Kad netko ima savest prljavu, a mržnju čistu

Piše Ljiljana Bogdanović

Šta je u petnaestominutnom intervjuu zagrebačkom „Globusu“ tačno rekao istaknuti svetski mislilac Noam Čomski, i može li se verovati pisanju ovog lista kada prenosi navodno ubeđenje filozofa da savremena evropska situacija pogoduje bujanju fašističkih pokreta u Grčkoj, Srbiji, Mađarskoj, Austriji…

„Hrvati su najhrabriji narod na svetu, ne zato što se nikoga ne plaše, već zato što se ničega ne stide“, zaključio je davno srpski pesnik Jovan Dučić, sa poznatom sklonošću da životno iskustvo kondenzuje u britke i pamtljive definicije. Kako se sve savremeni društveni i medijski diskurs Hrvatske države odaziva „politički nekorektnom“ uopštavanju velikog pesnika, na maštovit način pokazano je u novom broju zagrebačkog nacionalnog tjednika „Globus“.

PITANJA I „BOMBA“
U broju 1124, od 22. juna 2012, „Globus“ je, naime, objavio intervju sa poznatim svetskim misliocem i slavnim intelektualcem Noamom Čomskim, u kojem je, na raskošnih pet strana, cedeći suvu drenovinu iz tematizovanja nekoliko opštih i poznatih društvenih i „svetskih“ pitanja o kojima se sagovornik rado i u decenijskom kontinuitetu izjašnjava, objavio i jednu „bombu“: u Srbiji je moguće, to jest verovatno je jačanje fašizma! Prema ovoj, navodno jasno i ciljano izrečenoj misli Čomskog, redakcija tjednika se idejno, uređivački i grafički sa dostojnom pažnjom odredila. Učinila je to „ignoriranjem“ svih velikih, u razgovoru dodirnutih, tema, da bi već u naslovnom bloku štampala bezmalo ceo jezgroviti i novini bez sumnje najdragoceniji odgovor: „Europa kao da čini samoubojstvo – nitko ne vidi što se događa jer je i dalje na snazi religija da je tržište uvijek u pravu. Ovo su okolnosti u kojima se fašistički pokreti mogu razviti. Pogledajte Grčku, Srbiju, Mađarsku, Austriju…“
Ukoliko to već „nitko“ ne „kuži“, budna novinarska savest u Hrvata, ovako upadljivom prezentacijom, pokazuje se doraslom upozorenju da će se dakle u Srbiji, a ne u njihovoj lepoj zemlji koja se je l’ te i ne pominje u ovom nelepom kontekstu, fašizam povampiriti. Ili je, možda, reč o tome da i Čomski i poštena hrvatska medijska elita, podrazumevaju kao izvesno da se u Hrvatskoj to sa fašizmom već dogodilo, da je vampir – dobro nahranjen – odavno oživeo, što onda, razume se, čini suvišnim nabrajanje i ove zemlje u navedenom kontekstu budućnosti? O tome se može nagađati, no neke su stvari u vezi sa tekstom i njegovom prezentacijom u novini daleko jasnije. Priznaje Tonči Antunović, autor ovog-u-hodu-intervjua, da u „’Globusovih’ ekskluzivnih 15 minuta sa najvećim umom današnjice“ ni za brzu šalicu kave nije bilo stvarne mogućnosti, ali se eto posrećilo da se izvuče zlatni žeton koji je dao mogućnost da se zemljama bez hipoteke fašizma, onako usput, to teško određenje pripiše, te da urednici u opremi teksta kapitalizuju veliki dobitak. Upravo su „kapitalizacija“ i „sjaj“ dobitka pobudili nedoumice i pitanja u delu srpske javnosti, posebno one koja je upućena u stavove i mišljenja „Globusovog“sagovornika, delom i zbog toga što  pažljivo prati njegova kritička javna istupanja. Među onima koji su sa velikom rezervom dočekali ovo navodno upozoravanje mislioca, ocenjujući da je reč, ukoliko ne o grubom falsifikatu, onda izvesno o tendencioznom učitavanju „viška značenja“ ili rečima istrgnutim iz konteksta, jesu i oni eminentni intelektualci koji su neretko autori i sagovornici našeg lista. Iznenađeni  „Globusovom“ prezentacijom razmišljanja uglednog filozofa, najneposrednije  su reagovali upravo „Pečatovi“ saradnici i autori koji su u dugogodišnjim profesionalnim i ličnim prijateljskim kontaktima sa slavnim MIT-ovim profesorom.
Kako to da  Čomski  ako već  ne prepoznaje fašizam kod samih Hrvata (kako aktuelni, tako i onaj koji beleži istorija), biva zabrinut mogućim jačanjem fašističkih pokreta kod Srba ili Grka – naroda  koji u  svojoj istoriji gotovo da i nemaju ovakav zapis? Sa pitanjem – šta je on tačno rekao – nekolicina se direktno obratila profesoru. Iz niza ovih nesporno zanimljivih i značajnih kontakata sa Čomskim sada izdvajamo rečitu prepisku Stefan Karganović-Noam Čomski, kao i jedno pismo Dajane Džonston, bliske prijateljice i koleginice Čomskog. „Globusova“ nepristrasnost i profesionalna sposobnost redakcije dobijaju (ne)očekivano obličje pod svetlom međukontinentalne telefonske i internet – korespondencije!

