„Zoran Đinđić“ u „Ateljeu 212“: Bučni i plitki scenski pamflet

Piše Raško V. Jovanović

Predstava „Zoran Đinđić“ kojom je otvoren festival „Mucijevi dani“ nije ništa drugo do uvredljivo pamfletsko scensko poigravanje sa pravoslavljem, srpskom svetosavskom tradicijom, himnom i srpskim nacionalnim simbolima

 

Oliver Frljić ostaje veran sebi i to ne samo kada je reč o načinu umetničkog izražavanja, odnosno autorskom i rediteljskom rukopisu, nego i kada se radi o idejnom polazištu sa kojega promatra, obrađuje i prikazuje događaje iz novije srpske istorije. Ohrabren „Sterijinom nagradom“, koju mu je za predstavu „Kukavičluk“ u izvođenju Narodnog pozorišta iz Subotice prošle godine dodelio žiri sastavljen na način sličan onom koji se primenjivao u negdašnjoj Jugoslaviji, u svojstvu autora i reditelja pojavio se sa predstavom „Zoran Đinđić“, koju je izveo „Atelje 212“ otvarajući ovogodišnji festival „Mucijevi dani“ u Beogradu.

UDES POLITIČKE NEPISMENOSTI

[restrictedarea]

Ako je u „Kukavičluku“ Frljić problematizovao događaje iz rata devedesetih godina prošlog veka koji se pretežno odnose na Srbiju u kojoj se po njegovom viđenju društvo  kukavički odnosi prema ratnim zločinima što su ih u drugim republikama negdašnje Jugoslavije, a naročito u Bosni i Hercegovini, srpski oficiri i vojnici navodno  počinili, u predstavi „Zoran Đinđić“ bavi se političkom pozadinom atentata na bivšeg premijera. Da obradi tu temu, kako izgleda, podstaknut je činjenicom da to pitanje nije na sudskom procesu atentatorima razrešeno, niti su novinari analitičari, istoričari i političari došli do bilo kakvog uverljivog konačnog odgovora. Oliver Frljić želi da u pozorišnoj predstavi ukaže na neke pojedinosti koje su prethodile samom atentatu, pored ostalog na štrajk pripadnika specijalne vojne jedinice „Crvenih beretki“, kao i na ponašanje, u ovom slučaju (ne)delovanje tadašnjeg predsednika „skraćene“ Jugoslavije Vojislava Koštunice.
Dabome, Frljić se u teatarskom postupku oslanja na Brehta. Zato je kao moto predstave istakao Brehtov stav prema kojem je najgora od svih vrsta nepismenosti – politička nepismenost. U programu predstave, veoma skromnom i otisnutom na jednom listu hartije, Frljić je naveo i Brehtove redove: „Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, niti učestvuje u političkim dešavanjima. Ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova, zavise od političkih odluka (…) Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja  rađa prostitucija, napuštena deca i najgori od svih lopova: političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih multinacionalnih kompanija.“ Čini nam se da se u sredini sa velikim brojem nepismenih i isto toliko polupismenih Brehtovo stanovište mora prihvatiti, pa je stoga i umesno što se Frljić oslanja na brehtovske premise. Međutim, drugo je pitanje kako on ovoj temi pristupa i kako je sagledava u celini.
Predstava „Zoran Đinđić“ počinje nekom vrstom prologa koji govori glumac Branislav Trifunović. On saopštava neke biografske podatke o Oliveru Frljiću, autoru i reditelju (pored ostalog  da mu je otac Hrvat i da je učestvovao u ratu u Bosni kao pripadnik HVO, dok mu je mati, inače  Leskovčanka rodom, radila u bolnici u Neumu i tamo previjala i ranjena srpska vojna lica), držeći u rukama neke papire od kojih bi jedan trebalo da bude Frljićev autorski  ugovor o saradnji sa „Ateljeom 212“. Posle prologa predstava počinje sukcesivnim nastupanjem sedmoro glumaca, koji pošto su zamočili ruke do lakata u limeno crveno bure na kojem piše „Novija srpska istorija“ odlaze na proscenijum sa crveno obojenim (krvavim) rukama, odakle svi odreda optužuju publiku,   sasipajući je govornim tiradama koje nisu ništa drugo do veliki spisak incidentnih situacija u Srbiji tokom proteklih dvadesetak godina (političke igre i afere, ubistva, krađe, najrazličitije zloupotrebe u postupcima privatizacije, korupcionaške afere i slično), sve do pokušaja atentata i, najzad,  ubistva premijera Zorana Đinđića. Uslediće prizor uklanjanja tragova crvenih kapi sa poda, koje će glumci obaviti  platnenim trobojkama, što će reći zastavama. Pošto su na takav način  kategorički optuženi za sve što se zbivalo, gledaocima se  neumoljivo nameće pitanje da li su možda krivi i zato što su živi?  Pogotovo što se predstava prikazuje bez zamračivanja gledališta, verovatno i zato što će značajan deo izvođenja biti arogantno „sudsko ispitivanje“ Vojislava Koštunice.

