Živa je Srbija

Piše Milorad Vučelić

Oni nemaju ni stida, ni srama. Reč je, naravno, o našim političkim analitičarima, urednicima medija i ekspertima iz agencija za  istraživanje javnog mnjenja. Ta družina šarlatana, među kojima verovatno ima i onih sa visokim činovima u nekoj od službi, nije se skidala sa televizijskih ekrana i novinskih stranica, ne samo da je promašila sve rezultate izbora u Srbiji već je delovala i kao grupa organizovanih navijača katastrofalno poražene ekipe. Posle višemesečnog povlačenja po javnosti, ova povelika grupa zgubidana i dustabanlija prosto je razjarena ishodom drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji, te i dalje jaše i nikako da sjaše sa grbače naroda koji im je jasno i glasno rekao da nemaju pojma i da ništa, ama baš ništa, nisu pogodili. Što je najgore u ovom putujućem cirkusu diletanata okićenih akademskim titulama, i njima toliko važnim diplomama, priličan je broj profesora na raznim fakultetima gde verovatno obučavaju studente da, poput njih, budu diplomirani Glupi Avgusti. Istraživačke agencije neodoljivo podsećaju na Ministarstvo za istraživanje ruda i gubljenje vremena iz stripa „Alan Ford“, a  Srđan Bogosavljević, direktor „Ipsos stratedžik marketinga“ na generala Vara iz istoimenog stripa.
Naravno, ko je čitao „Pečat“ ne samo da zna, nego je znao, a i znaće!
To što ništa nisu predvideli, ni pogodili, i što su besprizorno navijali za Borisa Tadića i žutu holding firmu koja se predstavlja kao Demokratska stranka, samo je podstaklo ovu vašarsku družinu sastavljenu s koca i konopca da nastavi sa svojim aktivnostima. Oni i dalje tvrde da znaju šta je najbolje, šta valja činiti i šta bi trebalo da bude u centru javne pažnje.
Ne registruje se da su Demokratska stranka i Boris Tadić dvostruki gubitnici.

Izgubili su i parlamentarne i predsedničke izbore. U drugom krugu predsedničkih izbora, centralna, zapadna, južna, istočna Srbija i Beograd ubedljivo su porazili već etatiziranu severnu srpsku pokrajinu Vojvodinu koja je ostala „bastion DS-a“. Nacionalne manjine, sve sa rekordnim Tadićevim rezultatima u Novom Pazaru, na severu Bačke i Dimitrovgradu, nisu uspele da budu odlučujući jezičak na vagi na izborima u Republici Srbiji. Taj „veliki gigant“ Dragan Đilas, kako ga poltronski nazivaju poslušnici iz listova i televizija pod njegovom kontrolom, pretrpeo je poraz u Beogradu i svalio ga na Tadićeva pleća. Uostalom ni Tadić, ni pomenuti Đilas, krajnje napadno, nisu koristili na izborima ime stranke kojoj pripadaju, računajući da im to može samo okrnjiti omiljenost u narodu i veštački proizveden oreol uspešnosti.
Tadić je u svom prvom obraćanju posle poraza na predsedničkim izborima oštro napao istaknute intelektualce i brojne analitičare. Napad na analitičare je opravdan, jer ih je slušao, verovao im i – pogrešio. Ostalo je pomalo nejasno na koje se to intelektualce obrušio, pa stoga ne možemo ni suditi o opravdanosti njegovih napada. Sigurno je da nije mislio na impozantnu inteligenciju koju je u Beogradu, na tako magičan način, okupio najistaknutiji među njima, predsednik gradskog DS-a –  Aleksandar Šapić. Ili je reč o „belim listićima“ koji više predstavljaju svedočanstvo o izbornoj krađi (naknadno se  glasački listić učini nevažećim) nego razočaranje u kandidata.
Biće da je Tadić ciljao na imena potpisnika znamenite Peticije protiv pristupanja Srbije NATO-u, kao i zalaganja za političku i vojnu neutralnost Srbije, koju je inspirisao i zastupao Vojislav Koštunica i DSS. I tu je njegova kritika sasvim opravdana i više nego zaslužena.
Da je iole odgovoran, Tadić bi ipak imao prečih poslova. Morao bi pre svega napasti svoje stranačke age i begove, koje često iz milošte, a onako levičarski i socijaldemokratski nazivaju baronima. Mir u svojoj stranki i opstanak na vlasti Tadić je plaćao državnom teritorijom Srbije. Tako je Vojvodinu sve sa Statutom, Nenadom Čankom i Ištvanom Pastorom, poverio potpredsedniku Bojanu Pajtiću, teritoriju Beograda potpredsedniku Draganu Đilasu, Mačvu i centralnu Srbiju potpredsednicima Dušanu Petroviću i Draganu Šutanovcu… Strancima, Briselu i Vašingtonu – Kosovo i zavet da nikada neće preći crvene linije interesa američke politike. Preskupo je Srbija plaćala to namirivanje interesa u unutarstranačkim odnosima u ovakvoj konfederaciji DS-a ili preciznije u ovakvom žutom holding preduzeću. Stabilnost i održavanje unutarstranačkog mira plaćali su se krajnje nesposobnom vladom, sa neprimetnim i nejakim premijerom.
