Podmornica – gvožđurija ili baština?

Piše Svetlana Vasović Mekina

Da li su Srbiji potrebne rashodovane podmornice iz Crne Gore, i kako je Slovenija „upotrebila“ jedan takav poklon Podgorice?  

 

Jedna „džepna“ podmornica tip 911 klase „Una“, teška oko sto tona, koju je Crna Gora poklonila Srbiji, postala je razlog za ljute komentare kako u Srbiji, tako i u „regiji“. Povod za polemiku pronađen je u činjenici da je Ministarstvo odbrane Srbije prihvatilo crnogorski poklon, pa sada razmatra način transporta tog plovila, kao i lokaciju gde će podmornicu smestiti. U vezi sa pitanjem lokacije, pominje se baza Rečne flotile u Novom Sadu, a nije trebalo mnogo čekati da se oglase protivnici preuzimanja nekadašnjeg ponosa jugoslovenske vojne industrije.
„Mislim da je u ovom slučaju ‘skuplja dara nego mera’. Nije nam potrebna ta gvožđurija. Imala sam priliku da obiđem mornaričku bazu u Norfolku u SAD-u. Tamo se nalaze isluženi nosači aviona, Amerikanci ne znaju šta će sa njima, jer je i sečenje u staro gvožđe skupo. A Srbija da uvozi rashodovanu podmornicu!? Ministarstvu odbrane bi bilo bolje da za taj novac uskladi sa realnošću svoje ‘kosovocentrične’ strateške dokumente“, tvrdi po beogradskoj štampi Jelena Milić, izvršna direktorka „Centra za evroatlantske studije“.
Potpuno suprotnog mišljenja je vojni analitičar Aleksandar Radić, koji upozorava da je trošak transporta mali u odnosu na istorijski značaj te podmornice za Srbiju, jer „poštovanje tradicije nije fraza“, uostalom, nesporno je da su „decenijama ljudi iz Srbije služili u mornarici, pa i na podmornicama“. Pride je „upravo podmornica koju smo dobili – u najvećoj meri proizvedena u Srbiji“, zaključuje Radić. Što je tačno – u podmornicu su ugrađeni delovi „Prve petoletke“, „Trepče“, „Severa“, i mnogih drugih fabrika iz Srbije i Republike Srpske.

PRIZNANJE DOMAĆOJ PAMETI

[restrictedarea]

