Halo, Kosovo

Piše Nikola Vrzić

Ako je zaista svejedno kakvu će vladu Srbija dobiti dokle god će ta vlada „brzo“ (citat: Hilari Klinton) ispuniti kosovske zahteve Vašingtona i Brisela, znači li to da je pravi pobednik đurđevdanskih izbora u Srbiji, zapravo, Hašim Tači?

 

Evo šta nas čeka. Ne proričemo, ne pogađamo, samo sabiramo dva i dva: Srbija i Kosovo sklapaju međudržavne sporazume, od kojih će prvi biti o energetskoj zajednici. Kosovo dobija sopstveni pozivni broj, kao i svaka nezavisna država. Srbija ukida svoje institucije na Kosovu i Metohiji; najpre administrativne i pravosudne, a potom i sve ostale. Sastaju se predsednici i/ili premijeri Srbije i Kosova. Kosovo i Srbija, otvaranjem kancelarija u Beogradu i Prištini, uspostavljaju diplomatske odnose.
U ostatku Srbije, zamrzavaju se plate, a samim tim i penzije. Povećava se PDV. Evro nastavlja da raste. Struja poskupljuje na jesen. Poskupljuje, samim tim, i sve ostalo. Sve sem našeg života, i tako dok ne pocrkamo. Uz jedinu dilemu hoćemo li pocrkati od gladi ili od hladnoće.

[restrictedarea]

UNAPREĐENI DIJALOG
Dokazi ovakve računice? Evo i njih. Međudržavni sporazumi Srbije i Kosova, pozivni broj za Kosovo (potvrdio ga je javno i lider SPS-a Ivica Dačić: „Kako će se naša vlada ponašati za nekoliko meseci, kada kažu da mora Kosovo da dobije poseban telefonski broj?“) i ukidanje srpskih institucija na KiM pobrojani su u uslovima Saveta EU za određivanje datuma početka pregovora o srpskoj EU kandidaturi; uslova povodom kojih je, tokom posete Briselu, Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, „istakao da je ubeđen da se zahtevi Evrope u vezi sa Kosovom mogu ispuniti“. O predstojećem sastanku na vrhu, što je jedna od zapovesti EU izaslanika Miroslava Lajčaku Beogradu (o čemu je „Pečat“ nedavno pisao) imamo nekoliko svedočanstava; Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, izjavljuje da je „predsednik Srbije Tomislav Nikolić spreman na dijalog sa predsednicom Kosova Atifete Jahjagom“, precizirajući da je tokom posete Briselu on „izrazio spremnost da razgovara sa svakim sa Kosova osim sa premijerom Hašimom Tačijem“, dodajući i da je time „inicijativa za susret na vrhu između Beograda i Prištine praktično potekla iz Beograda“. Prištinska „Koha ditore“, tim povodom, piše da je EU „optimista povodom mogućnosti susreta predsednika Kosova i Srbije, Atifete Jahjage i Tomislava Nikolića. Visoki međunarodni zvaničnici rekli su listu da je u Briselu u toku planiranje organizacije ovakvog sastanka, kako bi dijalog između Kosova i Srbije sa tehničkog bio unapređen na viši nivo. Mogućnost sastanka na nivou premijera takođe nije odbačena, ali se sastanak Jahjaga-Nikolić smatra verovatnijim.“ A Borko Stefanović, srpski pregovarač s Kosovom, kaže: „Nastavak dijaloga s Prištinom vodiće se na višem državnom nivou, odnosno vodiće ih budući premijer ili predsednik države.“ Najzad, recipročno otvaranje kancelarija u Beogradu i Prištini još jedna je od Lajčakovih zapovesti koje su svi pokušali da sakriju. Dok je nije potvrdio Ivica Dačić, upitavši ovih dana s naivnošću francuske sobarice: „Kako će se naša vlada ponašati za dva meseca, kada EU bude rekla da moramo da otvorimo kancelariju u Prištini?“
Pri čemu je uslov svih uslova da Srbija, ponajpre, primeni sve sporazume koje je B. Stefanović dosad postigao u Briselu. Bez primene sporazuma nema nastavka pregovora, poručuje kosovski vicepremijer Hajredin Kuči, kome uzvraća Žan Fransoa Fitu, francuski ministar na Kosovu. Kaže, „zahtev Prištine je normalan“ i dodaje, „Kosovo ima podršku za takav svoj stav“. A sporazumi, kako smo pisali prošle nedelje, između ostalog predviđaju formalizaciju državne granice između Srbije i Kosova, i dokumenta nezavisnog Kosova za kosmetske Srbe. No, rekao je predsednik Nikolić u Briselu, u tim dogovorima nije video „ništa što bi bilo u suprotnosti sa srpskim ustavom i srpskim interesima“. Verovatno da još nije pročitao poslednji broj „Pečata“ kada je to izgovorio, inače ne bi.
Dok bi mračnu i hladnu ekonomsku budućnost mogao da ublaži samo veliki novac iz Rusije (pošto ga u EU i SAD nema. Eto, i Kipar, članica EU, pozajmiće od Moskve, a ne od Brisela ili Vašingtona), novac uz to i mudro i pošteno upotrebljen. Ali kakve veze imaju cena struje i povećanje PDV-a, pa i upotreba eventualnog ruskog novca, sa odbranom Kosova i Metohije? Imaju veze i te kako. Prethodne četiri godine vladavine DS-a, naime, pokazale su nam jedno: što je Kosmet postajao udaljeniji od Srbije, to smo i svi mi postajali siromašniji. Ne mislimo, pri tom, na duhovno osiromašenje, niti na otimačinu kosovskih rudnih bogatstava, iako je i to nesumnjivo, već na naše novčanike. Objašnjenje je jednostavno; kome nije stalo do odbrane naše zemlje i njene teritorije, još manje mu je stalo do odbrane našeg životnog standarda. Za razliku, je l’, od sopstvenog standarda. Tako da, sve i ako DS-a ne bude u narednoj Vladi Srbije, ali u njoj ostane duh DS-ove proevropske kosovske politike, očekujmo i nastavak sličnog propadanja u kojem je jedina izvesna promena, promena imena državnih funkcionera koji se bogate na našem siromašenju.