Pogubno po vladavinu zakona i demokratiju u Srbiji bilo je to što je Tadićev Kabinet, sa sve glavnim junacima Mikijem i Džesi (kao u nekakvom crtanom filmu), u svoje ruke uzeo sve prave prerogative vlasti, a koje bi sada, prema medijskoj i analitičarskoj propagandi, trebalo samo fizički preseliti sa Andrićevog venca u Nemanjinu ulicu. Pokazalo se da su politički analitičari i urednici medija do neverovatnih razmera razvili sluh za naloge iz Kabineta, a da su potpuno gluvi za državne interese i glas naroda. To čak više ne liči ni na zakasnelo parodiranje one izjave jednog konobara iz Beograda, koji je, našavši se u neprilici da televizijskom reporteru, posle Brozove smrti, nešto tužno izjavi, rekao: „I posle Tita Tito“, a što je posle postao državni slogan i zakletva. Za naše analitičare, Tadić više nije Boris već više svojevrsno stanje duha i način za ostvarenje neposrednih interesa. Nezamenljivi glas, naredba i ukus Kabineta pretvara duplericu porno časopisa u hajkački nadražujuće naslovnice tabloida.
Tadić je posle dvostrukog izbornog poraza i ličnog debakla izričito javno rekao da neće biti kandidat za premijera. Već sledećeg dana, a po cenu njegovog poniženja i pretvaranja u komičnu figuru, počelo je spinovanje o njemu kao jednom od kandidata (ne jedinog) DS-a  za mandatara nove vlade. Da bi zadržali svoje begovate i pašaluke, žuti funkcioneri su rešili da ponovo poture politički teško ranjenog Borisa Tadića da do kraja iskrvari, a da bi oni pod njegovim kišobranom zadržali svoje pozicije, množili svoje uticaje i materijalno bogatstvo, a neki od njih i sačuvali slobodu. Ujedno, to je put do potpunog preuzimanja vlasti u DS-u i potpunog ražalovanja Tadića.
Tako se sa još nekandidovanim Tadićem (sa propagandnom sugestijom da višestruki politički poraz najbolje preporučuje) tvrdi pazar na buvljaku političkih oligarhija koje pokazuju da je odsustvo bilo kakvih programskih opredeljenja praćeno i nedostatkom karaktera. U tako žalosnu sliku dosada vladajuće koalicije idealno se uklapa i uticaj stranih ambasada koji je već u toku i koji može biti presudan.
Analitičarska i medijska družina se ponaša kao da Tomislav Nikolić nije ni izabran za predsednika Srbije, i to na neposrednim narodnim izborima, što dodatno daje snagu njegovoj funkciji. Parlament nije ni konstituisan, novi predsednik nije ni stupio na dužnost, nije još poveren mandat za sastav vlade, ali se ona već sastavlja uz propagiranje  stava da je Tadićev izbor za premijera najveći mogući doprinos stabilnosti Srbije. Suština ovih zalaganja se svodi na to da bi vladu na čelu sa Tadićem trebalo izabrati mimo i bez Narodne skupštine  i zanemarujući ulogu predsednika Srbije. Činjenica da su izbori održani i da je na njima glasao narod nije uopšte u sferi interesovanja naših medija i istraživača javnog mnjenja, oni će, koliko sutra već, izaći sa rezultatima istraživanja koji govore da je najvažnije da premijer bude Tadić. Rezultati raspoloženja naroda biće pouzdani isto koliko i oni dosadašnji. Zahvaljujući medijima, glas Kabineta se širi, a političari počinju da veruju kako je to glas naroda. I sve tako ukrug, dok se kao na ovim izborima ne suoče sa pravom voljom Srbije koja je pokazala da je još živa i da je spremna da se pokrene kada dogori do nokata.
Tomislav Nikolić se u izbornu utakmicu u kojoj je porazio svog protivnika Borisa Tadića vratio 13. maja uveče, kada je na „RTS“-u pokazao veliku borbenost i oštro se suprotstavio prljavoj kampanji vođenoj protiv njega, a uz put nemilosrdno razobličio instaliranu režimsku poltroneriju Javnog servisa zaodevenu tobožnjim objektivizmom. Tog trenutka on je pokazao da više ne sledi dotadašnja uputstva navodnih medijskih stručnjaka, a tako se ponašao i u javnom duelu sa svojim konkurentom. Nikolić se setio da iskoristi  prednosti koje je stekao kao dvodecenijski poslanik, kao političar koji je nastajao u Parlamentu čiji je član bio u svim sazivima u poslednje dve decenije.
