Draža Mihailović i srpsko pitanje

Piše Aleksandar Nikitović

Zašto je slučaj generala Dragoljuba Mihailovića i danas aktuelan, i na koji način on zadire u sadašnje političke prilike u Srbiji, kao i u srpsko pitanje uopšte?

 

Nedavno je Fond „Slobodan Jovanović“ objavio knjigu Slobodana Jovanovića „O istorijskoj ličnosti generala Mihailovića“. Reč je o više tekstova koje je Jovanović napisao o slučaju i sudbini Dragoljuba Mihailovića. U prvi mah može se učiniti da je reč o knjizi koja ima samo istoriografski karakter i da se samim tim ničim ne dotiče sadašnjih srpskih političkih zbivanja. Ako bi knjigu čitali samo kao važno istorijsko svedočanstvo, i u tom slučaju ona bi imala dragocenu vrednost. Međutim, postoje i važni razlozi koji govore u prilog tome da je pitanje generala Mihailovića i danas aktuelno, i da na određen način zadire u sadašnje političke prilike u Srbiji, kao i u srpsko pitanje uopšte.

„ZLOČINAC“ IZVRGNUT NEDOSTOJNOM RUGLU

[restrictedarea]

Kada je reč o našoj javnosti o slučaju generala Mihailovića se govori zbog pokrenutog procesa sudske rehabilitacije i odluke još uvek aktuelne vlade da formira državnu komisiju koja će otkriti Mihailovićev grob. Pravni osnov za pokretanje postupka za rehabilitaciju Draže Mihailovića predstavlja Zakon o rehabilitaciji koji je donet 2006. godine. Iste godine Vojislav Mihailović, tadašnji potpredsednik Skupštine Srbije i unuk generala Mihailovića podneo je zahtev za njegovu rehabilitaciju. Zadržimo se na činjenicama da sudski postupak još nije završen, kao da ni državna komisija još nije utvrdila mesto pogubljenja i grob generala Mihailovića, jer nas uvode u dublji sloj važnosti pitanja generala Mihailovića za srpsku politiku.
Tri su stvari koje ovde zaslužuju posebnu pažnju. Prva je medijska vest da je u junu 2011. godine državna komisija otkrila na Adi mesto na kojem je Mihailović ubijen i da su pronađene ljudske kosti koje su najverovatnije njegove. Da je reč o Mihailovićevom grobu potkrepljeno je novinskim napisima da su pronađene i muštikla i starinsko „unuče“ za rakiju. Međutim, ubrzo je otkriveno i javnosti saopšteno da nisu pronađene Dražine kosti, već da se radi o životinjskim kostima. Drugim rečima ispostavilo se da je državna komisija umesto groba generala Mihailovića pronašla životinjske kosti. A posebno je zanimljivo kako je otkriće životinjskih kostiju umesto ljudskih predstavljeno medijima: „O rezultatima ispitivanja obavešten je nadležni istražni sudija Dragan Pantelić… Antropološki tim nije se bavio pitanjem jesu li od ove ili one, ili neke treće vrste životinja, prasadi, jagnjadi ili teladi. Naime, poučena ovim iskustvom traženja i nalaženja, državna komisija planira nastavak istraživanja i iskopavanja na Adi u avgustu – ovog puta po svim stručnim pravilima, sudsko-medicinskim, arheološkim i antropološkim.“
Dakle, kada bismo hteli da izvučemo zaključak iz ove vesti on glasi da je državna komisija tražila generala Mihailovića, ali da nije našla njegove ostatke već je našla životinjske kosti.