(NE)POŽELJNI PARTNERI
Što nas još jednom dovodi do formiranja nove srpske vlade. Samo jedno je tu izvesno: Demokratske stranke Srbije u njoj biti neće. Niko ih, uostalom, u pregovore nije ni zvao, iako svi (ostali) pregovaraju sa svima ostalima, sve i ako su se u proteklih nekoliko dana ućutali. Zašto niko ne zove DSS? Zato što pristajanje na DSS u vladajućoj koaliciji označava meru srpskog nepristajanja na onakve naloge EU. I obrnuto, naravno. A „Brisel je preko evropskog komesara Štefana Filea, ali i bilateralnim kanalima iz zemalja EU poput Nemačke i Francuske, poručio da (…) je Evropljanima najvažnije da u tu vladu ne uđe DSS“, izvestio nas je „Blic“, medijski javni servis EU interesa u Srbiji. I „Danas“ ocenjuje da je „zajednički imenitelj zapadnih faktora da bi srpska vlada trebalo da bude ‘kooperativna’ oko Kosova“, i citira Aleksandru Joksimović, nekadašnju saradnicu Gorana Svilanovića, danas direktorku NVO Centra za spoljnu politiku, koja kaže da je „sigurno da je Zapadu DSS potpuno nepoželjan za saradnju“.
I zato je, izgleda, jedino što bi trebalo da nas zanima hoće li – a neće – u narednoj vladi biti i DSS-a (to jest, osim ako se eventualno razmontiravanje žutog kartela ne pokaže značajnijim nego što bi zapadni kreatori kooperativne srpske vlade želeli). Pošto su svi ostali poželjni, jer ih – tumači dalje Aleksandra Joksimović – „doživljavaju kao fleksibilnije i prihvataju svaku njihovu kombinaciju u vladi“. „Zapadu je“, piše „Danas“, „važno da se ‘radi posao’, dakle da vlada normalizuje odnose s Kosovom i sprovodi ekonomske reforme, a ko će je konkretno predvoditi, DS ili SNS, od sporednog je značaja.“ Ili, kako „Tanjugu“ reče neimenovani funkcioner američkog Stejt departmenta, „Srbija bi trebalo da odluči ko će voditi buduću vladu, DS ili SNS, i tu se SAD ne mešaju“.
Pa, ko će je voditi, pošto smo već utvrdili gde bi trebalo da je povede? Boris Tadić i DS? U već viđenoj, šizofrenoj kombinaciji sa LDP-om, koalicijom oko SPS-a i URS-om. Tadić na URS mora da pristane jer bez URS-a nema ni SPS-a, i na to je, iako nije želeo, već pristao i sad mu još samo preostaje da se do kraja ponizi i da pristane čak i na Mlađana Dinkića lično u svojoj vladi, kao i na sve narasle zahteve koje ima novoformirani savez Dačića i Dinkića da ne bi prešao u suparnički tabor koji predvodi SNS. I spreman je Tadić da se (i) pred Dinkićem ponizi do kraja, pa je zato u utorak i putovao u Brisel, da moli EU da mu pomogne u sastavljanju ovakve vlade.
Ali pitanje je da li će mu ovoga puta EU pomoći, jer Nemačka jeste nezadovoljna Tadićem i njegovim neispunjenim kosovskim obećanjima; ne zato što je odbijao da ih ispuni, već zato što ih nije ispunjavao dovoljnom brzinom, a vremena za otezanje proevropskoj Srbiji Zapad više ne daje (baš to je i bila postizborna poruka američkog državnog sekretara Hilari Klinton, otkrio je Ivica Dačić u još jednom od izliva iskrenosti, ali su to ovdašnji mediji propustili da prenesu). S druge strane, tvrde sada mediji („Danas“), v.d. predsednika SNS-a Aleksandar Vučić je, tokom nedavne posete Berlinu, na Kristofa Hojzgena, prvog savetnika Angele Merkel za spoljnu politiku i bezbednost, „ostavio ‘veoma pozitivan utisak’, i Nemačka ne bi imala ništa protiv da se u Beogradu formira vlada čija bi okosnica bili naprednjaci“. Pri tom, SNS više i ne spominje da će o formiranju vlade najpre razgovarati s jedinim koji je podržao Nikolićevu predsedničku kandidaturu (Vojislav Koštunica), već pozivaju one koji su pozivali da se glasa za Nikolićevog protivkandidata, nudeći Dačiću čak i premijersku poziciju, a Dinkiću – ako je verovati glasinama koje se puštaju – sve što se usudio da poželi čak i u svojim najraskošnijim snovima.
Ili će, pak, Dačiću uspeti ono što, možda, potajno i želi; da se izmakne iz vlade koja će morati da ispuni sve strašne kosovske uslove, odnosno da makar u nju uvuče i DS i SNS? Mogućnost velike koalicije reanimirao je ovih dana Rasim Ljajić, predsednik Socijaldemokratske partije Srbije: „Da se ja pitam i odlučujem, ukoliko ne bi brzo uspelo formiranje vlade sa SPS-om, LDP-om i URS-om, otpočeo bih pregovore sa SNS-om oko formiranja velike koalicije. Jer, sve je bolje od novih izbora.“ Ili je ta pretnja SNS-om, samo, bila upućena novoformiranom savezu Dačića i Dinkića, ne bi li ih naterala da smanje svoje prohteve?

