Jelena Pustovojtova: OPERACIJA „EVROPSKA UNIJA“: KOLIKO ĆE KOŠTATI SLOBODA

Histerija oko krize u Evropi je postala dimna zavesa kojom se krije promena vektora spoljne politike SAD. Sada će njena žaoka biti usmerena prema pet država koje pokušavaju da se oslobode od diktata Vašingtona koji se probija u sve pore sveta. Te države su Kina, Brazil, Indija, Turska. Naravno, i Rusija.

Predstavljajući na spoljnopolitičkoj areni faktički hegemona, Sjedinjene Države sebi nikada neće dozvoliti da budu ćušnute u ćoše samo zato što ih neko stiže po obimu unutrašnjeg bruto proizvoda ili što se setio imperijalne prošlosti sopstvene zemlje. Nacija ćifti koja na raspolaganju ima najelastičniju mašineriju za gušenje nacionalnih interesa većine država na svetu – američki dolar, koji je posle Breton-Vudsa izgubio svaku sposobnost da bude obezbeđen, poseduje najveću na svetu armiju najamnika, zaduženu da čuva i širi granice te poslednje imperije na svetu. Legionari Vašingtona danas grade nove bastione uticaja na Balkanu, Bliskom Istoku, u Severnoj Africi, Centralnoj Aziji. A Evropa, koja je zastranila u globalizam, sama pred noge MMF-a polaže svoju nacionalnu nezavisnost.

U trenutku udruživanja evropskih država u Evropsku uniju stanje njihove ekonomije, životni standard i – najvažnije – socijalni položaj po naseljenosti naroda u njima su bili različiti. Evropljani koji su živeli sa onoliko, koliko su imali, su znali da Nemci žive bolje. A da su Grci siromašniji. Zato su Nemci imali najveći PDV u Evropi, a Grčka je imala najveće starosne penzije. Jasno je da i kada bi se sabrala i podelila „gotovina“ niko ne bi počeo da živi „kao Nemci“, a da prima penziju kao Grci. Objektivno – svi su morali nešto da žrtvuju. Nemci su žrtvovali deo svog budžeta, a Grci – starosne penzije.

A onda se klopka zatvorila.

Pojava jedinstvenog opšteevropskog tržišta bez carinskih barijera i granica je postala odličan stimulans za transnacionalne korporacije i investiranje u proširenje proizvodnje i rast dobiti. Ali! Nova tržišta za plasman roba najvećih evropskih proizvođača u Evropskoj uniji su baš zemlje sa relativno slabom ekonomijom: Španija, Irska, Portugalija, Grčka. Tako se ekonomsko jačanje Evropske unije obezbeđuje zahvaljujući … ekonomskom slabošću njenih pojedinih članica.

Evropska integracija je neizbežno dovela do toga da je slab postajao sve slabiji, da je krupni evropski kapital gušio po evropskim ćorsokacima sitni biznis, da je nezaposlenost naglo počela da raste, a kada su evropski komesari to otkrili, oni su problem deficita budžeta zemalja koje su se survavale rešili jednostavno: naređeno je da se skrešu socijalni troškovi. Pa je tako ispalo da grčki penzioner mora svojom penzijom da plaća kako evropski kapitalista ne bi gubio dobit.

Ali on je to odbio.

U stvari, Grci i grčki penzioner su figure koje se sabiraju. Žrtve evropske integracije su postali najslabiji. Oni isti kojima su oči zamazivali slatkim kolačom visokog standarda, ali je kolač ispao previše vreo…

Uznemirujući signal sa Peloponeza je naterao „generale EU“ da obrate pažnju. Jer ukoliko se Grčka vrati svojoj drahmi i sama bude odlučivala koliko maslina će da gaji i kome da ih prodaje, kulica od karata Evropske unije će odmah da se zaklati: pojaviće se konkurent koga će trebati poprskati otrovom da se ne bi motao oko nogu krupnog biznisa. I u tom slučaju će lukava formula „evrointegracije u zajedničkom interesu“ da se pretvori u grubu bajku. I u tom slučaju moći će da se stavi masna tačka na kompletan briselski projekat.

