Novo „Raspakivanje“: Širom nezatvoreni Šerbedžija

Piše Miodrag Zarković

Mada ni izbliza bezgrešna, emisija o najpoznatijem hrvatskom glumcu pokazala je kako bi moglo da izgleda televizijsko novinarstvo kada bi se oslobodilo političke korektnosti

Fotokopirajte Marka Blagojevića. Zatim oba primerka udvostručite još po jednom. Onda ih svu četvoricu pustite da narednih deset godina izučavaju teoriju i praksu političkih izbora. Neka imaju sva moguća učila na raspolaganju, neka ih obučavaju najstručniji predavači sa svih strana sveta, neka im i svakodnevna ishrana bude posebno obogaćena šargarepom i ribom kako bi brže čitali i bolje pamtili… I, kada prođe tih deset godina, četiri primerka Marka Blagojevića će, čak i ako im udružite snage, manje znati o izborima nego što Kosta Čavoški danas zna o pravu.
Eto, toliki je autoritet Marka Blagojevića u delatnosti koju pokriva njegov CeSID, u odnosu na autoritet Koste Čavoškog u svojoj stručnoj oblasti. Pa ipak, kada se profesor Čavoški pozvao na Ustav da bi pokazao da je Boris Tadić protivzakonito podneo ostavku na mesto predsednika, nijedna TV stanica nije ga ni citirala, a kamoli ugostila i ispitala o pravnim aspektima i posledicama farse nazvane „skraćivanje mandata“. Na drugoj strani, izbori su i bili i prošli, ali je Blagojević i dalje sveprisutan na ovdašnjim ekranima. Eno, pre nekoliko dana je razglabao o posleizbornoj problematici u „Hoću da znam“.
Drage televizije, ako boga znate, uvedite za Blagojevića neku vrstu vanizborne tišine. Hajde de, ako ne možete da ga ućutkate uoči i neposredno posle glasanja, ali zaista nismo dužni da ga trpimo i kao političkog analitičara.

***
Uzimajući u obzir Blagojevićevu učestalost, kao i mnoge druge pokazatelje, lako je doći do zaključka da je javna scena u današnjoj Srbiji nerazumna. Samim tim da je, uopšteno gledano, prilično nerazumna i cela današnja Srbija. Ono što je, međutim, Čedomir Jovanović izgovorio u „Između dve vatre“ na „B92“ u sredu, 23. maja, samo naizgled liči na navedeni stav:
„Srbija nikada nije bila razumno društvo, a u toj Srbiji najmanje je bila razumna politika. Izbori su sudar politike i te nerazumne Srbije. Zbog toga ne bi trebalo biti zatečen činjenicom da je Srbija 20. maja reagovala tako kako je reagovala“, prosiktao je Jovanović, normalno, neprekidan od strane voditelja Jugoslava Ćosića.
Ova Jovanovićeva izjava predstavlja tipično drugosrbijansku drskost, nastalu ukrštanjem naučenog bezobrazluka, lične beslovesnosti i geopolitičkog kukavičluka. Za to što je Srbija danas nerazumna prvenstveno su odgovorni malograđani uvereni ili nabeđeni da „Srbija nikada nije bila razumno društvo“, kako propoveda čovek izvešten u tome da laže, krije i kleveće. Jadan je razum za koji se taj čovek zalaže.

***
Na prvi pogled, nerazumno može da deluje i odluka Gorislava Papića, novog voditelja „Prepakivanja“ na Javnom servisu, da prvu emisiju novog ciklusa posveti Radetu Šerbedžiji, glumcu dobrovoljno otuđenom od srpskog kulturnog prostora, a u poslednje vreme i neposredno suprotstavljenom srpstvu i Srbiji. Čak ni kao protivnik, Šerbedžija nije ni po čemu aktuelan u ovom istorijskom trenutku, a sve što je do sada radio, egocentrik kakav jeste, uveliko je podelio sa  javnošću, tako da ni iza njega nema nečeg posebno tajanstvenog što bi zahtevalo kakav svež pogled.
Emisija, međutim, nije bila promašaj. Utoliko pre što je više ne vodi Antonela politički korektna Riha, trenutno raspoređena na položaj portira za dočekivanje predsedničkih kandidata  uoči TV duela. Papić je, naime, o Šerbedžiji napravio temeljniju i potkovaniju emisiju nego što je Riha napravila i o jednom od junaka iz prvog ciklusa.
Nije to, da ne bude zabune, bila savršena, pa ni sjajna emisija. Za to je ipak bio potreban kompetentniji filmski kritičar od Dimitrija Vojnova, ali i hrabriji tumač društvenih i političkih prilika od Šerbedžijinog kolege Miodraga Krivokapića. Nažalost, ubedljivo najkorisniji od Papićevih sagovornika bio je zagrebački teatrolog Vjeran Zupa, iskren i direktan u kritikama, a ipak u granicama pristojnosti – Beograd ima i oštrijih i zanimljivijih kulturnih poslenika, čije bi mišljenje neminovno bilo značajnije nego Zupino za ovdašnju publiku.
Svejedno, emisija je imala jedan sve ređi kvalitet: nije bila bljutavo snishodljiva prema svom junaku. Jeste bila blagonaklonija prema Šerbedžiji nego što je ovaj to zaslužio, ali nije mu baš za sve progledala kroz prste. Dotakao se Papić Šerbedžijine uloge u Anđelininom „filmu“, te prikazao vrlo nepovoljne izjave o istoj, kao i o sveukupnom političkom angažmanu Radeta Šerbedžije.
Da je Papić bio nešto hrabriji i prodorniji, možda bismo imali prilike da vidimo i odgovor na još neke Šerbedžijine prostačke neistine, poput one da je početkom devedesetih morao da se preseli u Ljubljanu jer je bio „prokazan u svim ostalim sredinama“, što je ponovio i ovog puta. Ali, jasnim kvalitativnim iskorakom u odnosu na prethodnicu, pa i mnoge druge autore sa „RTS“-a, Papić je makar podsetio na odgovorno televizijsko novinarstvo.