovora razumeo sam da  profesor, pod objektivnošću, razume obilje materijala o isključivoj srpskoj krivici. Takav je bio zvanični kurs, i to je, prirodno, bila radna pretpostavka Gardove knjige. Umesto da mu preporučim neke naše novine (koje?), skrenuo sam mu pažnju na izjavu patrijarha Pavla gde se odbacuje svaka Srbija, velika kao i mala, ako je izgrađena na zločinjenju i nepravdi prema drugima. To ga je iznenadilo, hteo je da zna gde je izjava štampana. Nisam mu mogao navesti mesto i datum objavljivanja.
I tu se razgovor završio.

[restrictedarea]

Propustio sam da ga upitam ko mu je dao moj telefonski broj; po poverljivom tonu, s kojim mi se obratio, videlo se da me je neko preporučio kao „liberalnog Srbina“ s kojim se „može razgovarati“… Da, ja sam to bio, to sam i danas, pod uslovom da se moj liberalizam ne  koristi u egoistične ciljeve  nekog konkurentskog nacionalizma. Otvoren sam i samokritičan isključivo pred onima koji su i sami takvi;u protivnom, upadam u vrlo neugodan položaj. Ratni sukobi su mi, onih godina, najednom ograničili slobodu izražavanja. Pre toga su je gušili zemaljski moćnici, a onda se, kao cenzor, pojavilo osećanje izvesne moralne odgovornosti. Lakše je izići na kraj sa despotima nego sa svojom savešću.
Kad je „Život i smrt Jugoslavije“ izišao iz štampe (izdavač  „Fayard“, Pariz) autor mi je poslao jedan primerak, sa posvetom… Pored niza netačnosti i pristrasnih tumačenja, priučeni istorik je načinio niz ogrešenja o činjenice. Pobrkao je kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića, te Antu Pavelića, zubara, sa Antom Pavelićem, ustaškim vođom. Zgodno mu se namestilo da pokaže kako se prvi, jugoslovenski orijentisani Pavelić toliko razočarao u zajedničku državu,  da ga je velikosrpski hegemonizam naterao da postane ljuti nacionalista i ustaški terorista.
Pisac me je, ubrzo, posetio u mom pariskom stanu. Sreo sam se sa omalenim, skromnim, tihim čovekom koga je neki đavo gurnuo u vrtlog krvavih  zbivanja. Ko? Slavoljublje, koristoljublje, teskoba provincijskog životarenja… Dok sam mu navodio netačnosti na koje sam, kao nestručnjak, naišao, bolno se mrštio i odmahivao rukom. Na to su mu, već, ukazali i sa drugih strana. Ekipa naših profesora je objavila brošuru sa popisom grešaka i zlonamernih interpretacija, pa su tragovi skandaloznog neznalaštva izbačeni iz sledećih, brojnih izdanja.
Ime Pola Garda je uprkos tome zasjalo pod odblescima krvave jugoslovenske tragedije; do juče nepoznati profesor je krenuo u promotivni pohod s kraja na kraj galske zemlje… Njegova diletantska, navrat-nanos skrpljena, prema Srbima neprijateljska pisanija, služila je kao jedini izvor informacija francuskim vojnim snagama stacioniranim na našem terenu. Uoči posete predsednika Širaka Beogradu, u decembru 2001, Pol Gard se sa grupom  militantnih „filozofa“ obreo u Jelisejskoj palati, u svojstvu savetodavca prvog čoveka Republike i potvrđenog stručnjaka za srpsku kugu. Čini mi se da je, posle toga, bio i u predsednikovoj sviti. Kakav Fridrih Drugi, takav  Volter, i kakvi ratovi na Balkanu, takav Tukidid.
Dva meseca ranije, profesor mi je telefonirao sa molbom da ga uputim na neke ljude u Beogradu, kuda je nameravao da privatno otputuje. Obratio sam se pokojnom Nikši Stipčeviću; sačuvao sam kopiju tog pisma, kao i njegov odgovor.

