Nogomet je Hrvatima ono što Srbima fudbal nije

Piše Ratko Dmitrović

U potrazi za odgovorima na pitanja zbog čega je fudbalska reprezentacija Hrvatske neuporedivo uspešnija od srpske i zbog čega Hrvati, za razliku od Srba, „ginu“ u dresu sa nacionalnim grbom, neophodno je vratiti se nekoliko decenija u prošlost

 

Posle sloma Maspoka, 1971. godine, hrvatska državotvorna ideja stavljena je na čekanje, a hrvatski nacionalizam modifikovan, prilagođen novim okolnostima, rasut po rubnim delovima društveno marginalnih institucija, naučno-istorijskog karaktera, ispoljavao se prigušeno, dozirano, perfidno. Svoju javnu manifestaciju nacionalizam je imao na fudbalskim utakmicama i aktivnostima koje su pratile susrete na zelenim terenima u Splitu i Zagrebu, pre svega. Jedan danas ugledni hrvatski javni djelatnik izjavio je pre desetak godina da je svoju ljubav prema Hrvatskoj javno ispoljavao kao navijač NK Dinamo: „Mi jesmo uzvikivali Dinamo, Dinamo, ali u nama je odzvanjalo Hrvatska, Hrvatska. Dinamo je bio simbol hrvatstva, navijanje za Dinamo imalo je značaj navijanja za samostalnu Hrvatsku“.

[restrictedarea]

SAMOSTALNOST HRVATSKE
Da, to je istina. Navijanje za NK Dinamo bilo je više od navijanja za jedan fudbalski klub. To je bila nacionalna identifikacija i tu je Miroslav Ćiro Blažević zaorao najdublju brazdu, onom jedinom titulom prvaka Jugoslavije koju je Dinamo, pod njegovim vodstvom, osvojio 1982. godine. Samo tada još uvek čvrste stege jednopartijske države, i emocionalni nanos koji se zadržavao među ljudima posle Titove smrti, sprečavali su povratak ideja Maspoka na javnu scenu. Među njima i zahtev da Hrvatska bude nezavisna država. Sačekalo se osam godina. Tek kasnije, kada je sve bilo jasno i otvoreno, shvatiću šta je za neke moje poznanike i prijatelje, Hrvate, značilo to euforično navijanje za Dinamo, gotovo ritualni odlasci na stadion „Maksimir“, posebno kada je Dinamo igrao protiv Zvezde i Partizana, proslave svake pobede, isticanje obeležja tada svakako najvažnije sportske (ne samo sportske) institucije u Hrvata.
Na stadionu Dinama, 13. maja 1990. godine, odigrana je čuvena utakmica između Dinama i Zvezde, meč koji nijedan ozbiljniji tumač raspada Titove Jugoslavije ne preskače. Tada je Zvonimir Boban, još uvek golobradi mladić, kasnije velika zvezda hrvatskog i evropskog fudbala, poreklom iz Imotske krajine, udario policajca sa petokrakom koji je pre toga nasrnuo na jednog navijača Dinama. Taj skok sa visoko podignutim kolenom koje se zaustavilo na licu policajca ušao je u istoriju nezavisne i samostalne hrvatske države. Bio je to početak rata između Hrvata i Srba, reći će danas mnogi, zaboravljajući podatak, koji nije presudan, ali je interesantan, da se udareni policajac zvao Refik Ahmetović. Danas živi na periferiji Sarajeva i suvlasnik je privatne auto-škole.
Ako se ne varam još uvek ispred Dinamovog stadiona, u Maksimirskoj šumi, stoji spomenik podignut da podseća na taj za Hrvate izuzetan dan. Na spomeniku piše: „Za navijače kluba koji su 13. svibnja 1990. godine započeli rat protiv Srbije.“
Gotovo neverovatno zvuči podatak da Franjo Tuđman („otac nacije“, „otac svih Hrvata“) nije shvatao u kojoj meri je NK Dinamo značajan za hrvatstvo. Potcenjujući ono što se prethodnih godina događalo na maksimirskom stadionu, a precenjujući svoju ulogu u svesti Hrvata o tome kako je nastala nezavisna hrvatska država, Tuđman je bahato, odbijajući i najmanje rezerve svojih saradnika i uticajnih hadezeovaca, 1991. godine promenio ime NK Dinamo u HAŠK „Građanski“. Odluka je, na Tuđmanovo zaprepašćenje, dočekana na nož; navijači su je odbacili u startu i na svakoj utakmici uzvikivali Dinamovo ime. Džaba je vladar Hrvatske ubeđivao javnost da ime Dinamo znači sećanje na komunizam, na mrsku Jugoslaviju, na kavez iz kojeg su Hrvati uspeli da pobegnu.
Verujući da će novu odluku ipak prihvatiti, i zaboraviti Dinamo, Tuđman 1993. godine opet menja ime kluba, pa „Građanski“ postaje „Kroatija“. Ni to nije vredelo. Sedam godina trajao je verbalni rat Franje Tuđmana i navijača Dinama, pa i celokupne hrvatske javnosti, oko imena Dinamo. Poseban merak navijači su imali kada bi utakmicama prisustvovao Tuđman, a to je bivalo često. Svih 90 minuta trajalo je skandiranje „Dinamo, Dinamo“, što je Franju izluđivalo u meri da je navijače proglašavao udbašima, srpskim špijunima, jugonostalgičarima… Tuđman umire 1999. godine, a samo nekoliko meseci kasnije klub u Maksimiru vraća staro ime – Dinamo.
Fudbalska reprezentacija Jugoslavija odigrala je 16. maja 1991. godine utakmicu protiv Švedske, poslednju u kojoj je još uvek bilo Hrvata. Nekoliko dana kasnije u Hrvatskoj je održan referendum o nezavisnosti, odvajanju od Jugoslavije. Izjasnilo se 83 odsto građana Hrvatske, od tog broja 94 odsto podržalo je samostalnost Hrvatske. Inače, samostalna Hrvatska je prvu međunarodnu utakmicu, revijalnog karaktera, odigrala 17. oktobra 1990. godine, i to protiv Sjedinjenih Američkih Država. Poruka da jasnija nije mogla da bude. Srbi je, uobičajeno, nisu shvatili. Igralo se na „Maksimiru“, u večernjem terminu, pod sitnom jesenjom kišom. Bio sam na toj utakmici, neću vam opisivati atmosferu, jer je bez imalo napora možete pretpostaviti. Hrvatska je pobedila sa 2:1.