ČOMSKI  O INTERVJUU
Najpre je u pismu od 23. juna 2012, Čomski priznao Stefanu Karganoviću, advokatu i predsedniku „Istorijskog fonda Srebrenica“, da se „ne seća ni intervjua, ni novinara“.
Povodom ovog odgovora, Karganović za „Pečat“ komentariše: „Logično pitanje koje odmah dolazi na um jeste da li bi profesor Čomski, kao Jevrejin, prilikom navođenja zemalja gde bi se mogli steći uslovi za pojavljivanje fašističke klime navodio Srbiju, izostavljajući Hrvatsku gde po mnogima takva klima već dve decenije postoji i razvija se? Za razliku od velikog broja Amerikanaca, profesor Čomski vrlo dobro zna gde se na mapi sveta i Srbija i  Hrvatska nalaze, i šta se na tom području događalo za vreme Drugog svetskog rata, pre svega u odnosu na jevrejsku zajednicu.“
Kako u nastavku pisma, Čomski od Karganovića potom traži više pojedinosti, odnosno kopiju i prevod štampanog intervjua, kada to ubrzo i dobija,  u narednom pismu, 24. juna 2012, on pojašnjava: „Hvala na dopunskim pojedinostima. Ne sumnjam da se intervju dogodio, obično ih ima po nekoliko dnevno. To što vi navodite su stvari koje sam mogao i sam reći. To se odnosi i na rečenicu u vezi sa kojom postavljate pitanje: ‘Pogledajte samo Grčku ili Istočnu Evropu, na primjer Srbiju, Mađarsku, Austriju. Također i zapadne zemlje. Ovo su okolnosti u kojima se fašistički pokreti jako lako mogu pojaviti i razviti. I kod nas takođe.’ Srbija se tu ne izdvaja posebno i ne više od zapadnih zemalja ili SAD-a. U svim tim zemljama fašistički pokreti bi lako mogli da se pojave i razviju. Ne vidim u tome ništa problematično ili kontroverzno. Ne bih znao šta drugo da izjavim pored rečenice u intervjuu.“
Za „Pečat“, Karganović o ovom pismu Čomskog kaže :
„Pošto u svom prvom odgovoru profesor Čomski kaže da nema izvorni zapis intervjua sa Tončijem Antunovićem, nikada nećemo saznati šta je on stvarno Antunoviću rekao. Ali Čomski se ne seća ni intervjua, ni da je bilo razgovora o Srbiji… Bilo bi svakako greška Čomskom pripisivati aluzije koje mu kače oni koji su vodili intervju sa njime. Njihova agenda je jasna: da od fašizma distanciraju sebe i da ga, kao pravi ‘dobri susedi’, vežu za druge. Kako bilo, komentar Dajane Džonston čini mi se kao najprikladniji u vezi sa ovim  pitanjem.“

