Ana Filimonova: T.NIKOLIĆ I B.TADIĆ: BORBA ZA STRATEŠKU INICIJATIVU ILI NJENA IMITACIJA

Posle završetka parlamentarnih i predsedničkih izbora napregnutost političke situacije u Srbiji ne samo da se ne smanjuje, već naprotiv, dobija sve oštriji karakter.

Da podsetimo da je izbor T.Nikolića na mesto predsednika Republike povezan sa nekoliko interesantnih detalja. Prvi je da je on, kažu, zbog „tehničke greške“, od Evropske unije tri sata pre završetka glasanja na izbornim mestima dobio čestitku zbog pobede na izborima! Zaista je moguće da je to samo slučajnost, ili je ipak možda zapadni faktor odlučio da u poslednjem trenutku prihvati smenu opštepriznatog favorita B.Tadića i da u srpskoj „predsedničkoj partiji“ kako bi sigurno pobedio – žrtvuje kraljicu. Cilj tog postupka je stabilizacija potencijalno eksplozivne situacije zbog sve jačeg talasa protestnih raspoloženja, izazvanih pričama o krađi glasova birača kako bi se Tadićevoj Demokratskoj stranki obezbedio rezultat na parlamentarnim izborima, koji bi mu obezbedio mogućnost da formira vladu. Drugo, glasanje na predsedničkim izborima nije bilo toliko „za T.Nikolića“, koliko je bilo „protiv B.Tadića“. Potreba da se sruši „citadela evroatlantizma“ koju je predstavljao režim B.Tadića, njegova praktično apsolutistička vlast sa totalnom kontrolom nad masmedijima, bili su jači od sumnji u lik T.Nikolića. Treće, odlučujući značaj za pobedi T.Nikolića imao sporazum koji je on zaključio sa V.Koštunicom praktično pred sam drugi krug glasanja, a prema kome će sporno pitanje o stupanju Srbije u EU da se rešava na opštenarodnom referendumu. Tako se protest na dva nivoa – protiv Borisa Tadića i protiv Evropske unije – iskazao glasanjem za Tomislava Nikolića.

Nikolićev izbor za predsednika Srbije je izmenio ravnotežu političkih snaga u Srbiji i objektivno stvorio bazu za promenu unutar- i spoljnopolitičke paradigme razvoja zemlje. Međutim, sada svaki faktor sile na unutrašnjoj i spoljnopolitičkoj areni iščekuje zadovoljavanje samo sopstvenih očekivanja i ambicija, i novi predsednik će zadatke morati da rešava isključivo po prioritetu njihove komplikovanosti.

Na spoljnom planu za Srbiju se zadatak za sada ne postavlja otvoreno – Istok ili Zapad. Svi potrebni ugovori između Rusije i Srbije u oblasti ekonomije, bez obzira na određenu suprotstavljenost strana, zaključeni su još dok je predsednik bio Boris Tadić. Prirodno je da Rusija očekuje nastavljanje dosadašnjeg pravca koji je usmeren na realizaciju već postojećih ekonomskih, naftnih, infrastrukturnih projekata – gasovoda „Južni tok“, Naftne industrije Srbije, skladišta gasa „Banatski dvor“, modernizacije srpskih železnica i dr. Ako se sve sagleda – rusko-srpska ekonomska saradnja je toliko značajna da Srbiju pretvara u jednog od najvažnijih partnera Ruske Federacije u Evropi. Međutim, zahvaljujući energetskom kompleksu snažan impuls za razvoj mogu da dobiju i drugi značajni projekti u oblasti elektrotehničke, infrastrukturne, finansijske i drugih oblasti. Kako je pokazao poslednji susret V.Putina sa T.Nikolićem, Rusija je spremna da Srbiji ukaže svu moguću pomoć. Duboka simpatija i solidarnost ruskog naroda i rukovodstva RF prema srpskom – eto to je ono, na šta bi mnogo više nego na bilo šta drugo trebalo da se oslanja T.Nikolić. Novi vođa srpske države je mnogo puta izjavljivao svoju privrženost postojećim ugovorima. Međutim, Evropska unija insistira da se ispoštuju propisi koji važe u njenom „klubu“, a u koji Srbija teži da uđe, konkretno – da se ispoštuje Ugovor o energetskom savezu, što bi u budućnosti Srbiju postavilo pred izbor – energetska bezbednost od strane Rusije ili evropska integracija. Zemlja, članica EU praktično ne može da ima samostalan ekonomski (energetski) pravac razvoja, on mora da bude usaglašen sa opštom politikom Evropske unije. Protivmere Evropske unije i pristajanje na atlanski pravac daljeg razvoja može da dovede do pogoršanja odnosa sa Rusijom. U tom slučaju Srbija će izgubiti mogućnost za stabilan ekonomski rast zahvaljujući isporukama energenata u Evropu. U tom pitanju sve zavisi od volje srpskog predsednika da formira i učvrsti samostalnu spoljnopolitičku i ekonomsku liniju za zajednički rad sa Rusijom.

