Meteorski uspon desnice

Piše Svetlana Vasović-Mekina

U krizno vreme sve više ljudi, nažalost, traži izlaz – u autoritarizmu. Otuda je i jačanje desničarskih partija vidljivo svuda po Evropi, ali i očekivano. Jer privredna kriza nikada nije pomogla levici. Naprotiv…

 

Uspon krajnje desnih partija u Švedskoj, Finskoj, Holandiji, Grčkoj, Austriji, Norveškoj, Mađarskoj i mnogim drugim zemljama širom Evrope opominje da je profesor David Stivenson, autor knjige „Istorija Prvog svetskog rata“, u pravu kada upozorava da svetska privredna kriza neće pomoći levici, naprotiv. To se nije desilo ni tridesetih, ni sedamdesetih, ni osamdesetih godina prošlog veka. U krizno vreme sve više ljudi, nažalost, traži izlaz – u autoritarizmu. Opasan je i porast broja mladih koji se okreću autoritarnim uverenjima. To je bilo vidljivo u Austriji još 2008. godine, kada je krajnja desnica dobila najviše glasova.
Austrijski sindrom više nije usamljen, pa je jačanje desničarskih partija vidljivo svuda po Evropi. U Grčkoj je sve popularniji vođa „Zlatne zore“ Nikos Michaloliakos, koji se otvoreno divi Adolfu Hitleru i tvrdi da je nemački firer „jedna od velikih istorijskih ličnosti“. Njegova partija privrženost Hitleru demonstrira i na simboličkoj ravni, odabirom amblema koji je sličan nacističkoj svastici.

[restrictedarea]

GRČKA ZORA
„Zlatna zora“ je od partije, za koju je u prošlosti glasalo nekoliko promila grčkih birača, na poslednjim parlamentarnim izborima izrasla u stranku koja je osvojila poverenje preko sedam odsto glasača, čime je stekla čak 21 poslaničko mesto u Parlamentu Grčke. U Holandiji, desnici već neko vreme svi poduhvati idu izuzetno dobro, pa je desničarskoj partiji Gerta Vildersa uspelo da sruši i vladu. Ni u Švedskoj nema mesta optimizmu – desničarski Švedski demokrati osvojili su 5,7 odsto glasova, odnosno 20 sedišta u Parlamentu. U Francuskoj je Nacionalni front na poslednjim izborima dostigao čak 17,9 procenata glasova, dok je u Velikoj Britaniji partija UKIP, koju po rečima premijera te zemlje čine „budale i klozetski rasisti“, osvojila 14 odsto glasova. U Finskoj su desničarski „Pravi Finci“ za svega četiri godine napredovali sa četiri na 19 odsto glasova domaćeg biračkog tela.
Sve to, možda, na prvi pogled, i ne izgleda tako opasno – ali ne bi trebalo  zaboraviti da je i Adolf Hitler sa svojom NSDAP došao na vlast „demokratskim putem“, vešto iskoristivši greške i učmalost svojih političkih protivnika.
„Izgleda da je Hitler već potrošio sve svoje rezerve. Progutao je male građanske partije sa desnice i sredine, ali ništa ne nagoveštava da bi mu uspeo prodor u Centar ili u komunističku, ili socijalističku partiju“, zapisao je 1932. godine britanski ambasador u Nemačkoj. Ljuto se prevario. Ubrzo je sin malog austrijskog činovnika, kurir Listovog puka i nekadašnji beskućnik, tada čak korisnik „hitnog smeštaja“, postao kancelar nemačkog Rajha. I to posle izbornog poraza u kojem je izgubio čak dva miliona glasova.
Hitler je kasnije priznao da je u to vreme rejting nacista bio „loš, kao nikada ranije“, iako su na izborima osvojili 37,3 odsto glasova. Da se 63 odsto „preostalih“ građana udružilo i ustalo protiv Hitlera, nacisti nikada ne bi uspeli da se dočepaju vlasti. Morali bi da biraju između nasilnog preuzimanja vlasti ili neispunjenih očekivanja. Hitlera su od izbora između te dve krajnje neprijatne odluke spasile, kako piše Alen Bulok (Alan Bullock) u Hitlerovoj biografiji, dve stvari: „Nejedinstvo i nesposobnost njegovih protivnika, kao i spremnost nemačke desnice da ga prihvati kao partnera u vladi.“
Da li je sve to samo daleka prošlost?
U Nemačkoj neki i danas misle da se ta istorija – može ponoviti. U Hamburgu je nedavno došlo do nasilnih sukoba između antifašista i oko 700 neonacista, koji su organizovali svoj marš po ulicama tog nemačkog grada. Policiji ni suzavac, ni vodeni topovi nisu pomogli da spreči sukob između neonacista i njihovih protivnika. Ni to nije sve – nemački policijski stručnjaci upozoravaju da se broj neonacističkih napada u Nemačkoj iz godine u godinu povećava. To važi, pre svega, za zapadni deo Nemačke, naročito za Nirnberg i Bavarsku. Samo od prošlog novembra, pa do aprila ove godine je u Nirnbergu, u kojem su posle Drugog svetskog rata osuđeni nacistički zločinci (a pre toga su održavane masovne parade nacista), registrovano preko 50 neonacističkih napada.
Mihael Helštet (Michael Helmstedt) iz Savezništva protiv desnog ekstremizma upozorava da napadi neonacista postaju „sve gori, sve brutalniji i sve više javni“. Desničarske grupe su, na primer, u bavarskom Vizenburgu (Weissenburg) samo tokom jednog incidenta prvo paradirale ulicama grada, potom bacale kamenje u prozore lokalnih demokratskih partija, da bi svoj pir okončale klasično – napadima, noževima, na strance koji su se zatekli na pogrešnom mestu, u naopako vreme. Jedan bakalin je divljanje neonacista kasnije prokomentarisao rečima da stranci u Nemačkoj danas više nisu građani drugog reda, jer se stranci u Nemačkoj sve više osećaju kao ljudi trećeg reda.
Neonacisti uz to mogu da računaju i na zaštitu države, jer je nedavno Savezni sud u Karlsrueu presudio da engleski prevod parole Hitlerove omladine „Blut und Ehre“ (krv i čast), koji glasi „Blood&Honour“ – nije nezakonit.

