Psihologija ovce

Piše Milorad Vučelić

Čak i površan pogled na rezultate izbora u Evropi govori da je Srbija najprivlačnije mesto za investiranje. To je oaza smisla i srećnih ljudi, pravi zabran stabilnosti i sigurnosti, te nema sumnje da će strani investitori prosto pohrliti u Srbiju. U tome će im pomoći  potpuna medijska zaštita i istovremena propagandna satanizacija domaćeg kapitala i preduzetnika, pod uslovom da nisu po partijskoj ili po zavičajnoj pripadnosti zaštićeni.
Rezultati izbora rečito govore da je,  za razliku od ostalih zemalja Evrope, vlada u Srbiji u protekle četiri godine radila više nego dobro. Poređenja radi, trebalo bi pogledati ishode izbora u Grčkoj, Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Holandiji, Nemačkoj… Stanovnici tih država nisu, za razliku od zadovoljnih Srba, imali sreće sa svojim vladama, pa su se odlučili za promene.
Niko se na pomenutim izborima u evropskim državama nije pozivao na podršku Evropske unije. Oni koje je podržavala EU birokratija i koji su podržavali njene mere poraženi su. Briselska podrška „pali“ samo u zemljama koje više ne pripadaju ni jugoistočnoj Evropi, ni Balkanu, ni zapadnom Balkanu, a posle ulaska Hrvatske u EU, ni Jugosferi, već onome što se  krajnje bezlično naziva – regionom. Samo u tom „regionu“ od velike je  važnosti podrška EU. Kad smo  kod podrške, u pomenutom regionu, ubedljivo najveću evroatlantsku podršku ima Hašim Tači kao pravi lider u regionu. Slede Borko Borisov i Bakir Izetbegović, pa tek onda političari iz Srbije. Odista ne znamo kako boravak u takvom društvu nekom može biti na ponos i diku, a srpskim biračima odlučujući argument za opredeljivanje.
Zbog te naše „regionalnosti“ dozvoljena je , čak i poželjna, i velika neregularnost u izbornom procesu ili internacionalno organizovana krađa izbora. Kako bi se drukčije, nego time, mogla objasniti izjava portparola javnog tužioca da nedostaje „samo dvadesetak vreća glasačkih listića“, ali da ne može uticati na ishod i regularnost izbora! (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Izgubljeni u džaku“ u ovom broju „Pečata“).
Šta bi drugo i pripadalo zemljama koje su meko okupirane. Uostalom, šta bi se i moglo očekivati od zemalja regiona kojima ni celovitost državne teritorije, koju su im ostavili preci, nije važna izborna tema.
Naravno, reći će srpski političari i analitičari, ekonomija je najvažnija. Ali o srpskoj ekonomiji se uoči izbora nije čula nijedna nova ideja ili iole zasnovano rešenje. Kontekst svetske krize je pokriće i alibi za sve katastrofalne postupke vlasti, ali se nije moglo čuti ništa od onoga što se najvećim zemljama pokušava ponuditi kao izlaz iz krize. Nije bilo reči o rešavanju problema prezaduženosti naše zemlje i daljem vrtoglavom zaduživanju, o mogućnostima povećanja tražnje kao podsticaja proizvodnje, o čemu se „lome koplja“ u svetu, o bankarskom sistemu i nepovoljnim kreditima i kamatama, kursu evra, povećavanju proizvodnje i zaposlenosti, o održivosti Penzionog fonda, o kriterijumima državne intervencije i domašajima i granicama tih intervencija. Nije bilo reči o pravnoj sigurnosti u poslovanju, za šta je pak osnovni preduslov nezavisno sudstvo. Takozvana reforma pravosuđa je, u teškoj konkurenciji, nešto najgore što je, odmah iza Kosova, urađeno u mandatu prethodne vlade. Pravosuđe, poštovanje i primena zakona su osnov zaštite prava građana. Ustavom, zakonima i nezavisnim sudstvom su zaštićeni svi građani, a sa svih političkih govornica i iz svih medija se može čuti poklič „niko nije zaštićen“! Da je tako, ubedljivo dokazuje i to što doskorašnji predsednik naše zemlje u završnom televizijskom duelu javno proglašava unapred krivim nekoga ko je uhapšen i protiv koga se vodi istraga.
Od ekonomskih ideja iz vladajućeg tabora moglo se čuti samo tobožnje „njet MMF-u“, obračun sa „pljačkaškom privatizacijom“ i groteskno „fabrike radnicima“. Političari iz vladajuće koalicije setili su se obračuna sa „pljačkaškom privatizacijom“ baš kao da poslednje četiri godine nisu bili na vlasti. Dabome da su te privatizacije optužujuće i prevashodno se vezuju za vreme „Koštuničine vlade“.  Za ovu priliku uzgred budi rečeno, Vojislav Koštunica je prava opsesivna tema režima u Srbiji, a posebno Borisa Tadića. Obmanom se, dakle, pokušava sakriti da su sve te privatizacije inače regulisane zakonima, pravilima i radom novouvedenih institucija koje su baš pripadnici vladajuće strukture napravili poništavajući, počev od 2001. godine, dotadašnji veoma dobar zakon. Tada su i krenuli da nas usrećuju tranzicijom i do sada nisu stali.
Sledstveno tome,  pojavila se dorada te ideje u vidu pretnje da će se posle izbora hapsiti srpski preduzetnici i kapitalisti, i da će se ta trijaža vršiti po političkom ukusu. A biće to i raščišćavanje terena za dolazak stranih investitora koje će vlada kao i do sada obilato pomagati i favorizovati. Razvoj malih i srednjih preduzeća sa početka izborne kampanje svi su već zaboravili.
Neko je već rekao da „kod nas profesionalni političar, uopšte uzevši, nije ni stručnjak, ni diletant, nego generalist s posebnim znanjem kako bi se trebalo boriti protiv političkog protivnika“. Ishod srpskih parlamentarnih izbora je potvrdio ovaj ozbiljno zasnovani uvid. Upravo zato su čitane „primisli“ protivnika, vođena „kampanja kontrasta“, masovno se umnožavali najgori prostakluci, donošene psihijatrijske dijagnoze o „paranoji“ i tome slično.
Pobednici na ovim parlamentarnim izborima, za razliku od onih iz 2008. godine, ništa  nisu ni obećali. Nije bilo potrebe, jer Srbija i bez ikakvih obećanja ostaje na putu bez alternative, a već smo u protekle četiri godine videli kako to izgleda. Čemu onda obećanja? Da je trebalo, bilo bi i njih.
A što se stranog uticaja tiče, to je već uobičajeno, a po kalupu kojim je Srbija poslednjih godina modelirana. Pametno kaže jedan naš čitalac: „Pričali mi čobani s Golije – vuk napadne ovcu, čoban ga odjuri, no da vidiš nevolje – ovca stane trčati za vukom. Ceneći zadnje izbore, NATO je sa mnogo uspeha psihologiju te ovce presadio u nas.“