Mogućnost da se vodi nezavisna politika je neodvojiva od instrumenata koji se koriste za njenu realizaciju. Međutim, u vezi sa najaktuelnijim pitanjem – pitanjem formiranja vlade – Boris Tadić je osvojio stratešku inicijativu. U Srbiji je 31. maja konstituisana Skupština i potvrđeni mandati svih 250 poslanika. Značajno je da je Tomislav Nikolić izrazio želju da zakletvu položi pred novim sazivom skupštine, što je i urađeno, jer su na taj način rezultati parlamentarnih izbora dobili puni legitimitet. U međuvremenu je bivši predsednik dobio i punu podršku od svog sigurnog partnera Ivice Dačića i njegove koalicije. Sada B.Tadić, koji se bez mnogo premišljanja prihvatio premijerske fotelje, ima na raspolaganju tri varijante za formiranje parlamentarne većine, a da mu SNS, na čije je čelo, posle ostavke T.Nikolića došao njegov zamenik A.Vučić uopšte nije potrebna: Demokratska stranka B.Tadića (67 poslanika), koalicija SPS I.Dačića (Partija ujedinjenih penzionera i Jedinstvena Srbija) – 44 poslanika, Ujedinjeni regioni Srbije 16 poslanika i partije manjina – 9 – ukupno 136 poslanika, prema (neophodnih za većinu) 126. Druga varijanta – DS 67, koalicija SPS 44, LDP 19 poslanika – ukupno 130 poslaničkih glasova u skupštini. Treća varijanta obuhvata prve dve stranke i dozvoljava da se formira široka koalicija: DS, koalicija SPS, LDP i URS sa ukupno 146 poslanika, a sa manjinskim partijama (9 poslanika) – čak većina od 153 poslanika.¹

Svojim pretpostavljenim partnerima Boris Tadić unapred ne dozvoljava konfrontiranje i nesuglasice, zahtevajući bezuslovnu ujedinjenost. Bivši predsednik je prešao u kontranapad i zauzeo nepomirljivo oštru poziciju protiv SNS: „Ukoliko čijem da je neko iz DS-a predložio formiranje parlamentarne većine SNS-a i DSS-a – ja više neću biti predsednik takve Demokratske stranke“².

B.Tadić je punopravno vladao Srbijom od 2008.godine. Na čelu vlade je samo formalno bio Mirko Cvetković, ali se nije sumnjalo da je sve instrumente vlasti u svojim rukama skoncentrisao Boris Tadić. Sada on usmerava vlast ka obnovi svog monopola na društveno-političkom prostoru Srbije. U slučaju uspešnog prolaska jedne od navedenih varijanti za formiranje vlade dosadašnja situacija u skupštini se bitno neće promeniti. SNS će u skupštini preuzeti ulogu opozicije, i tako će biti obezbeđen statični polaritet dve glavne političke snage, uz nepodeljenu dominaciju demokrata na nivou donošenja i sprovođenja odluka. Bitna razlika u odnosu na prethodni period je u nepostojanju istinski patriotske snage – Srpske radikalne stranke (Demokratska stranka Srbije V.Koštunice je zauzela antievropsku poziciju tek pošto je u martu 2008. lider partije otišao sa najvišeg položaja i govoreći uopšte – stranka je zauzela vrlo pasivnu poziciju).

