Nogo o Damjanovićem razgovoru sa Ćopićem

Piše Rajko Petrov Nogo

Na krsnu slavu Damjanovića, na Đurin rođendan, na Đurđevdan, u porti crkve – gde je Pantelija svome bratu Đuri podigao lep spomenik – posle opela, uručuju mi nagradu „Đuro Damjanović“. Kako je sve to čudno. Kako me jedna misao obuzima. Da su svi naši krajevi velika stratišta. Da li je i Đuro Damjanović bio rođen da bude živi grob onima koji su ostali nesahranjeni?

 

Pričao je neko, možda Ljubo Jandrić, o Andrićevom diplomatskom boravku u Bukureštu. Zna Andrić mnoge jezike, ali ne zna rumunski. A i Rumuni, dodaje neko, ne znaju baš zasigurno ko su. Šta će, kud će, ode Andrić do turske ambasade. Sa efendijom koji ima pedesetak godina, skoro kao sa svojim čovekom, priča francuski. Ali efendija pije. Pije oštra pića, bogme. Posle nekoliko meseci, učtivi i uzdržani Andrić će: „Vi ste me spasli usamljenosti. Dobar ste i pametan čovek. Prijaju mi naši razgovori. Ali zar ne vidite da vas piće uzima pod svoje…“ „Moj gospodine, to je složena stvar. Ja svaki put popijem jedno piće, misleći da će biti i jedino. I odmah budem drugi čovek. Onda onaj drugi kaže: daj i meni. A ja sam, kao što rekoste, dobar čovek, ne mogu da ga odbijem…“
Slično je bilo i sa mojim generacijskim drugom Đurom Damjanovićem (1945-2009). I sa mnom. Oštra pića na gladan stomak, dok se u nama ne promeni desetina ljudi. Dok se ne ubijemo. A svako takvo piće jedna je mala smrt. Nisam siguran da bi se dolaženje iz takve smrti, teški mamurluk, smeo zvati, makar i malim vaskrsenjem. Rakijo, majko…

GROB SLATKE DUŠE
Osetljivog, veoma darovitog, i takvom piću sklonog Đuru Damjanovića, dok je, kontuzovan, na nemestu, na beogradskom golimjestu prelazio ulicu, kolima je pregazio onaj glumac. U amneziji, Đuro je pogubio reči. Neke mu se nikad nisu vratile.
Sećam se, kada sam bolesnoga Đuru u bolnici posećivao, sa kojim je naporom, i iz kakvih daljina, dozivao moje ime. Ne bih se setio, čini mi se, da nije bilo onog sa Zmijanja Rajka.
Pričao mi je čovek koji je svojim očima gledao kako se u  Banjoj Luci, u koju se iz Beograda vratio – a ko se povrati, povratka mu nema, opominjao je Duško Trifunović – Đuro Damjanović nosio sa ukopacijom: tako taj koji priča u po bijela dana vidi Đuru kako mokri na  kvorovskosforovski transporter. – Šta ćeš ti ovde? Budi mene miran! Svašta su snimili, ali taj uzvišeni čin otpora nisu.
Tamo gde sam se ja rodio, na Đurđevdan, krsnu slavu Sarića (i Damjanovića) decu pričešćuju rakijom. Da im se obrazi zarumene. U planinama o Đurđevdanu ponekad trepne sneg. Metar snega za noć zavali. Na jedan takav Đurđevdan, pričešćeno rakijom, na putu od Sarića do kuće, u snegu, dete je zaspalo. Anđeli su mi pevali. Majka me je iz snega otkopala. Bio sam za sneg prirastao. Eto, još kao dete imao sam izvesno, skoro radosno, iskustvo smrti.
Po neku takvu smrt, pričaju mi, Đuro Damjanović je u svoje Goleše pošao. I  u snegu usnuo. Zauvek.
Na krsnu slavu Damjanovića, na Đurin rođendan, na Đurđevdan, u porti crkve – gde je Pantelija svome bratu Đuri podigao lep spomenik – posle opela, uručuju mi nagradu „Đuro Damjanović“. Kako je sve to čudno. Kako me jedna misao obuzima. Da su svi naši krajevi velika stratišta. Po ovim blago zatalasanim, skoro pitomim, ali zlokobnim predelima, svuda unaokolo svetle se grobovi. Ovaj Đurin grob, da li je to grob slatke duše? Da li je i Đuro Damjanović bio rođen da bude živi grob onima koji su ostali nesahranjeni?
Ovaj nerođeni unuk i sin Petra Kočića i Branka Ćopića, koji su – sva trojica – nosili tešku, primordijalnu tugu, a smehom kroz suze tu tugu prekrivali, živeli su da bi u njima živeli toliki pobijeni.
Ideš li, rode!
„Glasovi mrtvih nisu mrtvi glasovi“, pevao je Ivan V. Lalić.