PRIZNANJE DAJANE DŽONSTON
Dr Dajana Džonston, poznati publicista i aktivistkinja, u pismu od 25. juna 2012, pismu adresiranom Karganoviću, ali upućenom zapravo srpskoj javnosti, a svakako posle razgovora sa samim Čomskim, razotkriva tendencioznu nadgradnju „nakačenu“ na plodove jednog blic-susreta u Kabinetu  MIT-a.
„Kao što je Čomski napisao, on rado i neprekidno daje takve intervjue i pripisuje im vrlo malo važnosti.  Lično bih rekla da Srbi ovo ne bi trebalo da uzmu preterano ozbiljno. Srbi poznaju stanje u svojoj zemlji bolje od najistaknutijeg intelektualca. Nije iznenađujuće da hrvatski list zloupotrebljava opuštene komentare da bi na taj način Srbe doveo u nepriliku“, piše Dajana Džonston.
Kako je zapravo vrlo kratki odgovor Čomskog u kojem se pominje Srbija, usledio na pitanje koje dovodi u vezu ekonomsku krizu i ekstremne desne stranke i pokrete („Mislite li da bi se mogao ponoviti politički scenario iz tridesetih , kada je kriza izrodila nacizam i dodatno razbuktala fašizam?“), Džonston je u nastavku obraćanja srpskoj javnosti još određenija – „Opaska koju navodi ‘Globus’ nije standardna analiza koju bi Čomski ponudio. To je generalizacija koja se temelji na pretpostavci, koja je raširena na Levici, da određene ekonomske okolnosti proizvode fašizam. Međutim, uopšte ne delim tu pretpostavku. Pojava fašizma u ranom dvadesetom veku bila je uglavnom reakcija na prisustvo (za koje se smatralo da predstavlja pretnju) militantnog masovnog komunističkog pokreta koji je inspiraciju tražio u boljševičkoj revoluciji. To je bio period masovne mobilizacije koja je bila u vezi sa masovnom prirodom industrijske proizvodnje. Situacija danas i priroda ekonomske krize vrlo su različiti. Pored toga, nacizam je bio reakcija jedne vrlo moćne zemlje na ponižavajući vojnički poraz u Prvom svetskom ratu. Nikakva reakcija slične vrste nije vidljiva, niti verovatna u Srbiji, bez obzira na to šta je zemlja preživela.“
Kao dobar poznavalac ne samo srpskih već i regionalnih-zapadnobalkanskih prilika, Dajana Džonston  upućuje i na jedan trag  značajan za razumevanje konteksta u kojem se iskrivljenja i klevete poput ovih uopšte i mogu razmatrati kao verodostojne. Trag vodi i do srpskih političara!
Dajana piše: „Pošto se izraz ‘ekstremni nacionalizam’ neprestano primenjuje od strane zapadnih medija na malobrojne srpske političare koji odmah ne kapituliraju na sve zapadne zahteve, i pošto se ‘nacionalizam’ (pogrešno) poistovećuje sa ‘fašizmom’, čitaoci zapadnih medija lako formiraju pretpostavku da u Srbiji mora da postoji ‘opasnost od fašizma’. Intervju koji je Čomski dao na jednostavan način ilustruje jednu gorku lekciju za Srbe: bez obzira na to šta oni radili, mejnstrim mediji će insistirati na negativnoj slici koju su srpski protivnici iskonstruisali pre dvadeset godina. Čomski nije odgovoran za to, niti je verovatno da je on u mogućnosti da to ispravi.“
Čomski je naravno odgovoran samo za svoje izjave, nikako za interpretacije tih izjava. Za Srbe i pred njima odgovorniji su oni koji „kapituliraju na sve zapadne zahteve“, kako reče i ova pronicljiva Amerikanka.
Ovi, pak, kao što znamo, nisu malobrojni, već su to srpski političari – u većini. Njihova saradnja jeste posredno utkana u armaturu raskošne klevetničke građevine koja pritiska naciju i buja u susednim zemljama. A što se pak Hrvatske tiče, možda je u temelje njene velike nevinosti povodom „bujanja i jačanja fašizma“ ovih dana ugrađen još jedan, paradigmatični kamen. Ugradio ga je Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“, kada je izjavio  da je Hrvatska „ostvarila san i plan bivšeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, koji je kazao da će problem Srba, kao remetilačkog faktora biti rešen kada ih bude u podnošljivom broju“. Do podnošljivog broja, dabome po fašističkoj metodologiji, stiže se na razne, nekako uvek slične načine. Jedan je ovaj na koji takođe u „Veritasu“ upućuju citatom: „U Hrvatskoj je od završetka rata i ‘smirivanja situacije’ pobijeno 87 civila Srba. Većinom starijih povratnika u Hrvatsku. Nijedan, ali nijedan počinilac nije pronađen.“ Izostavljamo, u ovom sklopu, citiranje definicija pojmova „fašizam“ i „stid“.