Da je dilema lažna i da su kritike promotera NATO-a, koji na svakom koraku glorifikuju moć i „efikasnost“ tog napadačkog pakta (a smeta im sve što ukazuje na uspehe domaće vojne industrije), pokazuje i primer iz neposredne okoline. Izvršna direktorka „Centra za evroatlantske studije“ i nije morala da troši tolike milje da bi stigla do Norfolka u Americi, bilo bi dovoljno da je prevalila nekoliko stotina kilometara do varošice nadomak Postojne, u Sloveniji. Zašto? Zato što je i Slovenija, inače član NATO-a, još lane konzumirala isti poklon Crne Gore, pa je dar već smestila u Muzej vojne istorije kod Pivke.
Sve je počelo 2009. godine, kada je tadašnja slovenačka ministarka odbrane obznanila da su crnogorske kolege Sloveniji poklonile podmornicu „Soča“. U domaćim medijima, na čelu sa državnom TV „Slovenija“, publikovani su hvalospevi u kojima je slovenačkim poreskim obveznicima objašnjeno da je trošak prevoza sitnica u poređenju sa „dobitkom podmornice koja predstavlja izuzetan primer vojne tehničke baštine, pri čijem nastanku su nezanemarljivu ulogu odigrali slovenačko znanje i slovenačka vojna industrija“.
Da se poklonu u zube ne gleda, potkrepljeno je podatkom da je između 1981. i 1989. godine u tadašnjoj Jugoslaviji bilo izrađeno samo šest podmornica tipa „Una“ i da je svaka nosila ime po reči iz jedne od šest republika tadašnje SFRJ. Po raspadu nekadašnje Jugoslavije sve te podmornice su završile u Crnoj Gori, izuzev jedne, koja se na početku ratnih sukoba zadesila na remontu, pa je stoga „ostala u upotrebi hrvatske ratne mornarice“ (TV „Slovenija“). Prema slovenačkim izvorima, vlasti u Podgorici su isprva nameravale da samo jednu od njih, namenjenu polaganju manjih minskih polja, daruju Sloveniji, a onda su 2009. godine odlučile da poklone još dve – po jednu Srbiji i Hrvatskoj. Tako bi sve tri, umesto da završe na „đubrištu istorije“, dobile časno mesto u muzeju.
Službena Ljubljana je transport svoje podmornice iz Crne Gore put Slovenije organizovala na državnom nivou, ponosna na taj deo (svoje) istorije. Za razliku od Srbije, u toj eks-ju republici, koja je gotovo već deset godina punopravan član NATO-a, nisu skloni uništavanju istorijskih „svedočanstava“ koja mladim pokolenjima svedoče o burnoj „ratnoj prošlosti“. Na cilj u Pivki je tako prva prispela podmornica poklonjena Sloveniji, ali nije „Soča“ već „Zeta“, grdosija duga 19 metara i teška 76 tona, za koju se ispostavilo da je sasvim ispravna i da je koliko 2003. godine plovila morem. Ta vest je u susednoj Hrvatskoj, sa kojom se Slovenija već dve decenije spori oko razgraničenja na kopnu, a naročito moru (u Piranskom zalivu) izazvala spekulacije o novom „slovenačkom tajnom oružju“.
Kada je „Zeta“ stigla u Pivku sredinom aprila 2011. godine, dočekana je sa svim počastima, uz slavlje kao kada u goste stiže heroj, ratni veteran. Nije ni čudo, ako se zna da od tada podmornica kao lepak privlači radoznalce i putnike namernike. Preduzimljivi meštani su se dosetili da prethodnu, skromnu muzejsku postavku nameštenu u nekadašnjoj kasarni JNA, nadomak Pivke, obogate odlično reklamiranim „vođenim razgledanjima unutrašnjosti podmornice“, koja se zakazuju na svakih pola sata, svakog dana u sedmici, između 10 ujutro i pet sati popodne. Svaku grupu ponaosob podmornicom vodi poseban vodič, a cena ulaznice iznosi 11 evra (bez razgledanja unutrašnjosti podmornice – šest evra).

POSLASTICA ZA TURISTE
Na putu ka platou kojim dominira podmornica „Zeta“, reporter „Pečata“ je, poput drugih posetilaca, prvo morao da prođe kroz jednu (od šest) zgrada nekadašnje kasarne koja je preuređena u spomenik slovenačkom osamostaljenju 1991. godine. U nekadašnjoj komandi nekadašnje JNA danas na sve strane vise slike vođe „slovenačkog proleća“ Janeza Janše, a ispred upravne zgrade je podignut veliki spomenik, koji upozorava da je iz tog zdanja 26. juna 1991. godine, u 11 sati, počela „agresija JNA protiv Slovenije“. U dva depoa je nagurano nekoliko dobro očuvanih primeraka raznih tenkova (američki „Paton“ i „Šerman“, ruski T-34, T-55, T-72 i jugoslovenski M-84). Ali, nema zbora – glavna atrakcija muzeja je diverzantska jugoslovenska podmornica P-913, „Zeta“. Slovenci se diče da su u JNA, među podmorničarima u velikom broju bili upravo njihovi sunarodnici. I dan-danas je izuzetno aktivno lokalno društvo „Podmorničar“, koje je uz državnu pomoć uspelo da obnovi jugoslovensku P-913. Nije nam, međutim, promaklo da komandna ploča svedoči o ugrađenoj srpskoj pameti, jer su posvuda primetne pločice na kojima piše „Institut Nikola Tesla, Beograd“, i to tri puta samo na jednom delu komandi koje se tiču ventilacije, pa napona, odvoda, temperature, gustine…
Vodič, momak dugačke kose skupljene u rep, ističe da je „Jugoslavija nekada imala 16 podmornica i bila jedna od 11 zemalja u svetu, koje su bile sposobne da proizvedu podmornice!“ Na nostalgičan uzdah i opaske prisutnih (grupa od desetak domaćih turista), dodaje so na ranu, rečima da „danas više nijedna od država nastalih na tlu SFRJ nema podmornice“. Konačno, saznajemo i koji deo slovenačke industrijske mudrosti je, konkretno, ugrađen u P-913 – to je farba! Slovenačka firma „Kolor“ iz Medvoda kod Ljubljane, proizvela je posebnu boju, premaz koji je „gušio“ odraz podmornice na neprijateljskim sonarima.
Vodič potom podiže raspoloženje okupljenih ukazujući nam na činjenicu da se nalazimo na ekskluzivnom mestu (u trupu P-913), jer „slično iskustvo ne bismo mogli da iskusimo nadaleko, pošto se slični eksponati, izložbene podmornice, nama najbliže nalaze – tek u južnoj Nemačkoj.

