Ногомет је Хрватима оно што Србима фудбал није

Пише Ратко Дмитровић

У потрази за одговорима на питања због чега је фудбалска репрезентација Хрватске неупоредиво успешнија од српске и због чега Хрвати, за разлику од Срба, „гину“ у дресу са националним грбом, неопходно је вратити се неколико деценија у прошлост

 

После слома Маспока, 1971. године, хрватска државотворна идеја стављена је на чекање, а хрватски национализам модификован, прилагођен новим околностима, расут по рубним деловима друштвено маргиналних институција, научно-историјског карактера, испољавао се пригушено, дозирано, перфидно. Своју јавну манифестацију национализам је имао на фудбалским утакмицама и активностима које су пратиле сусрете на зеленим теренима у Сплиту и Загребу, пре свега. Један данас угледни хрватски јавни дјелатник изјавио је пре десетак година да је своју љубав према Хрватској јавно испољавао као навијач НК Динамо: „Ми јесмо узвикивали Динамо, Динамо, али у нама је одзвањало Хрватска, Хрватска. Динамо је био симбол хрватства, навијање за Динамо имало је значај навијања за самосталну Хрватску“.

[restrictedarea]

САМОСТАЛНОСТ ХРВАТСКЕ
Да, то је истина. Навијање за НК Динамо било је више од навијања за један фудбалски клуб. То је била национална идентификација и ту је Мирослав Ћиро Блажевић заорао најдубљу бразду, оном једином титулом првака Југославије коју је Динамо, под његовим водством, освојио 1982. године. Само тада још увек чврсте стеге једнопартијске државе, и емоционални нанос који се задржавао међу људима после Титове смрти, спречавали су повратак идеја Маспока на јавну сцену. Међу њима и захтев да Хрватска буде независна држава. Сачекало се осам година. Тек касније, када је све било јасно и отворено, схватићу шта је за неке моје познанике и пријатеље, Хрвате, значило то еуфорично навијање за Динамо, готово ритуални одласци на стадион „Максимир“, посебно када је Динамо играо против Звезде и Партизана, прославе сваке победе, истицање обележја тада свакако најважније спортске (не само спортске) институције у Хрвата.
На стадиону Динама, 13. маја 1990. године, одиграна је чувена утакмица између Динама и Звезде, меч који ниједан озбиљнији тумач распада Титове Југославије не прескаче. Тада је Звонимир Бобан, још увек голобради младић, касније велика звезда хрватског и европског фудбала, пореклом из Имотске крајине, ударио полицајца са петокраком који је пре тога насрнуо на једног навијача Динама. Тај скок са високо подигнутим коленом које се зауставило на лицу полицајца ушао је у историју независне и самосталне хрватске државе. Био је то почетак рата између Хрвата и Срба, рећи ће данас многи, заборављајући податак, који није пресудан, али је интересантан, да се ударени полицајац звао Рефик Ахметовић. Данас живи на периферији Сарајева и сувласник је приватне ауто-школе.
Ако се не варам још увек испред Динамовог стадиона, у Максимирској шуми, стоји споменик подигнут да подсећа на тај за Хрвате изузетан дан. На споменику пише: „За навијаче клуба који су 13. свибња 1990. године започели рат против Србије.“
Готово невероватно звучи податак да Фрањо Туђман („отац нације“, „отац свих Хрвата“) није схватао у којој мери је НК Динамо значајан за хрватство. Потцењујући оно што се претходних година догађало на максимирском стадиону, а прецењујући своју улогу у свести Хрвата о томе како је настала независна хрватска држава, Туђман је бахато, одбијајући и најмање резерве својих сарадника и утицајних хадезеоваца, 1991. године променио име НК Динамо у ХАШК „Грађански“. Одлука је, на Туђманово запрепашћење, дочекана на нож; навијачи су је одбацили у старту и на свакој утакмици узвикивали Динамово име. Џаба је владар Хрватске убеђивао јавност да име Динамо значи сећање на комунизам, на мрску Југославију, на кавез из којег су Хрвати успели да побегну.
Верујући да ће нову одлуку ипак прихватити, и заборавити Динамо, Туђман 1993. године опет мења име клуба, па „Грађански“ постаје „Кроатија“. Ни то није вредело. Седам година трајао је вербални рат Фрање Туђмана и навијача Динама, па и целокупне хрватске јавности, око имена Динамо. Посебан мерак навијачи су имали када би утакмицама присуствовао Туђман, а то је бивало често. Свих 90 минута трајало је скандирање „Динамо, Динамо“, што је Фрању излуђивало у мери да је навијаче проглашавао удбашима, српским шпијунима, југоносталгичарима… Туђман умире 1999. године, а само неколико месеци касније клуб у Максимиру враћа старо име – Динамо.
Фудбалска репрезентација Југославија одиграла је 16. маја 1991. године утакмицу против Шведске, последњу у којој је још увек било Хрвата. Неколико дана касније у Хрватској је одржан референдум о независности, одвајању од Југославије. Изјаснило се 83 одсто грађана Хрватске, од тог броја 94 одсто подржало је самосталност Хрватске. Иначе, самостална Хрватска је прву међународну утакмицу, ревијалног карактера, одиграла 17. октобра 1990. године, и то против Сједињених Америчких Држава. Порука да јаснија није могла да буде. Срби је, уобичајено, нису схватили. Играло се на „Максимиру“, у вечерњем термину, под ситном јесењом кишом. Био сам на тој утакмици, нећу вам описивати атмосферу, јер је без имало напора можете претпоставити. Хрватска је победила са 2:1.