Zato je sadašnja borba za Grčku sada zaista borba za budućnost Evropske unije. Međutim, bez obzira na to, iako naplašene protestima Grka, evropske kese za čuvanje para pljuckaju na te finese. Njih interesuje samo dobit. I zato one beže sa grčkog finansijskog tržišta, odbijaju da svoje rođene daju za grčke, a uz njih i irske, španske, portugalske, a sada već i italijanske, pa čak i francuske – hartije od vrednosti. Pošto su ostale bez očekivanih investicija, vlade tih zemalja pogledaju prema Briselu. Tačnije, prema Nemačkoj u kojoj, kako piše „Der Špigel“ „penzioni i investicioni fondovi, baš kao i osiguravajuće kompanije, gataju gde da ulože svoje milijarde. A pobednik je uvek – nemačka državna kasa“. I ne samo nemačka. Rukovodilac norveškog investicionog fonda Ingve Slingstad određuje sudbinu više od 450 milijardi evra. On kaže: „Ranije smo tražili nerizični aktivi koji bi nam donosili dobit. Sada smo shvatili: najveći deo čine aktivi bez ikakve dobiti, koji su uz to povezani sa rizikom“. Ako je od 1999. Do 2007. godine prosečna dohodovnost investicija Državnog fonda Norveške bila blizu 6% kamate, docnije se godišnji „dobitak“ smanjio na 1%.

Situacija je takva samo zato što je „izlazak Grčke iz valutnog saveza postao realnost, Španija vodi ogorčenu borbu za svoju finansijsku nezavisnost, a stanovništvo južnoevropskih zemalja diže novac sa računa u bankama do zadnje pare. Zato je samo pojačano bežanje kapitala u Nemačku, najsigurniju luku Evrope. Krajem maja je ministar finansija Nemačke dobio dvogodišnje pozajmice za čije korišćenje neće platiti ni centa. Čak se i investitori koji nemačkoj državnoj kasi pozajmljuju novac na 10 godina, danas zadovoljavaju sa 1,2% kamate na godišnjem nivou. Dohodovnost državnih obligacija SAD i japanskih dužničkih papira se nalazi na isto tako skromnom nivou.

„Ono što zadovoljava pojedine ministre finansija, investitore vrlo ozbiljno uznemiruje. Sa ispravkom zbog inflacije mnogi na kraju budu u minusu. Investiranje se pretvara u uništavanje novca: aktiva koje zaista donose ma i najmanji realni dohodak, je ostalo malo“ – zvoni „der Špigel“ na uzbunu.

Ko su ti profesionalni investitori koji na planetarnom nivou danas upravljaju sa više od 60 biliona evra? Grci? Nemci? Španci? Ti „finansijski skakavci“ čak nemaju ni lica, a ne samo nacionalnost. Nemaju ni otadžbinu. Sve u svemu – to su ogromne vreće za novac. Zaista ih uopšte nije briga za našeg penzionera iz Atine.

I finansijska kriza Evrope – to je samo trijumf krupnog evropskog kapitala, koji će plaćati opet – evropljani, jer „mavr“ je, kako se ono kaže, uradio šta je trebalo i sada može da se skloni.

Ne znajući gde da ulože milijarde koje pritiču u zemlju, ekspert za investicije Folker Blau iz fonda Pimco, koji upravlja sredstvima kompanije Allianz i drugih evropskih osiguravajućih koncerna, žali se da „osiguravajući biznis u Nemačkoj – to je kao Porshe, za koji je dozvoljeno da ide samo prvom brzinom. Samo u polise životnog osiguranja u Nemačkoj je uloženo 734 milijarde evra“ – on uzdiše.

    A koliko je potrebno Grčkoj da bi se danas osetila slobodno? Petina toga! 130 milijardi evra.