REVIZIJA ISTORIJE
Istovremeno, u nekim zemljama je sve manje zakonito isticanje bilo kakvih levičarskih simbola. Uzmimo primer Slovenije: u jesen prošle godine je slovenački Ustavni sud odlučio da je neustavna odluka Gradske opštine Ljubljana da jednu od prilaznih ulica na periferiji slovenačke prestonice nazove „Titova cesta“, prema nekadašnjem predsedniku SFRJ. Slovenačke ustavne sudije su donele solomonsko rešenje da se takva odluka ljubljanskih vlasti kosi sa „ustavnim načelom poštovanja ljudskog dostojanstva“, što su bila mala vrata koja sada omogućavaju desnici na vlasti da uzduž i popreko žigoše simbole partizanstva i levice – kao zabranjene. Tako je u Sloveniji od prošle godine zabranjeno imenovanje ulica i drugih objekata po Josipu Brozu Titu, koji je u Ljubljani čak i umro; i sve to uprkos prethodnoj odluci gradskih oca Ljubljane da ponovo, posle 20 godina (jer je do 1991. godine glavna ulica u Ljubljani nosila Titovo ime, a onda prekrštena u „Bečku ulicu“) jednu sporednu uličicu nazovu po Titu.
Odluka slovenačkog Ustavnog suda da Brozovo ime kao „simbol totalitarizma“ gazi, tačnije „neposredno poništava ustavne slobode“, eskalirala je ove godine, prilikom obeležavanja Dana državnosti 25. juna.
Vladajuća SDS premijera Janeza Janše iskoristila je proslavu povodom 21. godišnjice „osamostaljenja“ Slovenije da na državnu svetkovinu ne pozove predstavnike Saveza boraca. Prema rečima organizatora (iz Janšine partije SDS), borci su „izbrisani“ jer bi sa svojim simbolima – zastavama sa crvenom petokrakom zvezdom, koja je sada proglašena „simbolom agresora“ (SFRJ, odnosno Miloševićeve JNA) – vređali „uspomenu na borce za osamostaljenje Slovenije“. Ovo je najsvežiji primer revizije istorije koju sprovode političke snage, koje ne samo da pretaču iz reči u dela potiranje istorijskog značaja pobede partizana (na ovim prostorima) tokom Drugog svetskog rata, već ujedno iz sve snage veličaju slovenačke domobrane, koji su se usred Ljubljane zakleli na vernost Adolfu Hitleru.
Revizija istorije je na delu i u Mađarskoj; tamo je nedavno otkrivena bista Mikloša Hortija (Miklós Horthy), saveznika Adolfa Hitlera, koji je učestvovao u okupaciji delova Kraljevine Jugoslavije. Bista je postavljena u selu Čikak (Csókakő). Horti je bio regent Mađarske do 1944. godine, u periodu kada je Mađarska bila okupator i saveznik nacističke Nemačke i fašističke Italije. U Hortijevo vreme su u Mađarskoj usvojeni antisemitski zakoni, a u nemačke koncentracione logore su Hortijeve trupe poslale preko 400.000 Jevreja. Hortijeva Mađarska je učestvovala i u agresiji na Slovačku, Rumuniju i Sovjetski Savez. Uprkos tome, američke vlasti su po okončanju rata omogućile Hortiju da se skloni u Portugaliju, gde je u miru poživeo (uz finansijsku pomoć nekadašnjeg američkog ambasadora u Mađarskoj), sve do svoje smrti 1957. godine; i sve to pod izgovorom da je 1944. godine pokušao (neuspešno) da sklopi separatni mir sa saveznicima.
Horti je u Jugoslaviji bio proglašen ratnim zločincem, pre svega zbog hiljada stradalih civila srpske i drugih nacionalnosti, koje su ubile trupe pod njegovom komandom u Novom Sadu i Vojvodini, uopšte. Bez obzira na činjenicu da mu je na duši ležalo na hiljade nevinih žrtava, Hortiju je podignuta spomen-ploča, koju je blagoslovio mađarski nadbiskup. Prilikom ceremonije otkrivanja spomenika Hortiju u selu Čikak, predsednik opštine je istakao da je „Horti pokazao pravi put državi, koja je bila suviše razjedinjena“ i sve to u trenutku „kada je jedinstvo bilo prioritet“. Drugi govornik László Toroczkai, naglasio je da nije dovoljno samo postavljati spomenike Hortiju, već je potrebno nastaviti i njegovu politiku i tražiti reviziju Trijanonskog ugovora, odnosno „Trijanonskog diktata“, kako ga je nazvao. Ista opština je, bez ikakve povike iz mađarske prestonice, čak i bez ikakvih packi iz Brisela, prethodno već prekrstila nekadašnji trg „Bánya“ u „Nagy-Magyarország“, odnosno trg Velike Mađarske.
Geografske karte „velike Mađarske“, koja „zahvata“ i dobar deo teritorije Srbije – mogu se videti i na drumovima, na mnogim mađarskim automobilima.