Na regionalnom nivou geopolitičkih transformacija juga Balkana, u kome su najuticajnije strukture – od NATO-a, Stejt-departmenta i obaveštajnih službi do nevladinih organizacija – ne dozvoljava se da postoji nada ka lakom putu promena, povoljnih za zemlju. Još nisu uspele da se čuju sve čestitke povodom Nikolićevog izbora na mesto predsednika Srbije, a Zapad je već istupio sa ultimatumom u vezi sa kosovskim pitanjem. Sa samita NATO-a u Čikagu stigao je signal da Srbija mora da nastavi pregovore sa Kosovom. Karl Bilt je posle izbora izjavio da je Srbija dužna da dokaže privrženost evropskom putu. Tako su Vašington i Brisel jasno pokazali da očekuju “veliku kooperativnost u vezi sa Kosovom“. Na praktičnom planu to znači da se prva faza „projekta Kosovo“ Martija Ahtisarija približava završetku. Priština iz sve snage završava donošenje zakonodavnih akata, koji će sa izmenama i dopunama Ustava Kosova oformiti državnost „Republike Kosovo“. Od 1.06.2012. stanovništvo „Republike Kosovo“ mora da pređe na prištinska dokumenta. Za 2.juli je u Beču zakazano zasedanje Međunarodne grupe za upravu, koja treba da donese odluku o završetku „nadgledane nezavisnosti Kosova“, tj. o potpunom konstituisanju Kosova kao države. Vlast Prištine se širi i učvršćuje, posebno policija i carina. Priština se pojavljuje i na međunarodnom nivou, uvodeći novi vizni režim za građane Rusije i Kine. Na sledećoj etapi planira se postepeno izvođenje Administracije OUN iz Severne Mitrovice koja se zamenjuje Administrativnom kancelarijom „Vlada Kosova za sever“. To je 31.maja 2012. izjavio šef Međunarodne civilne kancelarije na Kosovu Piter Fejt. Istovremeno je oštre kritike od strane poslanika Evropskog parlamenta doživela i Evropska misija na KiM – EULEKS. Vrlo je značajno da zato što se sever Pokrajine smatra za „crnu rupu“ evropski poslanici smatraju za glavni problem pokrajine ne albanske organizovane zločinačke grupe koje kontrolišu narkotrafiking na globalnom nivou, već „kriminalne strukture“ severa pokrajine gde se još uvek gnjezde državne institucije Republike Srbije i postoji pretnja za živote desetina hiljada Srba. Misija EULEKS planira da ukine svoje kompetencije, koje su svedene isključivo na sferu pravosuđa, dok su ostale oblasti prenete u ruke „prištinskih institucija vlasti“. Krajem maja su započeti strukturni pregovori Evropske komisije, EULEKS-a i vlade u Prištini o ukazivanju poslednje neophodne pomoći u vršenju reformi. Tj. radi se na pripremi ofanzive na sever, kako bi i on bio progutan. Ali u ovom trenutku situacija na severu Kosova i Metohije, zahvaljujući volji srpskog naroda da se usprotivi neće moći nasilno da se prelomi. I zato se iz Brisela otvoreno čuju pozivi da se pitanje reši političkim i diplomatskim sredstvima³. Međutim, Vašington pre teži nasilnim merama i provokacijama. Tako su se 1,juna pojavile uznemirujuće vesti o početku nasilne akcije KFOR-a (NATO-a) na Kosovu i Metohiji. KFOR pokušava da demontira barikade u selu Rudare na severu KiM, blizu Zvečana, putevi ka njemu su blokirani, počeli su sukobi Srba sa KFOR-om, koriste se gumeni meci i specijalna tehnika. Ima i nastradalih. Tako problem Kosova pokazuje da T.Nikolić uopšte nema vremena na „razgibavanje“, tj. uhodavanje, jer pritisak, uslovi i ucene zapadnog faktora o kosovskom pitanju prave još jedan namotaj na spirali formiranja Kosova kao nezavisne države.

Da bi se zaštitili suverenitet, teritorijalna celovitost i nacionalno-državni interesi Srbije novi predsednik će morati da postavi čvrst fundament društveno-političke podrške i da stvori instrumente kojima bi se donete odluke mogle i ostvariti. Takav fundament predstavlja uglavnom proruska orijentacija kako srpske javnosti, tako i korpusa Srpske napredne stranke, koji se uglavnom sastoji od bivših radikala. Konsolidacija društva i likvidacija diktata prozapadnih masmedija koji vode marginalizaciji i degradaciji srpskog naroda, koji ih pretvaraju u denacifikovane „evrosrbe“, su neophodni za obezbeđenje izlaska zemlje iz sistema protektorata, i to vrlo podčinjenog. Neumeće da se bori za interese zemlje, neumeće da se kaže „ne“ kao odgovor na zahtev da se čine ustupci, koji smanjuju suverenitet i nezavisnost države, dovešće samo do ponavljanja dosadašnje politike zaštite ne svojih, već interesa Zapada. Što više zemlja čini ustupke, to se od nje više zahteva, a to je sasvim siguran put prema samouništenju, prema autodestrukciji. Sve u svemu – nemanje vremena i pritisak na liniji Vašington – Brisel Tomislavu Nikoliću ne ostavlja mogućnost da imitira nacionalno-državnu aktivnost ili da se ograničava polumerama. Bez odlučnog preokreta promene su nemoguće – doći će samo do predaje pozicija i ulaska zemlje u evropski kilvoter. Ukoliko se Srbija bude pomerala prateći isključivo prozapadni pravac, u tom će slučaju zemlja, sa jedne strane, insistiranjem na stupanju u Evropsku uniju, koja se i sama sve više zapetljava sa svojim istorijskim maksimumom nezaposlenosti i uništenjem proizvodnje, biti dovedena do ekonomske depresije i snažnog talasa odliva razočaranog stanovništva. Sa druge strane, neizbežno će biti nanesen udar po ekonomskim interesima Rusije i srpsko-ruskim vezama. Kontraargument za to predstavljaju svestrane, najšire veze sa Rusijom – ekonomske (postoje i novi projekti), političke (međuparlamentarna saradnja, uključujući praktično sve komitete Dume Ruske Federacije), kulturna. Ukoliko se ne bude dovoljno oslanjao na Rusiju novi predsednik rizikuje da poveća rast nezadovoljstva naroda, koji to što se dešava sa Kosovom doživljava sa velikom uznemirenošću. Gubitak KiM će dovesti do produbljenja raskola u društvu, jačanja negativnog odnosa prema lideru i umesto stupanja u Evropsku uniju može da dođe do snažne eksplozije narodnog nezadovoljstva.

Tako da novi predsednik u najkraćem roku mora da reši najtežu moguću dilemu – da li da u zemlji sprovede vrlo složene izmene ili da se jednostavno ograniči na „ubacivanje“ i prilagođavanje očvrsloj strukturi osvojenog od strane prethodnika društveno-političkog prostora. U tom slučaju je sudbina zemlje predodređena.