Zatim, druga stvar koja zaslužuje pažnju jeste vest da je Sud zahtevao utvrđivanje činjenice da li je general Mihailović uopšte mrtav. Pošto je državna komisija umesto Mihailovića pronašla životinjske kosti sada se ide korak dalje, pa se postavlja pitanje da li je Mihailović uopšte ubijen. Odnosno, postavlja se pitanje da li je istinita činjenica da je hrvatski revolucionar i komunista Josip Broz Tito likvidirao srpskog vojnog komandanta Dragoljuba Mihailovića. Pravna logika nalaže da se ne može rehabilitovati onaj ko je osuđen na smrt streljanjem, ako se prethodno ne utvrdi da je ubijen onaj za koga se traži rehabilitacija. I ova vrhunska pravnička mudrost, koja gotovo prelazi u otvoreno ruganje, na najbolji način se ispoljila u procesu rehabilitacije generala Mihailovića kroz tvrdnju da nema pouzdanih dokaza da je Mihailović ubijen. Što opet vodi prirodnom zaključku da ako nema dokaza da je Mihailović ubijen, nema ni osnova da bude rehabilitovan. Tako je Viši sud u Beogradu i došao do stava da bez dokaza o Mihailovićevoj smrti ne može odlučiti o zahtevu za njegovu rehabilitaciju, odnosno poništiti presudu od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem.
Ni to da su umesto Draže pronađene životinjske kosti, ni to da se zapravo ne zna ni da li je Mihailović uopšte ubijen, nije bilo dovoljno u ovom postupku bestidnog izrugivanja generalu Mihailoviću. Otišlo se još jedan korak dalje. Naime, „Tanjug“ je preneo sledeću vest: „Postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, u kojem bi komandant kraljevske vojske u otadžbini Dragoljub Mihailović trebalo da bude proglašen mrtvim, biće nastavljen pošto mu Centar za socijalni rad posthumno postavi privremenog staratelja. Sud čeka da Centar za socijalni rad postavi staratelja Mihailoviću kako predviđa Zakon o vanparničnom postupku, da bi mogao da zakaže ročište na kojem će utvrditi sve okolnosti slučaja i doneti rešenje kojim bi bio određen dan i čas smrti Mihailovića“, rekla je danas „Tanjugu“ portparol suda Gordana Vuković.
Na ovaj način prava i nadležna adresa za generala Mihailovića postao je Centar za socijalni rad, koji najpre mora da za ubijenog srpskog komandanta kraljevske vojske u otadžbini postavi „privremenog staratelja“. Nema ništa od rehabilitacije generala Mihailovića dok Centar za socijalni rad najpre posthumno ne odredi privremenog staratelja. Time Sud hoće da kaže da ima takvu vrstu vlasti nad Dragoljubom Mihailovićem da će mu i mrtvom odrediti „privremenog staratelja“.
Zamislimo da je na ovakav način vođen postupak protiv bilo kog Srbina u Zagrebu, Tirani ili Sarajevu. Da su započeli sa kostima uginulih životinja i dogurali do „posthumnog privremenog staratelja“. Verovatno bi cela nacija bila posramljena što se tako postupa sa jednim Srbinom. A ovde vidimo kako srpska vlast u Beogradu sramno vređa mrtvog srpskog generala.
Zašto je to tako? Zašto je Dragoljub Mihailović morao da bude streljan, proglašen izdajnikom i neprijateljem srpskog naroda, a da onaj koji ga je ubio i oklevetao – Josip Broz Tito bude proglašen ne samo pravim i najvećim prijateljem srpskog naroda, nego i najvećim sinom srpskog naroda? Zašto se i danas čuje histerična vika iz Zagreba da je Mihailović zločinac, a u Beogradu izvrgava nedostojnom ruglu?