Poitiers, 20.9.2001.
Dragi g. Stipčeviću,
Maločas mi se javio profesor Pol Gard, koji  je pre desetak godina napisao vrlo  neprijatnu  i lošu knjigu o Jugoslaviji, i u međuvremenu  naneo Srbima
 dosta zla – ovo ste svakako pratili. Kaže da će početkom oktobra boraviti u Beogradu, i moli kome bih ga mogao preporučiti, da porazgovara. Prva, spontana reakcija  bila bi lupiti slušalicu, i oterati ga tamo gde mu je mesto. Nas su, međutim, spontane reakcije isuviše skupo koštale, pa sam se uzdržao i razgovarao pristojno, kao da ne znam šta nam je sve napravio. Pokušao sam da se izvučem rekavši  mu da tu postoji problem s jezikom, na šta je on uzvratio da nema problema – „Ja govorim srpski“. Zamolio sam ga da mi se javi  kroz pola sata.
Telefonirao sam na desetak mesta u Beograd – ljudi ili nisu bili kod kuće, ili su odbijali kontakt  s njim. Uspeo sam da nađem dvoje-troje, i da im objasnim da  bi trebalo da ga prime. Ako s njim ne budu razgovarali naši ljudi, njegovi istomišljenici će jedva dočekati da mu dadnu nove argumente za klevetanje i ocrnjivanje. Dao sam mu i Vaš kućni telefon. Možda biste ga mogli uputiti na još nekog iz Akademije. Na nekog ko ima živaca i ko ga, izlaganjem činjenica, može dovesti u nepriliku, a možda – ko zna? – i pokolebati u njegovom  parti pris… Ipak je reč o profesoru, slavisti i srbokroatisti, a ne o novinaru. On će se verovatno javiti Darku Tanaskoviću i Jagošu Đuretiću, a Vas molim da mu rasvetlite stvari oko SANU. Mora da je preuzeo sve  ono što se govorilo i pisalo o Akademiji, i zato bi bilo korisno da ga i Vi sretnete. Ako ga budete još kome predstavljali, trebalo bi izbegavati emotivce i uopšte one koji su  pod stalnom visokom temperaturom. Čuo sam da je  prof. Ekmečić hladnokrvan čovek, ne poznajem ga lično. Ne sumnjam da ćete Garda dobro  usmeriti.
Oprostite što sam Vaš telefon dao bez pitanja, vreme je bilo kratko,a Vi niste bili kod kuće.
Ovamo, kao i obično. Miran i sređen život, bar u mojoj kući. Francuzi su se uznemirili zbog atentata u Americi, plaše se rata. Odanost u narodu prema Americi je mnogo manja od onoga što pričaju zvaničnici. Nas više ne pominju, čak ni povodom onoga što se desilo Velikom Bratu. Niko se, povodom bombardovanja Njujorka, ne seti bombardovanja Beograda… La memoire  courte…
Sa prijateljskim sećanjem i pozdravom, Vaš

Iz odgovora Nikše Stipčevića, poslatog 26. oktobra, navodim deo koji se tiče predmeta.
Poštovani i dragi gospodine Danojliću,
Jeste, gospodin Gard je došao kod mene. Primio sam ga u mojoj sobi u Akademiji i tu smo razgovarali jedan sat na francuskom jeziku. On je govorio kao da hoda po jajima, žaleći se da su ga neke  moje kolege kritikovale i ružile, podrazumevajući da on to nije zaslužio. Nisam mu na tu ranu soli sipao, ali sam mu dao do znanja  da ne delim njegova mišljenja. Dao sam mu i jednu knjigu, na engleskom jeziku, od Vasilija Krestića o istoriji Srba u Hrvatskoj i Slavoniji. Debela je to knjiga, koja poništava sve iskaze  gospodina Garda. Ne znam da li će  je čitati, ali to nije važno. Važno je da sam stekao utisak da je on jedan intelektualni i fizički čovečuljak, neugledan u svakom pogledu. Ali nije mi žao što sam ga primio i nije mi palo teško.
*
U međuvremenu je ratoborni profa napisao još nekoliko knjiga, uveren da unosi svetlo  u naš tamni  vilajet. Stekao je, preko noći, ugled poznavaoca, što među neznalicama, nezainteresovanima  i ravnodušnima nije teško postići. Kad se sve sabere, njegovo pisanje ulazi u stavku ratne štete na planu istoriografije. Njegov rad nije razjasnio naš tužni i ružni sukob; on je učestvovao u njemu.
Francuska, dakako, ima ozbiljnijih i solidnijih poznavalaca naše prošlosti, kao i sadašnjosti. U poslednjoj deceniji prošlog veka, njihov glas se nije mogao čuti. Nije bio potreban.

[/restrictedarea]