JAD I BEDA
Sećanje na sve ovo potaknuto je Evropskim prvenstvom u fudbalu koje još uvek traje u Ukrajini i Poljskoj. Hrvatska se tamo plasirala, za razliku od Srbije, i vratila se kući posle takmičenja u grupi. Ispali jesu, ali su u Zagrebu dočekani kao heroji. Tih osam dana koliko je trajao mini turnir između Hrvatske, Italije, Španije i Irske, država Hrvatska provela je u još jednom nacionalnom transu. Fudbal, zaista, u Hrvatskoj ima značenje koje u mnogim drugim zemljama nema. Objašnjenje zašto je to tako, leži u okvirima priče o svemu što je prethodilo i pratilo osamostaljenje Hrvatske, sa Dinamom kao značajnim elementom u toj priči.
Hrvatski fudbal, ovaj savremeni, od ostvarene nezavisnosti naovamo (da se sada ne vraćamo na Kraljevinu Jugoslaviju i NDH), na klupskom nivou nije impresivan. Jad i beda kao i kod Srba, ali… Dok reprezentacija Srbije u tom smislu služi gotovo za sprdnju, Hrvati imaju krupne razloge da se diče. Mnogi zaboravljaju da je ta zemlja na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine osvojila treće mesto. Fantastičan uspeh. Opet je u centru pažnje bio Miroslav Ćiro Blažević, kao selektor. U polufinalu, protiv domaćina Francuske, Hrvati su poveli sa 1:0, ali je Tiram sa dva gola odveo Francuze u finale. Za treće mesto Hrvatska je ubedljivom igrom nadmašila Holanđane, rezultat je bio 2:1, i postala senzacija u svetu fudbala te godine. To joj je donelo treću poziciju na lestvici FIFA. Najbolji strelac prvenstva bio je Davor Šuker.
Fudbalska reprezentacija Hrvatske gotovo redovno obezbeđuje plasmane na svetska i evropska prvenstva, i na tim takmičenjima, bez obzira na konačni plasman, a on je daleko od onog u Francuskoj 1998. godine, igra dobro, čak vrlo dobro. Do sada se obrukali nisu. U Hrvatskoj, kao i u Srbiji, šampionate osvajaju samo dva kluba, Dinamo i Hajduk, utakmice se igraju pred smešno malim brojem gledalaca (ne računajući derbije), hrvatski reprezentativci nemaju karijere u evropskim klubovima kakve imaju reprezentativci Srbije, ali je Hrvatska na međunarodnom planu fudbalski mnogo ubedljivija od Srbije.

HRVATSKA NACIONALNA IDEJA
Hrvati igraju srcem? Da, zaista je velika razlika u tome sa kakvim žarom i zalaganjem igraju jedni, odnosno drugi. Tu se Hrvatima ništa ne može zameriti. Iz njihovih dresova na kraju utakmice možete cediti znoj, dok dresove srpskih reprezentativaca ne morate slati ni na pranje. Zašto je tako? Zbog čega reprezentacija Srbije koju čine standardni prvotimci Mančester junajteda, Čelzija, Intera, Mančester sitija, Valensije… u nacionalnom dresu ne daju ni 50 odsto onoga što viđamo kad igra Hrvatska?
Mali je ovo prostor da bi se izneo valjan i potpun odgovor na ovo pitanje. Umesto toga podsećam na činjenicu, čini mi se značajnu, da u Srbiji, evo već punih 12 godina, traje besomučna borba protiv „srpskog nacionalizma“ i svega što ima nacionalni predznak. Sećate se da je svojevremeno Žarko Korać kazao kako je podizanje tri prsta Novaka Đokovića, u slavljima posle teniskih pobeda, neprimeren, čak i provokativan čin koji podstiče srpski nacionalizam. Uzgred, možda nije zbog toga, ali ja Noleta odavno nisam video sa tri podignuta prsta. Srbiji je nametnuto razmišljanje, čak stanje svesti, da je svaki nacionalizam (što god to značilo) sraman, opasan, uvredljiv za druge nacije. U Srbiji nacionalizam nije dozvoljen. On je ovde poistovećen sa šovinizmom, neretko i sa fašizmom.
Srbima je dozvoljeno da budu Srbi, ali se od njih traži da to osećanje ne ispoljavaju javno. Kod Hrvata je drugačije, to je poznato, kao što se zna, rekoh na početku, da je hrvatska nacionalna i državotvorna ideja nekoliko decenija stanovala i na nogometnim stadionima. Zašto tako nešto nismo beležili na fudbalskim stadionima kod Srba? Možda zato što Srbi ni danas nisu načisto sa svojom nacionalnom i državotvornom idejom. Ali reprezentacije Srbije su uspešne u drugim sportovima: vaterpolu, odbojci, košarci… reći će neko. Da, i Hrvati takođe, ali fudbal je posebna priča. On se igra i pred 100 hiljada ljudi. A šta će vam bolji miting od toga.

[/restrictedarea]