BAŠTINA SRPSKE INDUSTRIJE
Iako domaćini skromno tvrde da sva zasluga ide Crnoj Gori, gde je nekadašnja jugoslovenska podmornička flotila, aktivna u periodu između 1928. i 2005. godine, okončala svoj put. Podsećaju da je SFRJ imala šest podmornica tipa „Una“, sve su bile stacionirane u Splitu, u ratnoj Luki „Lora“. Bile su to podmornice P-911 „Tisa“, P-912 „Una“, P-913 „Soča“, P-914 „Zeta“, P-915 „Vardar“ i P-916 „Kupa“. Posle raspada SFRJ, sve su završile u Crnoj Gori izuzev P-914 „Zeta“, koja se u trenutku sukoba nalazila na remontu. I baš ta je „uvedena“ u sastav hrvatske ratne mornarice, ali pod nazivom P-01 „Velebit“.
Crna Gora je za turistički kompleks „Porto Montenegro“ odredila da kao eksponati budu izložene jedna velika i jedna džepna podmornica. Tri su namenjene Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, a ostatak flote prodat kao staro gvožđe. Hrvatska se zadovoljila sa P-01 i odbila ponuđeni crnogorski poklon, pokrenuvši, ujedno, raspravu na temu da Crna Gora poklanja tuđu (hrvatsku) zaostavštinu, povodom nikad uređenog pitanja „sukcesije“ vojne imovine JNA, odnosno SFRJ. Hrvatska insistira da su i džepne podmornice predmet deobe nasleđa bivše Jugoslavije, među bivšim republikama. Hrvatski mediji upozoravaju da pomenute podmornice „ne mogu biti prodavane, ni poklonjene, s obzirom na to da u konkretnom slučaju sve pripadaju Hrvatskoj“, jer „prema pravilima sukcesije, s obzirom na to da je zadnje upisano vlasništvo podmornice bio Split, odnosno da je matična luka bila „Lora“, i podmornica, poklonjena Srbiji – zapravo je vlasništvo Hrvatske“.
Priča je, naravno, nategnuta. Sporazum o sukcesiji iz 2004. godine ne pominje vojnu imovinu, a u slučaju raspada SFRJ čak ni Konvencija o sukcesiji iz 1983. godine, kako piše na zvaničnoj stranici UN, nije bila od pomoći prilikom utvrđivanja šta je čije. Pribeglo se principu da država koja nasleđuje propalu državu – preuzima i njeno vlasništvo. Zato prilikom raspada SFRJ „upis podmornica“ na adresu splitske luke nema nikakvu težinu, jer u trenutku kada je „upis“ bio izvršen, Hrvatska nije bila međunarodno priznata država, a SFRJ je bila tek „u procesu raspada“, kako je zaključila i Badinterova komisija. Ukratko, Hrvatska ne polaže nikakvo, niti isključivo pravo na nabrojane podmornice.
Da bi izbegla opasnost da joj poklon ukrade Hrvatska mornarica, Slovenija je pribegla lukavstvu i smislila plan prevoza podmornice po mnogo dužoj ruti, koja je prevazišla 1.300 kilometara. Konačno je P-913 aprila lane prebačena trajektom do Tivta, odatle nastavila putem do Luke „Bar“, a iz Bara prebačena u italijanski Bari. Iz Barija je „bezbednom rutom“ (preko italijanske teritorije) dopremljena do Pivke.
Prevoz je procenjen na 120.000 evra. Iznos troškova transporta višestruko premašuje vrednost podmornice, ali patriotizam nema cenu, jer su veći deo svote donirala razna slovenačka preduzeća. U potonju obnovu podmornice P-913 uloženo je i preko 1.200 sati dobrovoljnog rada.
Srpski podmorničari procenjuju da bi trošak prevoza „srpske“ podmornice bio daleko manji – oko 20.000 evra. Kada se tako posmatra, onda je ogoljena zlonamernost tvrdnji o nepotrebnom arčenju novca – za prevoz tog eksponata naše zajedničke istorije iz Crne Gore u Srbiju. Ako je mala Slovenija, obaška član NATO-a, bila spremna da potroši šest puta više novca za očuvanje ovakvog eksponata zato da bi budućim generacijama posvedočio o „veštini i uspehu slovenačke industrije“, zašto bi se Srbija, po nalogu promotera Severnoatlantskog pakta – odricala svoje tradicije? Da li bi trebalo samo Srbija da zaboravi na uspehe srpskih mornara i podmorničara, kao i na baštinu srpske industrije?