PONAVLJAČI
Slično je i u Italiji. Na ulicama Rima, u najužem centru grada, u pešačkoj zoni nedaleko od Panteona, kao i u zabavišnom parku „Gardaland“, uz turistima omiljeno jezero Garda ili u susednoj državici San Marino (ponosnoj, jer je u vreme fašizma davala azil italijanskim Jevrejima), svuda se može uočiti isti prizor – veseli lik italijanskog „Dučea“ Benita Musolinija. Kalendari, privesci sa Dučeovim likom, novčanici, razglednice, pa čak i flaše vina najrazličitijih sorti, sve sa Musolinijevim portretom, najčešće torzo, u fašističkoj uniformi. Od prodavca u vinoteci u San Marinu saznajemo da se vino prodaje „kao alva“ baš zbog Dučeovog lika. U Musolinijevom rodnom Predapiju (Predappio), smeštena je i dan-danas njegova bista, a nadaleko su poznate i svetkovine koje se održavaju o godišnjici Dučeovog rođenja, komemoracije povodom njegove likvidacije, kao i slavlja na dan „marša na Rim“, kada je Musolini došao na vlast.
Džulijo Tam (Giulio Tam), katolički pop koji vodi verski deo svetkovina, nedavno je objasnio novinaru „Njujork tajmsa“ da se poštovaoci Musolinija okupljaju zato da bi se „zahvalili tom čoveku za njegove najevropskije, najmediteranskije i najorginalnije ideje“. A da li ta zahvalnost obuhvata i Musolinijeve koncentracione logore, napade na susedne države i rasističke zakone?
Vlasniku muzeja ide na živce samo to što mu je otežano reklamiranje jer mu razni „levičari“ stalno mrse konce uništavanjem tabli i putokaza koje usmeravaju putnike namernike ka Musolinijevom muzeju i grobnici. Nekadašnju Musolinijevu vilu, tj. njegov „Muzej uspomena“, uprkos lošoj signalizaciji na putevima, godišnje pronađe i obiđe oko 3.000 turista, dok oko sto hiljada posetilaca godišnje poseti Dučeov mauzolej. Upravo onoliko, koliko poštovalaca godišnje skrene i u Titovu „Kuću cveća“, u Beogradu, među kojima su, navodno, najbrojniji baš oni iz – Slovenije.
I dok putokaze ka Musolinijevom poslednjem počivalištu u Italiji skidaju levičarski „vandali“, u susednoj Sloveniji topografske table sa Titovim imenom skida Ustavni sud Slovenije u kojem su, da ironija bude potpuna, za takvu odluku glasali čak i potomci partizana.
Nije čudo da je povodom početka krize u Evropi predavač istorije na Univerzitetu „Kingston“ David Kynaston, inače autor „Gorke Britanije“, upozorio javnost putem britanskog „Gardijana“ da „nesumnjivo postoje paralele između Nemačke pre (Drugog svetskog) rata i one sada, pre svega u pogledu ekonomske krize, koja je izazvala masovnu nezaposlenost“. Kynaston podseća da se „u prošlom veku slom na Volstritu desio 1929. godine, a Hitler na vlast nije došao sve do 1933 godine“, što znači da i danas „vreme potrebno za uspon desnice – još uvek nije prošlo“, jer uporedo sa recesijom rastu populizam i kriza demokratskih institucija. Zato sve veći uspon desnih partija nije bezazlen, kako se možda čini. Izreka, prema kojoj je onaj „ko ne uči istoriju – osuđen da je ponavlja“, mogla bi da se pokaže, ponovo, surovo tačnom.

[/restrictedarea]

  hairy woman vzяtь zaйm s plohoй kizaйm pod nolь procentovonlaйn zaйm na kartu bez otkaza s 18 let