Toljaga zvana Srebrenica

Specijalno za „Pečat“ preveo: Nikola N. Živković

„Pečat“ objavljuje prevod teksta koji je u nemačkom mesečniku „Cuerst“ iz Hamburga, aprila 2012, pod ovim naslovom objavio autor Karsten From

Objavljujemo prevod teksta koji je u nemačkom mesečniku „Cuerst“ iz Hamburga, aprila 2012, pod ovim naslovom i podnaslovom objavio Karsten From. Ovaj  analitički prilog autora dopunjen je i razgovorima (objavljujemo fragmente) sa našim stručnjacima – dr Ljubišom Simićem, lekarom koji je  u timu odbrane Ratka Mladića, kao i advokatom Stefanom Karganovićem iz nevladine organizacije „Istorijski projekat Srebrenica“. Objektivnost ovog novinarskog pristupa  temi čije je i samo promišljanje – tabu ne samo na zapadu, već, nažalost, i u javnom i medijskom diskursu Srbije, rečito ocenjuje Karstenova tvrdnja: „Umesto da se bez ostataka nastoji da se objektivno ispita šta se zaista dogodilo u Srebrenici, Zapad čini sve da spreči svaki ozbiljan i objektivan razgovor o toj temi, jer navodno ‘sve je već rečeno’“.

 

Srebrenica je danas prisutna na svakom koraku, svuda. Ima je u Libiji (Bengazi, Misrata), ali i u Siriji (Homs). Odavno je ime malog bosanskog mesta postalo simbol. U njemu je, u julu godine1995, prema presudi Suda UN u Hagu ubijeno oko osam hiljada bosanskih muslimana starih između 12 i 77 godina. Ovako, recimo, govori u jednom intervjuu za nemački nedeljnik „Cajt“ (Zeit) i švedski diplomata, budući zamenik Generalnog sekretara UN Jan Eliason (Jan Eliasson). Govoreći, naime, o libijskom građanskom ratu, on tvrdi da je dostigao „srebrenički momenat“, pa, prema tome, nužno je da Zapad vojno interveniše. Nedeljnik „Cajt“ takođe piše o borbama između sirijskih vladinih trupa i naoružanih pobunjenika u Homsu: „Juče Srebrenica, danas Homs. Svet ne sme više mirno da posmatra, kako se jedan narod masakrira“.
Ozloglašeno upoređivanje sa Srebrenicom danas znači sledeće: Zapad mora da vojno interveniše, jer je na svoja leđa natovario težak teret krivice, pošto je morao da uradi 1995. godine, a propustio je da uradi. Srebrenica stoji u službenoj verziji kao „najteži ratni zločin počinjen posle Drugog svetskog rata“. Sa „srebreničkom toljagom“ postiže se ovo: protivnicima vojne intervencije Zapada za svega nekoliko sekundi prilepi se etiketa da su simpatizeri ratnih zločinaca i time se ućutkaju i „smekšaju“. Pri tome ne postoje dokazi da je Gadafi počinio masakr u Bengaziju ili Asad u Homsu.

[restrictedarea]