GLASOVI PREDAKA
Poslušajmo kako u ovoj antologijskoj pesmi Đure Damjanovića žive ti glasovi prepleteni sa glasovima pesnikovih predaka:

Razgovor sa Ćopićem

U kafani London sedeli smo skupa
Branko Ćopić i ja, posle dođe supa.

Sedeli smo dugo u kafani, tamo,
Pijuć posle kafu, al sa sokom samo.

Kao što je lišće uvek slatko kozi,
Pričali smo opet najviše o prozi.

I pomalo već nam počinje da smeta
Što smo se našli na nišanu sveta.

Sedeli smo, tamo, tog susreta tokom,
Pijuć crnu kafu sa još crnjim sokom.

Lišćežuta jesen, mora da je fino
Onima što sada piju naše vino.

Usred razgovora (uprozili: ko će…)
Stolu kroči dama – autogram hoće.

Pogledasmo damu, i u tome času
Razgovor o prozi nekuda se rasu.

I tu, na stolu, sred praznih tanjira,
Treba  Brankov potpis, al nema papira!

Dama tužno reče, gledajuć salvetu,
„Zar baš sad da nema papira na svetu?“

Snalažljivost ljudska zavladala svuda,
Donesoše papir začas, odnekuda.

I, preko tanjira, na čistini lista
Pomalo drhtavo potpisa se bista.

Podne se u satu već odavno klati,
Ručali smo, eto, jesen ručak plati.

Oktobar, 1983.

Najpre što pada u oči jeste da ova pesma ne pati od sažetosti. Naprotiv, ona je čarobno raspričana. Raspričana, jer joj se tako hoće. Zato što ova dva subjekta imaju vremena, naročito kad sede skupa i kada „posle dođe supa“. Tek da se zna šta posle čega dolazi. Učeno i teorijski uopšteno moglo bi se reći – umesto sažetog, relevantnog, kako moderne poetike nalažu – ovde peva redundantno. Peva izvesna razvučenost u izlaganju, jer se sedi dugo, u kafani, tamo, „pijuć posle kafu, al sa sokom samo“. Očigledno je da sede dva apstinenta koji se teškom mukom uzdržavaju od pića. Zdravo je piti kafu i sok, ali ta pića „ne vataju“. Ne čine vreme zgusnutim. A i što bi bilo zgusnuto, ako ove dve pričalice najviše pričaju o prozi. I kao što je postupak retardacije (usporavanja) poglavito prozni postupak, pogledajte kako i u poeziji, kad zatreba, može da se usporeno peva i refrenski poentira – „Sedeli smo, tamo, tog susreta tokom, / Pijuć crnu kafu sa još crnjim sokom“ – i kako je, iz apstinentskih razloga, sok i od kafe crnji. I kako Brankova (Branka Radičevića) „lišćežuta jesen“ priziva one „što sada piju naše vino“. Jer pesnici su, govorio je Blok, ti koji mogu da kažu in vino veritas; drugi su obični pijanci! I kad je, najzad, došlo vreme da se ručak plati – „uprozili: ko će“, ko će da plati – kao da je u pitanju kakav mirakul, „stolu kroči dama – autogram hoće“. Jedna takva svakodnevna običnost, dramatski je očuđena, a to što nema papira, i što se papir, kao kakva skupocena retkost, ipak odnekuda nađe, opevano je kao vrhunska snalažljivost ljudska. U idućem distihu – „I, preko papira, na čistini lista / Pomalo drhtavo potpisa se bista“ – nije samo reč o slavnom, pa zato već za života u poprsje izlivenom Ćopiću, već nas sve to pomalo drhtavo upućuje i ka strahotnom Ćopićevom kraju kada će se, nepunu godinu dana posle vremena ove pesme (oktobar 1983), 26. marta 1984. godine, sa Brankovog mosta na beton sasuti ova u pesmi još živa bista. Kao što će se dvadeset i četiri godine kasnije, 2008. godine, razdešena Đurina glava u goleškom ledu i snegu, u beloj smrti, stegnuti  najzad  i odmoriti.
Jesen je ručak platila.