_________________

Karakteristike i upotreba

Podmornice P-911 i njoj slične, služile su za plovidbu Jadranom, i bile spremne da u slučaju rata prevezu diverzante koji bi u more, na plovnim putevima, postavili (manja) minska polja. Rečene podmornice su duge 18,8 metara, široke 2,7 metara, visoke 3,4 metara, a prema dostupnim podacima projektovao ih je Brodarski institut iz Zagreba, a gradilo splitsko brodogradilište „Brodosplit“. Nazvane su „džepnim“ zbog malih gabarita u odnosu na ostale klase svojih velikih „posestrima“. Mogle su da zarone do maksimalne dubine 105 metara. Reč je o podmornicama koje je bilo veoma teško otkriti, izvanrednog radijusa kretanja zahvaljujući dobro projektovanim akumulatorima i odličnim manevarskim sposobnostima. Srce podmornice, aktivni sonar nemačkog „Krup atlasa“, i danas je (bar što se slovenačkog primerka tiče) u vrlo dobrom stanju.
Bilo je ukupno 11 podmornica (i ne samo šest, kako su tvrdili slovenački mediji), a jugoslovenska podmornička flota je zahvaljujući njima, u periodu 1988-1991. godine predstavljala najubojitiju flotnu snagu JRM. U vreme kada su izgrađene, izazvale su veliku pažnju stranih stručnjaka. Njihova prednost je bio veliki doseg bez punjenja baterija, a „Zeta“, koju je dobila Slovenija, bila je zadnja od svih koje su plovile u Jadranu.

_________________

Sudbina podmornica JNA, zatečenih u Crnoj Gori

821– odlukom Ministarstva odbrane Crne Gore (MO CG) ostavljena za muzejsku postavku u nautičkom centru „Porto Montenegro“, na lokaciji porušenog Remontnog zavoda (RZ) „Sava Kovačević“ u Tivtu;
822– rashodovana i isečena 1997. godine u RZ u Tivtu;
823– rashodovana 1999. godine, odvučena na rezanje u Izmir (Turska), januara 2007. godine;
831– prodata kao furda, odvučena na rezanje u Izmir (Turska), marta 2010. godine;
832– prodata kao furda i isečena juna 2008. godine u Tivtu;
911– odlukom MO CG ostavljena za muzejsku postavku (isto kao 821);
912– odlukom MO CG biće ustupljena Društvu „Podmorničar“ iz Pule;
913 – odlukom MO CG ustupljena Udruzi „Podmorničar“ iz Ljubljane, smeštena u Vojnom muzeju u Pivki;
914 – ostala u Hrvatskoj, nalazi se u „Lori“, kao muzejski eksponat;
915 – prodata kao furda, isečena jula 2008. godine u Tivtu;
916 – odlukom MO CG biće ustupljena Udruženju „Podmorničar“ iz Beograda.
Izvor: www.podmornicar.com

[/restrictedarea] mikrozaйmы onlaйn zaйm na rasčetnый sčetzaйm na 12 mesяcevzaйm moskva