ЈАД И БЕДА
Сећање на све ово потакнуто је Европским првенством у фудбалу које још увек траје у Украјини и Пољској. Хрватска се тамо пласирала, за разлику од Србије, и вратила се кући после такмичења у групи. Испали јесу, али су у Загребу дочекани као хероји. Тих осам дана колико је трајао мини турнир између Хрватске, Италије, Шпаније и Ирске, држава Хрватска провела је у још једном националном трансу. Фудбал, заиста, у Хрватској има значење које у многим другим земљама нема. Објашњење зашто је то тако, лежи у оквирима приче о свему што је претходило и пратило осамостаљење Хрватске, са Динамом као значајним елементом у тој причи.
Хрватски фудбал, овај савремени, од остварене независности наовамо (да се сада не враћамо на Краљевину Југославију и НДХ), на клупском нивоу није импресиван. Јад и беда као и код Срба, али… Док репрезентација Србије у том смислу служи готово за спрдњу, Хрвати имају крупне разлоге да се диче. Многи заборављају да је та земља на Светском првенству у Француској 1998. године освојила треће место. Фантастичан успех. Опет је у центру пажње био Мирослав Ћиро Блажевић, као селектор. У полуфиналу, против домаћина Француске, Хрвати су повели са 1:0, али је Тирам са два гола одвео Французе у финале. За треће место Хрватска је убедљивом игром надмашила Холанђане, резултат је био 2:1, и постала сензација у свету фудбала те године. То јој је донело трећу позицију на лествици ФИФА. Најбољи стрелац првенства био је Давор Шукер.
Фудбалска репрезентација Хрватске готово редовно обезбеђује пласмане на светска и европска првенства, и на тим такмичењима, без обзира на коначни пласман, а он је далеко од оног у Француској 1998. године, игра добро, чак врло добро. До сада се обрукали нису. У Хрватској, као и у Србији, шампионате освајају само два клуба, Динамо и Хајдук, утакмице се играју пред смешно малим бројем гледалаца (не рачунајући дербије), хрватски репрезентативци немају каријере у европским клубовима какве имају репрезентативци Србије, али је Хрватска на међународном плану фудбалски много убедљивија од Србије.

ХРВАТСКА НАЦИОНАЛНА ИДЕЈА
Хрвати играју срцем? Да, заиста је велика разлика у томе са каквим жаром и залагањем играју једни, односно други. Ту се Хрватима ништа не може замерити. Из њихових дресова на крају утакмице можете цедити зној, док дресове српских репрезентативаца не морате слати ни на прање. Зашто је тако? Због чега репрезентација Србије коју чине стандардни првотимци Манчестер јунајтеда, Челзија, Интера, Манчестер ситија, Валенсије… у националном дресу не дају ни 50 одсто онога што виђамо кад игра Хрватска?
Мали је ово простор да би се изнео ваљан и потпун одговор на ово питање. Уместо тога подсећам на чињеницу, чини ми се значајну, да у Србији, ево већ пуних 12 година, траје бесомучна борба против „српског национализма“ и свега што има национални предзнак. Сећате се да је својевремено Жарко Кораћ казао како је подизање три прста Новака Ђоковића, у слављима после тениских победа, непримерен, чак и провокативан чин који подстиче српски национализам. Узгред, можда није због тога, али ја Нолета одавно нисам видео са три подигнута прста. Србији је наметнуто размишљање, чак стање свести, да је сваки национализам (што год то значило) сраман, опасан, увредљив за друге нације. У Србији национализам није дозвољен. Он је овде поистовећен са шовинизмом, неретко и са фашизмом.
Србима је дозвољено да буду Срби, али се од њих тражи да то осећање не испољавају јавно. Код Хрвата је другачије, то је познато, као што се зна, рекох на почетку, да је хрватска национална и државотворна идеја неколико деценија становала и на ногометним стадионима. Зашто тако нешто нисмо бележили на фудбалским стадионима код Срба? Можда зато што Срби ни данас нису начисто са својом националном и државотворном идејом. Али репрезентације Србије су успешне у другим спортовима: ватерполу, одбојци, кошарци… рећи ће неко. Да, и Хрвати такође, али фудбал је посебна прича. Он се игра и пред 100 хиљада људи. А шта ће вам бољи митинг од тога.

[/restrictedarea]