Alis Manro: Snaga života

Piše Nataša Anđelković

Priče kanadske spisateljice su uvek na granici sa tragičkim, ali u poslednjem trenutku otmu se tom raspoloženju. U toj privrženosti životu, pozivu na snagu pred bolom i teškoćom, leži istinska vrednost proze Alis Manro

Iako se zna da je danas roman dominantan žar i da se priče više ne čitaju, postoje i dalje poklonici i tog žanra, ali samo kada su u pitanju pravi pripovedači. Kanadska književnica Alis Manro (1931) jedna je od retkih savremenih majstora pripovetke. Njeno delo obuhvata preko petnaest knjiga priča, koje je počela da objavljuje krajem šezdesetih godina prošlog veka i za koje je dobijala brojne nagrade. Celokupno delo ovenčano joj je nagradom „Man Booker“ 2009. godine, a već nekoliko godina se govori o tome da bi trebalo da postane dobitnica „Nobelove nagrade za književnost“.

LOKALNA BOJA
Njena proza je po tematici reklo bi se vrlo lokalna. Radnja svih priča odvija se u njenom zavičaju, manjim ili većim gradovima Ontarija ili eventualno nekih drugih, delova Kanade, ali ta lokalna boja nimalo ne oduzima univerzalni karakter i poruke njenim pričama. Naprotiv, kanadska provincija ili gradovi samo su odabrani mizanscen, a sve ono što se njenim junacima dešava, kroz šta prolaze, snažne su ljudske drame, pune moralnih dilema, sudbinskih preokreta, pogrešnih, tragičkih postupaka, bazičnog nerazumevanja, predrasuda, emocionalnih lomova, tihih događaja koji menjaju život. Mnogi kritičari njen pripovedački postupak porede sa Čehovom, ističući svojstvo da je sama radnja njenih priča u drugom planu, da se malo toga dešava dok ne nastupi trenutak prosvetljenja, neočekivanog preokreta koji svemu ispripovedanom daje drugačiju boju i značenje. Upravo sposobnost lakog vođenja priče, s uvođenjem zapleta čijem razrešenju predstoje dve peripetije, ukazuje na specifičnu zanatsku veštinu kojom Alis Manro predstavlja pripovetku kao književnu vrstu u njenom najboljem vidu, gde postignuta jezgrovitost nju njini proznim ekvivalentom drami. S akcentom na atmosferi i unutrašnjim preispitivanjima junaka, Manro postiže visok umetnički naboj.
Ovu autorku na našem jeziku predstavlja zrenjaninski izdavač „Agora“. U prevodu Predraga Šaponje prethodnih godina objavljen je roman „Životi devojaka“ i zbirka priča „Bekstvo“, kao i najnovija knjiga Alis Manro, priče „Previše sreće“.
S obzirom na opisane sudbine u pričama moglo bi se zaključiti da junaci nemaju baš previše sreće ili da su je možda baš željni. Iskustva kroz koja prolaze su bolna, nekad i traumatična, ali začudo, određena životnost provejava kroz priče i senči sve junake uprkos skrhanosti koja ih je zadesila. U priči „Dimenzije“ koja otvara zbirku, junakinja se nalazi u graničnoj situaciji. Suočenje sa teškim psihološkim bračnim problemom koje je ozbiljno i mučno samo po sebi, postaje sekundarno sa saznanjem da je njen muž postao ubica njihove dece. Alis Manro nastoji da pokaže kako se lako postaje žrtva patoloških ličnosti i kako je mala granica između stvarnih patoloških poremećaja i hladnokrvnog sadizma koji se izgovara patologijom. Snaga njene junakinje je što je uspela da se izbori sa perfidnom emotivnom zamkom u koju je nastavio da je uvlači suprug i posle zločina, i okrene se životu, zdravlju.

PORODIČNA DRAMA
Porodična drama je osnova i priče „Duboke rupe“. Alis Manro u njoj pokazuje kako nedovoljna ljubav oca prema sinu, zanemarivanje i tiho odbacivanje, a sve pod prividom idiličnih porodičnih odnosa, može izazvati dalekosežne posledice koje vode bolnoj promeni identiteta. Dečak koji je u detinjstvu za dlaku izbegao da izgubi život na porodičnom izletu, usled nedostatka očeve ljubavi tokom odrastanja to oseća kao znak da je njegov život greška. Smatrajući da ispunjava sudbinu on odlazi iz porodičnog doma, ne dajući glasa od sebe i birajući sasvim nov život. Kada ga majka konačno sretne posle mnogo godina kao sektaša prosjaka koji živi u nekoj komuni na periferijskim ulicama smatrajući da je dosegao slobodu, taj susret je bolna slika roditeljskog poraza. Ali i tad, Alis Manro daje nadu da se stvari možda mogu popraviti.
Odsustvo očinske ljubavi je tema i priče „Lice“. Ovoga puta ta ne-ljubav nije skrivena. Otac se odriče ljubavi prema sinu onoga dana kada je rođen, zbog ružne crvene fleke na njegovom licu. Taj beleg s rođenja odrediće kompletan emotivni život junaka. Kao kompenzaciju za nevoljenost od strane oca, on će dobiti ljubav svoje male drugarice u igri, ćerke očeve ljubavnice s kojom odrasta. Beleg koji ona pravi na svome licu, rasecajući ga, u osvit polne zrelosti, kako bi dokazala svoju privrženost i ljubav, bolno će ih razdvojiti, ali ostaće kao vidljivo-nevidljiva spona među njima čitavog života.
I ostale priče donose događaje slične snage koji gotovo nenadano zaposednu život junaka i menjaju njegov tok. One su uvek na granici sa tragičkim, ali u poslednjem trenutku otmu se tom raspoloženju, pokazujući obnoviteljsku snagu života. U toj privrženosti životu, pozivu na snagu pred bolom i teškoćom, leži istinska vrednost proze Alis Manro. zaйm onlaйn bez rabotыzaйm onlaйn bez kizaйm эkspress ekaterinburg