„Istorijski projekat Srebrenica („Srebrenica Historical Project“) ide i korak dalje. Na osnovu mišljenja ove srpske nevladine organizacije zločin čak nije ni počinjen u samoj Srebrenici. Time je ova nevladina organizacija dotakla jedan istorijsko-politički tabu, koji se zove „slučaj Srebrenica“. Ovo se svakako odnosi na etablirane, najuticajnije „mejnstrim“ medije Zapada i njihove politike. Po njihovom opštem uverenju tu nema šta više da se istražuje, jer je sve objašnjeno. Početkom aprila u Beograd me je pozvao voditelj te nevladine organizacije Stefan Karganović, kako bih i ja što je moguće snažnije uzdrmao ovaj tabu. Karganović takođe važi kao čovek koji „negira Srebrenicu“. Pri tome ovaj vešti jurist, koji poseduje američko državljanstvo, odbija bilo kakvu pomisao da je takva optužba protiv njega valjana. Jer „negirati“ čovek može „samo činjenice“.
Mnogi Srbi u „slučaju Srebrenica“ vide samo još jednu od niza antisrpskih kampanja, gde se pre svega nastoji da se Srbima natovari na leđa neka vrsta kolektivne krivice („eine Art Kollektivschuld“). Protiv ovakvih optužbi Karganović je „na front“ poslao tim stručnjaka: advokata Miodraga Stojanovića, koji između ostalog u Hagu predvodi odbranu  Ratka Mladića; lekara dr Ljubišu Simića, koji se takođe nalazi u timu odbrane Ratka Mladića; srpskog novinara i pisca Nikolu Živkovića, koji piše za nemačke, srpske i ruske novine; srpski književni naučnik dr Milo Lompar, profesor Beogradskog univerziteta; srpski novinar Aleksandar Pavić, te međunarodno priznati, objektivni novinar Manuel Oksenrajter (Manuel Ochsenreiter), glavni urednik mesečnika „Cuerst“. Ovaj poslednji je najviše govorio o „srebreničkoj toljagi“ koja je upotrebljena protiv Gadafija, a sada se instrumentalizuje protiv sirijske vlade. Sa njim se pokušava da se napravi „štimung“, dakle atmosfera koja bi omogućila vojnu intervenciju Zapada protiv Asada.
Karganović je ubeđen da je poslednji sud  o Srebrenici još daleko od toga da bude donesen. On, naime, ima ozbiljne sumnje kada je u pitanju službena verzija takozvanog masakra u Srebrenici, kako ga propoveda Zapad. Holandski vojnici koji su u julu 1995. godine bili u misiji UN u Srebrenici, dali su kasnije u protokol da nisu videli nikakav masakr ili genocid. Naprotiv, Holanđani tvrde da su se Srbi ponašali „vojnički korektno“. Neki islamski izvori i političari Zapada čak su izrazili sumnju da su vojnici UN imali simpatije za Srbe, te da su zato imali interese da sakriju navodni genocid.
Tadašnji nemački ministar odbrane Rudolf Šarping (Rudolf Scharping) izjavio je: „U Srebrenici su trupe UN morale da mirno posmatraju, kako su Srbi ubili 30. 000 ljudi“. Na osnovu službenih podataka Međunarodnog Crvenog krsta od kraja 1999. godine tvrdi se da je 7.333 stanovnika Srebrenice nestalo. Da li su nestali zaista i ubijeni u Srebrenici? Milivoje Ivanišević je ustanovio da je sa tog spiska već pet stotina njih umrlo pre nego što su Srbi osvojili Srebrenicu. Ostalih 3.010 sa liste nestalih pojavili su se na izbornoj listi za godinu 1997, koja je organizovala Evropa, odnosno OEBS.
Optužba za genocid takođe se oslanja na DNK analize (DNS-Analysen). U njoj se tvrdi da je preko šest hiljada navodno masakriranih već identifikovano. Karganović, međutim, ima znatne sumnje u ozbiljnost ovakvih DNK testova. „ICMP“- Komitet osnovan je od strane Bila Klintona, koji kod Srba ne uživa nikakvo poverenje. Sedište Komiteta nalazi se u pretežno muslimanskom gradu Tuzli.
Takođe se ne poklapaju stvarni uzroci smrti, jer, prema Karganoviću, prostrelne rane zadobijene u borbama ne mogu biti identične sa streljanjem. A upravo su tako radili i u Komitetu iz Tuzle. Sem toga, niko ne govori o srpskim žrtvama. Mnoga srpska sela u okolini Srebrenici su spaljena upravo od strane muslimana iz Srebrenice. I niko od bosanskih muslimana nije odgovarao za te zločine. I niko od odgovornih političara Zapada ne govori o stradanjima tih Srba. Sve to još više kod Srba pojačava utisak, da je reč o smišljenoj i dobro organizovanoj antisrpskoj kampanji.
Umesto da se bez ostataka nastoji da se objektivno ispita šta se zaista dogodilo u Srebrenici, Zapad čini sve da spreči svaki ozbiljan i objektivan razgovor o toj temi, jer navodno „sve je već rečeno“. Karganović neumorno ponavlja: „Nama nije stalo da napadamo bosanske muslimane, već iznad svega da dođemo do istine“. Karganović je svestan da mu još uvek predstoji velika borba i to pored svih ubedljivih argumenata koje poseduje. Zašto? Zato što je debata u vezi Srebrenice od samog početka napustila polje objektivnih činjenica, te je krenula jednostranim, subjektivnim putem lepljenja etiketa. Tako je ceo slučaj instrumentalizovan, sa očevidnom namerom da bi se Srbi „bacili na kolena“. Slovom, Zapad umesto argumenata propoveda moral i krivicu. I Karganoviću Zapad nastoji da prilepi etiketu „nemoralnog, odvratnog tipa“, koji bi sada da „prebrojava leševe“.
Pre dve godine grupa nemačkih umetnika je pred Brandeburškom kapijom u centru Berlina, uz veliku medijsku kampanju, postavila „Spomenik stida“. Ovo „umetničko“ delo trebalo bi navodno da ilustruje propust UN, jer nisu sprečili „genocid  nad muslimanima“.
Šta čovek kojem je stalo do istine može da uradi protiv ovakvih „visokomoralnih gestova“, iza kojih stoji najmoćnija država sveta? Srpska strana, očevidno, nema lobi ni u Vašingtonu, a ni u Briselu. Nikola Živković, koji tri decenije živi u Berlinu, veoma dobro poznaje ovu dilemu: „U debati oko Srebrenice Zapad upotrebljava ne argumente, već osećanja, a time je našim stručnjacima već na samom startu onemogućeno da objektivno istraže taj slučaj“.  On očevidno iskreno i pošteno želi da se započne prava debata argumenata, a ne optužbi i diskvalifikacija: „Naravno da je ubistvo i jednog čoveka zločin, pa naravno i bosanskog muslimana. No dok postoji tabu da se istraži istina, i to pre svega ona koja govori o stradanju Srba dok Zapad ne progovori i o srpskim majkama zavijenim u crno, koje su takođe izgubile svoje sinove, do tada neće biti iskrenog i dugoročnog pomirenja, i to ne samo u Bosni, već i na celokupnom prostoru bivše Jugoslavije“, kazao je na kraju Nikola Živković.