IZMEĐU SOVJETA I ZAPADNIH SILA
Odgovor bi trebalo potražiti na pravom mestu, a to znači ni u Beogradu, koji danas samo poslušno ispunjava naloge, niti u Zagrebu koji je saglasno svojoj najdubljoj tradiciji uvek samo ispružena ruka velikih sila i branilac lažne titoističke simetrije između četnika i ustaša. Najbolji mogući odgovor može se naći u pismu koje je engleski premijer Vinston Čerčil poslao 29. marta 1943. godine predsedniku jugoslovenske vlade u izbeglištvu Slobodanu Jovanoviću, a koje se može pročitati u pomenutoj knjizi „O istorijskoj ličnosti generala Mihailovića“. Uzevši u celini, Čerčilovo pismo zaslužuje najveću moguću pažnju jer ono pokazuje dugoročnu britansku strategiju, kako prema srpskom pitanju, tako i uopšte prema unutrašnjem uređenju i konačnoj budućnosti Jugoslavije. Za ovu priliku usredsredićemo svoj pogled na Čerčilov odnos prema generalu Mihailoviću. Naime, ono što je ovde od najveće važnosti jeste da Čerčil u pismu navodi Mihailovićeve reči. Tako Čerčil citira generala Mihailovića: „Englezi se sada bore do poslednjeg Srbina u Jugoslaviji. On je nastavio da Englezi probaju da kupe srpsku krv po cenu beznačajne količine oružja, ali da on nikada neće uzeti učešće u ovoj besramnoj trgovini koja je tipičan primer tradicionalne engleske perfidije.“
Da pogledamo šta je zapravo Mihailović po Čerčilovom svedočenju rekao. Pre svega ovde je reč o odnosima Srbije i Engleske kao velike zapadne sile. S jedne strane, Mihailović navodi da Engleska ima za svoj cilj da ratuje do poslednjeg Srbina i da je spremna da kupi srpsku krv tako što će je platiti beznačajnom količinom oružja. S druge strane, kada je reč o Srbiji, Mihailović je rekao da on nikada neće uzeti učešće u ovoj trgovini, odnosno da za njega srpski narod i srpski nacionalni interesi ne podležu trgovini. Trebalo bi obratiti pažnju da je Mihailović naglasio da on neće uzeti učešća u ovoj trgovini, a da nije rekao da Srbija neće uzeti učešća. Ovo mesto govori da je general Mihailović bio svestan i snage Engleske kao velike sile da nametne svoja rešenja, ali i podeljenosti srpskog naroda na dva pokreta otpora.
Suština Mihailovićevih reči je da Engleska kao sila ne priznaje pravo srpskom narodu na vlastite nacionalne interese, već se isključivo rukovodi svojim geopolitičkim interesima. U tim interesima Engleska nameće Srbima obavezu opšteg narodnog stradanja i pogibije, i spremna je da plati određenu, očigledno minimalnu cenu zarad ostvarenje svojih interesa. Mihailovićev odgovor na pritisak Engleske da Srbi na najskuplji način, dakle sopstvenom krvlju služe ostvarivanju engleskih interesa, jeste da je njegova jedina dužnost da služi interesima sopstvenog naroda. I upravo u tome leži pravi uzrok i smisao smaknuća Mihailovića. Velike sile zahtevaju da se služi njihovim interesima, a general Mihailović je po svaku cenu hteo da služi srpskim nacionalnim interesima. To je opredelilo njegovu životnu sudbinu, ali je i temeljno opredelilo sudbinu Srbije i srpskog naroda. Zato što je raspored velikih sila i njihovog tadašnjeg uticaja bio takav da su Srbi, bilo da su pripadali četničkom ili partizanskom pokretu, primoravani da služe Sovjetima ili zapadnim silama. Jedino nije bilo mesta da se bude za Srbiju i srpski nacionalni interes.
Mihailovićevo insistiranje na srpskim interesima nije samo opredelilo da ga Britanci prepuste slanju na gubilište, nego je potvrđeno i ustoličeno pravilo da će biti žigosan i osuđen svako ko se usudi da odbije nalog velikih zapadnih sila i pokuša da se bori za interese Srbije. Zato je uz dopuštenje zapadnih sila Brozov režim sasuo na glavu Mihailovića najbezobzirnije laži koje su i danas prisutne. Zbog toga danas Mihailovića traže preturajući po životinjskim kostima, i zato je ubijen i ponižen potpao pod nadležnost Centra za socijalni rad koji bi trebalo da mu „posthumno odredi privremenog staratelja“.
Drama srpskog naroda se odvija i kroz sudbinu Draže Mihailovića. Njegova borba, njegovo ubistvo i veliko stradanje kroz koje je prošao, kao i poniženje koje mu je priredila sadašnja vlast načinom na koji se vodi postupak za njegovu rehabilitaciju, govori da su velike sile surove kada uoče da Srbi pokušavaju da svoju zemlju otmu njihovoj kontroli. Ova drama srpskog naroda je započela ukidanjem srpske države i stvaranjem Jugoslavije. Ona se nastavlja i pošto je nestala Jugoslavija, a njeno uništenje je iskorišćeno i da se srpskom nacionalnom prostoru nanesu dugotrajne i ozbiljne štete. Zapravo je gotovo ceo vek bila suspendovana srpska država zarad nadnacionalne jugoslovenske tvorevine. I neće biti nimalo lak zadatak da se ponovo uspostavi srpska država koja brine o svojim interesima i ne potpada pod kontrolu velikih sila. Način na koji se i dalje obračunava sa generalom Mihailovićem najbolje govori o tome.
Zato nema ni većeg, ni prečeg, ni težeg državnog i nacionalnog cilja od rehabilitacije prava na srpsku državu, rehabilitacije prava na srpske nacionalne interese i rehabilitacije prava da o srpskoj državi i srpskoj stvari odlučuje Srbija i srpski narod, a ne strane sile. Dobar primer da je u presudno važnim stvarima moguće da srpski narod samostalno odlučuje jeste donošenje Ustava iz 2006. godine. To je važan dokaz da Srbija može da brani svoje nacionalne interese i vodi samostalnu politiku kada u zemlji postoji nacionalni konsenzus i promišljena politika. Samo je po sebi jasno da je nemoguće voditi samostalnu srpsku politiku u nadnacionalnoj tvorevini kakva je bila Jugoslavija ili na osnovu nadnacionalne i internacionalne ideologije bilo koje vrste. Ove dve velike i tragične zablude imale su i imaju nesagledive posledice po srpski narod. Po istom principu nemoguće je voditi samostalnu državnu i nacionalnu srpsku politiku na osnovu politike da EU nema alternativu. Ono što je zajedničko generalu Mihailoviću i mnogim drugim Srbima koji su zastupali međusobno različite ideološke pravce, jeste jasno i nepokolebljivo uverenje da je prva i najpreča dužnost dosledno i neodustajno se boriti za Srbiju i srpske nacionalne interese.

[/restrictedarea]