Sada ga sa ekrana i stranica svih medija podsećaju šta su njegova ustavna ovlašćenja. Odjednom, naknadno im smeta sve ono što je mimo Ustava Srbije činio Tadić, pa sada unapred upozoravaju Nikolića na ustavne okvire njegove funkcije. Otkud taj naprasni strah od toga da će Nikolić od sada raditi isto ono što je Tadić radio do sada? Centralna tema odjednom  postaje cena koštanja svakog dana bez vlade, veliki rast kursa evra i slično. Da im je odista stalo do cene koštanja dana bez vlade mogli su odvratiti Tadića od prevremenih predsedničkih izbora, pa bi sve bilo završeno još 6. maja. Da ne znamo ovu gore opisanu medijsku, analitičarsku i političku družinu, pomislili bismo da im je važan život žitelja Srbije. Ovako, jasno je da oni žele da na brzinu i mimo svih drugih institucija, ustava i zakona sklepaju vladu po njihovoj volji,  i da na taj način zabašure mogućnost da se rasvetli krađa glasova na parlamentarnim izborima.
Ne verujemo da će Nikolić nasesti na ovu do otužnosti prljavu i providnu igru. Trebalo bi podsetiti na činjenicu da vlada u tehničkom smislu još uvek postoji, i da je ona po ocenama medija i do sada vladajuće koalicije uspešno radila. Vlada nema razloga, niti može, niti sme da ne nastavi da radi. Da nije imao poverenja u rad postojećih institucija i rezultate vlade, Tadić, po sopstvenim obrazloženju, ne bi ni dao ostavku i tako izazvao vanredne predsedničke izbore. Dosadašnja vlada mora, dakle, da radi. Posle zvaničnog preuzimanja svoje funkcije, Nikolić bi morao na tu činjenicu da podseti i premijera i ministre, baš kao i guvernera „Narodne banke“ (evo prilike da saznamo šta je sa našim deviznim rezervama, kolike su,  i na koji se  način prže, izazivajući opštu pometnju) i drugih institucija. Dosadašnji ministri mogli bi da u preostalom vremenu počnu da realizuju bar neka od svojih velikih obećanja izrečenih u izbornoj kampanji. Od velike je važnosti da novi predsednik preuzme svoje funkcije u Savetu za nacionalnu bezbednost, kao i nadležnosti u Vojsci Srbije koje mu po Ustavu pripadaju. Tu je i formiranje novog kabineta koji bi za početak morao da preseče nedostojne veze sa medijima i proizvođenjem medijske kampanje koja se i dalje vodi. Predsednik bi, takođe, trebalo da počne sa obavljanjem svoga posla u predstavljanju države na međunarodnom planu.
Na osnovu zvaničnih obaveštenja koja će dobiti od nadležnih institucija, valjalo bi da šef države javnosti i Parlamentu podnese izveštaj o stanju nacije, i da konačno saznamo kakva je naša situacija, i u kojem, i kakvom stanju je predsednik zatekao zemlju u kojoj živimo. Tek na osnovu toga moglo bi biti jasno šta su zadaci i odgovornosti novog mandatara i vlade koja će dobiti parlamentarnu većinu.
Ako se mandat prvo, kako i valja, ponudi kandidatu najjače parlamentarne stranke bilo bi dobro da se stranački pregovori odvijaju u najvećoj mogućoj meri javno i na osnovu preciznog i obelodanjenog programa mandatara. Tako bi jasno ustanovili šta lideri političkih stranaka prihvataju, a šta ne i zašto.
Poraženi predsednički kandidat Boris Tadić je u izbornoj kampanji definisao ulogu predsednika kao onog „čiji je posao da ohrabruje“. Valjalo bi stoga da se održi i taj kontinuitet ohrabrivanja. Tako bi se mogli ohrabriti nadležni da rasvetle sumnje u izbornu krađu, da se ustanovi kako je u javnim nabavkama, po nalazu međunarodnih organizacija i domaćih revizorskih službi, nestalo pola milijarde evra. Mogli bi se ohrabriti sudovi da neguju svoju nezavisnost i da se što pre otklone bar neke od pogubnih posledica reforme pravosuđa. Mogli bi se ustanoviti i obelodaniti svi podaci o tajnim i sakrivenim „tekovinama“ protivustavnih pregovora o Kosovu, kao i još mnogo toga što je još kao predsednički kandidat u svoju radnu agendu upisao Tomislav Nikolić.
Sve to bi moglo ohrabriti i medije da počnu da informišu i komentarišu objektivno i da rade svoj kritički posao, a ne da preuzimaju ulogu političkih stranaka i onih koji bi da iza leđa narodu ponište njegovu izbornu volju. Što se političkih analitičara tiče, njima nema pomoći, niti ima ohrabrenja koje bi ih prizvalo pameti i odgovornosti. Nastaviće sa upražnjavanjem svojih navijačkih sklonosti i strasti, samo će neki od njih promeniti ekipu za koju navijaju, jer uverenja ionako nemaju.
Ali, slabi su medijski, oligarhijski i analitičarski okovi kada se Srbija kao sada pokrene. Zna Srbija, a kada zna, pobediti mora.