__________

Stefan Karganović

„Naš um je otvoren“

Gospodine Karganoviću, nemački „mejnstrim“ mediji tvrde da samo „radikalni ultranacionalisti, islamofobni rasisti i poricatelji genocida“ sumnjaju u zvaničnu verziju takozvanog srebreničkog masakra koji su „Srbi“ učinili nad „Bosancima“. Kojoj od ove tri kategorije Vi pripadate?
Mi ne pripadamo nijednoj od njih i činjenica da su naši protivnici prisiljeni da pribegavaju stereotipovima kada govore o nama, najbolji je dokaz njihove intelektualne nemoći. Srebrenica je pravno pitanje i u njegovom središtu trebalo bi da bude kriminalistička istraga da bi se utvrdilo šta se tamo dogodilo. U tom procesu nema potrebe, i nema mesta, za ideologiju ili politiku. Ja sam Amerikanac, tako da je smešno da mi se pripisuje „srpski nacionalizam“. Razlog za naš okrugli sto u Beogradu bila je monografija „Masakr u Srebrenici: politika, kontekst, dokazi“. To delo je priredio profesor Edvard Herman, a njegovi koautori su svi Britanci i Amerikanci. Neki od njih su Jevreji. Da li su oni „radikalni srpski nacionalisti“? Ja u to sumnjam.
Što se tiče „Islamofobije“, nas ne zanimaju teološka pitanja i ona su u svakom slučaju potpuno irelevantna za ono što se dogodilo u Srebrenici. Mi visoko cenimo islamsku veru i civilizaciju. Naoružane bande koje su palile srpska sela oko Srebrenice, i koje su brutalno pobile na stotine njihovih žitelja, i zatim oko 10.000 preživelih Srba prognale sa njihovih ognjišta, nisu muslimanski vernici. Oni su ubice koje diskredituju muslimansku veru.
Najzad, ako mi nismo intelektualno ubeđeni da se u Srebrenici dogodio „genocid“, naša je moralna dužnost da to kažemo. Ali naš um je otvoren. Kada zagovarači teze o genocidu dokažu svoje tvrdnje, neće nam biti problem da se složimo sa njima.

__________

Ljubiša Simić

Forenzička slika osporava zvaničnu verziju

Gospodine doktore Simiću, vi ste bili stručni saradnik u timovima odbrane „srpskih ratnih zločinaca“ u Hagu. Tužilaštvo Haškog tribunala tvrdi da je „8000 bosanskih muškaraca i dečaka bilo sistematski ubijeno od strane Srba“ i da DNK analiza to može da dokaže. Vi ste pregledali sve forenzičke izveštaje koji se odnose na Srebrenicu. Kakvi su vaši zaključci?
Pre svega, DNK analizom se ne može dokazati ko je bio ubijen u borbi, a ko je bio streljan. DNK samo može da pomogne pri sastavljanju posmrtnih ostataka u nekoj masovnoj grobnici ili između dve različite masovne grobnice. Pored toga, DNK analiza ne može da utvrdi vreme i mesto smrti, i svakako ne uzrok smrti, što predstavlja najvažnije pitanje za rešavanje srebreničke zagonetke.
Jedino što može da pomogne da se na ta pitanja odgovori jesu autopsijski izveštaji, koji moraju biti urađeni za svaki set ljudskih posmrtnih ostataka pronađenih u nekoj masovnoj grobnici. Ponekad u autopsijskom izveštaju govori se o samo nekoliko kostiju, u drugim slučajevima o celom i delimičnom telu. Kada sam proanalizirao svaki autopsijski izveštaj koji su sastavili stručnjaci Tužilaštva Haškog tribunala u periodu od šest godina (1996-2002), u okviru njihove istrage vođene na licu mesta nad svim masovnim grobnicama vezanim za Srebrenicu, mogu da izvedem nekoliko zaključaka. Prvo, ukupan broj tela koja su ekshumirali iznosi 1.923. Drugo, na 442 tela pronađeni su povezi i ligature, što ukazuje da su ta lica verovatno bila streljana. Treće, 505 tela imala su višestruke povrede u gornjim i donjim delovima tela od metaka. Teško je tvrditi da li su te osobe bile streljane ili su poginuli u borbi. Dodatnih 527 osoba imali su povrede od granata, mina, Prage (protivtenkovski top od 30 mm) ili drugih artiljerijskih oružja. To pouzdano ukazuje na smrt tokom borbenih dejstava. Za preostala tela uzrok smrti nije mogao biti utvrđen. Prema tome, da zaključimo, forenzička slika je vrlo složena i ne odgovara onome što bi očekivali, da je teza da su svi ti ljudi bili streljani istinita.

[/restrictedarea]