NI BLIZU – BREHTU
Pošto je najpre optužbama za sve i svašta isprovocirao  sve gledaoce, Frljić niže epizode sa željom da navede sve koje smatra na neki način politički suodgovornim za atentat na Đinđića, bez namere da ostvari dramaturški kontinuitet. Počeće sa Srpskom  pravoslavnom crkvom i  zbog toga scenografijom dominira hram Svetog Save na Vračaru. Jedna od  karakterističnih epizoda svakako je ona tokom koje slušamo besedu mitropolita Amfilohija na opelu Zoranu Đinđiću, koju glumac Duško Radović čita predvodeći hor sveštenika koji pošto su pucali u mrtvoga premijera svlače mantije, ostaju u maskirnim uniformama i stavljaju na glave crvene beretke. Ali, baviće se on još crkvom. U jednom prizoru izvući će malu maketu svetosavskog hrama koju će najpre potpaliti, dok će se nad njom   jedan vojnik drogirati zabadanjem šprica u venu! Začudo, Frljić izostavlja Srpsku akademiju nauka i umetnosti i prelazi na postavljanje pitanja Vojislavu Koštunici. I taj se čin obavlja u napadno oštrom i preglasnom tonu kojim su na početku predstave optuženi gledaoci. Ali, u jednom trenutku predstava će se prekinuti da bi se gledaocima obznanilo da će videti samo deo pripremane predstave, jer su glumci, doznavši da se predstava prisluškuje i snima, obustavili dalji rad.  Potom se gledaoci u formi čitanja policijske istražne dokumentacije  upoznaju sa činjenicama o tome kako je tekao sam proces rada na čitavom projektu. Jer, kako izgleda, predstavu „Zoran Đinđić“ nije Frljić sklopio bez određenih poteškoća. Naime, tokom procesa rada na pripremanju predstave nekoliko glumaca iz prvobitne podele napustilo je projekat uglavnom zato što nisu mogli da se slože sa autorsko-rediteljskim pristupom i načinom scenske prezentacije činjenica iz novije srpske istorije. Problem je rešen angažovan pretežno mladih glumaca, izvan sastava stalnog ansambla „Ateljea 212“. Takođe,  kako je tumač jedne od vodećih uloga u završnom toku priprema morao biti smešten u bolnicu, to je Dušan Radović u poslednjem času uskočio, te je na premijeri čitao tekst svoje uloge. arogantnih optužbi.  Tek  pošto je i taj problem prebrođen, predstava je mogla da se dovrši. Završetak je provokativan, kao i početak. Naime, pošto je pokazala predmete koje je uza se imao Zoran Đinđić i obukla njegovu košulju sa tragom metka što ga je usmrtio, jedna glumica će povraćati na srpsku crveno-plavo-belu trobojku. Time se, otprilike, završava ovaj najnoviji Frljićev scenski pamflet, koji naravno nije rasvetlio pozadinu atentata na Đinđića, ali je arogantno ponovio niz optužbi na različite adrese, uglavnom one što ih navode učesnici razgovora u emisiji „Peščanik“ koja se donedavno mogla slušati na programu Radija „B92“.
Inače, Radović je bio i jedan od najboljih izvođača ovog scenskog plakata, koncipovanog sa  pretenzijama da bude u brehtovskom duhu da bi se zaglibio u plićaku poigravanja sa pravoslavljem, srpskom svetosavskom tradicijom, himnom i nacionalnim simbolima. Zato što je usaglašena sa u našoj sredini  ukorenjenom praksom titoizma, ovaj pamfletistički scenski čin mnogi su skloni da pozdrave, smatrajući ga  hrabrim postupkom, mada  on nije ništa drugo do jedna provokacija koja je naišla na vrlo suzdržan prijem kod publike.

[/restrictedarea]