          Najverovatnije je da će ih dobiti. Ali pod uslovima, koji će, po proračunu Nacionalne banke Grčke, sledeće godine dovesti do pada BDP-a zemlje za 6%. To znači da će u četiri poslednje godine „pomoći“ on opasti ukupno za 19%, a nezaposlenost će se popeti na 24%. Ukoliko ne stigne novac EU zemlja neće moći da plaća zarade budžetskim korisnicima i da održi svoj bilans. Tako da cena slobode leti sve više, a to i jeste rezultat operacije čija je šifra „Evropska unija“.

         Zbog konvulzija EU meni se jako sviđaju obični američki momci sa reke Potomak! Njihov glavni trgovinski partner i saveznik „u dobru i zlu“, može da se kaže – tone, a šta brine Vašington? Kako piše „The National Interest“ Amerikancima se sviđa da sada svi pričaju o krahu Vestfalskog sistema suverenih nacionalnih država, u čijoj osnovi leži priznavanje nerušivosti postojećih granica. Taj sistem koji je stvoren istorijski, de-fakto je razrušen. Primer je svrgavanje Slobodana Miloševića, Sadama Huseina, Moamera Gadafija – SAD su se prve potrudile da do toga dođe. Amerikanci – i oni neokonzervativni, i oni liberalni, ne vide ništa loše u takvom razvoju situacije. Oni se ne brinu ni zbog evropske krize koja je isprovocirana evroatlanskim korporativnim lobijem. Glavni problem, smatra «The National Interest», „zaključuje se u tome da je nekoliko bivših imperija diglo glavu, uspešno pretvarajući u život svoje ambicije“. Naravno, najpre se misli na Kinu. „Oslanjajući se na svoju političku, ekonomsku i vojnu snagu, ona teži da postane glavna država u regionu, kojoj sve ostale treba da se klanjaju i da se potčinjavaju. Na Bliskom Istoku i u Centralnoj Aziji Turska žuri da iskoristi svoje političke i ekonomske snage, koje je ponovo otkrila, kako bi proširila svoj uticaj na države koje su nekada ulazile u Osmansku imperiju. Rusija svoje ogromne rezerve energenata pretvara u instrument za delovanje na druge zemlje, pritiskajući Evropu i težeći da preuzme kontrolu nad teritorijama koje su nekada spadale u Rusku imperiju i SSSR. Ne treba da se zaboravi ni Indija, čija rastuća ekonomska snaga smeta razvoju susednih zemalja iz tog regiona, kojim su nekada vladali veliki Mongoli. Najzad da uzmemo Brazil, koji, izgleda, želi da proširi svoj uticaj na bivše posede Portugalske imperije u Africi, koristeći za to prednosti svoje ekonomije koja se vrlo brzo razvija. Može da se kaže da imperijalno nasleđe tih država predstavlja impuls, koji leži u osnovi njihovih težnji da igraju važniju ulogu ne samo u svom regionu, već i na svetskoj areni“ – piše «The National Interest». Sa gledišta tog lista opasnost je u tome što sve te zemlje predpostavljaju da «Sjedinjene Države i još više Evropa ne treba da monopolizuju proces donošenja odluka, odnosno da nemaju pravo da donose odluke u ime čitave svetske zajednice. One odriču sastav sveta, onakav, kakav je napravljen posle Drugog vetskog rata, smatrajući da je on zastareo, i neće automatski da se po svim pitanjima slože saAmerikom».

             Simptomatično je da je «sastav sveta, koji je na američki način određen posle Drugog svetskog rata» u početku isključivao postojanje Sovjetskog Saveza. Danas taj sastav sveta isto tako kategorično isključuje “imperijalne težnje” pomenute opasne «petorke». «Za sada nema nikakvih znakova da se imperijalne težnje tih pet država i sigurnost da su u pravu, koja ih prati, smanjuju. Naprotiv, te ambicije, reklo bi se, postaju sve očiglednije svake godine. Političarima u Vašingtonu… biće potrebna sva njihova intuicija, kako bi uspešno radili sa državama koje za sebe žele viši status na svetskoj areni, polazeći u svom radu od motiva, kakvi su njihova nekadašnja slava i sadašnji uspesi».

                 A oslobođenje od te američke «pete» će koštati mnogo skuplje nego rezultati operacije zvane «Evropska unija».

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)