EVROPSKI PUT NIKUDA
Tek, izuzimajući minimalnu mogućnost ponavljanja izbora, i još manju da u vladu uđe neposlušni DSS, sva je prilika da ćemo dobiti vladu koja će slušati sve što joj Evropska unija kaže. Da bismo brže ušli u Uniju, iako možda nećemo ući čak i da učinimo sve što nam se odatle naredi. To jest, ako ispunimo sve uslove, kako se to kaže da ne bi zvučalo kao da ispunjavamo naređenja. Čita li iko, zaboga, ono što nam EU obećava u svojim zvaničnim dokumentima, u mišljenjima o članstvu Srbije u EU? Tamo se navodi da, uz tri kriterijuma iz Kopenhagena koji od kandidata za članstvo u EU zahtevaju stabilnost institucija, funkcionisanje tržišne ekonomije i „sposobnost da se preuzmu obaveze članstva“, stoji i četvrti: „Kapacitet Unije da prihvati nove članove, a u isto vreme očuva postignute uspehe u evropskim integracijama, takođe predstavlja važnu komponentu procesa, u zajedničkom interesu i Unije i zemalja kandidata.“ Pa se tome dodaje, da ne bude nikakve zabune, i ova konstatacija: „Decembra 2006. godine, Evropski savet složio se da ‘strategija proširenja koja se zasniva na konsolidaciji, ispunjenju uslova i komunikaciji, u kombinaciji sa kapacitetom EU da integriše nove članove, predstavlja osnov za obnovljeni konsenzus o proširenju EU.“ Što sve zajedno znači da možemo da učinimo ama baš sve što Briselu padne na pamet da od nas zatraži, od Kosova do Vojvodine i Raške oblasti pride, pa da nam i pored toga poruče da im je žao, ali ne mogu da nas prime jer EU nema „kapaciteta da integriše nove članove“. A uprkos tome, u Skupštini Srbije danas imamo 229 poslanika koji veruju da je evropski put Srbije najpametnije što možemo da učinimo…
Sve ovo, naravno, tek da ne bude da nismo znali šta nas čeka. Kao da od toga imamo ikakve vajde.

[/restrictedarea]