GRANIČARI NA NIŠANU SVETA
Prepričavajmo i dalje ovaj nemi razgovor sa Ćopićem. Otkuda još potreba za usporavanjem? Trideset i pet je godina starosna razlika između ova dva pisca i zemljaka. Znali smo da je ponekad naš nesmirenik Đuro Damjanović bivao pod Ćopićevim kišobranom. Zato, i kada bi ćutali, oni bi se siti napričali onim što podrazumevaju. A podrazumevali su, između ostalog, i to da u njima, piscima Krajine, koja je dežurna „krvava haljina“, toliki pobijeni žive. U toplotu rođačke bliskosti potopljeni, dovoljno im je, izgleda, bilo i to što sede skupa i što, kao koza lišće, brste mile zavičajne reči. A možda se i ona dvosmislica (raičkovićevski intonirana), kako im počinje da smeta „što su se našli na nišanu sveta“, odnosi koliko na prolaznike u kafani koji slavnoga Ćopića prepoznaju, toliko i na političke afere sa Ćopićevom „Jeretičkom pričom“ i Damjanovićevim „Golimjestom“, kao sa autohtonom Kočićevom baštinom.
Događaj sa damom i autogramom – „Dama tužno reče, gledajuć salvetu, / Zar baš sad da nema papira na svetu“ – ispričan je kao da ga je Duško Radović stilizovao.
Zašto, da se učenosti vratimo, uz relevantno, ovde peva redundantno? Zašto oko ovih običnosti pesnički subjekat obigrava kao mačak oko vruće kaše? Zašto ova skoro detinja pesma rođačku i zavičajnu bliskost, humorom prelivenu, kuša da zakoči, da zaustavi vreme, i sve ono što će, sluti se, sa protokom vremena neumitno doći? Možda, između ostalog, i zato što u ovom razgovoru dva apstinenta melanholično pribavljaju jedan drugom uverenje da, iako potišteni, ipak postoje. I da sa njima, i kroz njih i njihove priče, postoje i oni drugi graničari, apsolutni Krajišnici – i sa ove i sa one strane – o kojima se istina ne govori, ali se sve vreme podrazumevaju. Jer u njihovim knjigama pričaju.
Jesmo li zato, Đurašine, da se razbrbljamo, i udvojimo, pili prvo oštro piće kao da će nam svaki put biti i jedino? Jesmo li se odmah, posle tog pića, u drugog čoveka obrtali? Da li nam je taj drugi, neznaveni, tražio da naručimo i njemu? Jesmo li mu – jer bejasmo dobri – naručivali, naručivali… Natoči-de, Mićane, krs’ joj ljubim…
Rakijo, majko!

Govor Rajka Petrova Noga na dodeli nagrade „Đuro Damjanović“ za knjigu „Zapiši i napiši“
Goleši, o Đurđevdanu, 2012. unshaven girls эkspres zaйmsročnый zaйm čerez sistemu kontaktvzяtь zaйm na kartu sročno