Okrugli sto „Pečata“ posvećen knjizi „Duh samoporicanja“ Mila Lompara (I)

Priredila Ljiljana Bogdanović
Fotografije Milorad Milanković

Kako se dogodilo da naša javna svest postane plod ukrštanja različitih kulturnih politika od kojih nijedna nije srpska? Zašto ne postoji srpska kulturna politika, već postoji samo poneki impuls koji bi je mogao nagovestiti? Ovo su neka od važnih pitanja koje postavlja i na koje nastoji da odgovori dr Milo Lompar u svojoj knjizi „Duh samoporicanja” („Orfeus“, Novi Sad, 2011), čije je novo, ubrzo po objavljivanju već dopunjeno, izdanje nedavno štampano. Neuobičajeno veliko interesovanje naše javnosti,  za kratko vreme narasli broj afirmativnih, koliko i kritičkih odziva na ovo delo, učinili su da se knjiga „Duh samoporicanja“ imenuje „sudbinskim i prelomnim događajem u srpskoj kulturi“. Odgovori na Lomparovo delo – od bezmalo oduševljenog odobravanja, do oštrih kritičkih primedbi – bili su povod da „Pečat“ organizuje  okrugli sto posvećen debati o sadržaju i javnoj  recepciji „Duha samoporicanja“. Pored autora, u razgovoru su učestvovali: dr Kosta Čavoški, dr Jovan Popov, Selimir Radulović (izdavač), mr Vladimir Dimitrijević, dr Dragan Hamović i dr Milan Brdar. Između ostalog, sagovornici za okruglim stolom tematski su izložili i  svoja promišljanja povodom autorove tvrdnje da se „dugotrajni nedostatak srpske kulturne politike“ može istorijski shvatiti „kao plod duboke pukotine u osećanju nacionalnog identiteta, koja je nastala usled istorijskog nasleđa: pomeranja sa severa na jug, sa istoka na zapad, dugotrajnog postojanja u podunavskom kulturnom okruženju, nastajanja kontaktne kulture sa preovlađujućom pravoslavnom i sadržajnom, kako islamskom, tako i katoličkom komponentom“. Saopštenja i diskusije učesnika „Pečat“ će  objaviti u tri nastavka.

[restrictedarea]

Prof. dr Kosta Čavoški:
Ova knjiga će se pominjati i kad nas više ne bude bilo

Za razliku od srpskih, hrvatski uglednici su uvek vodili računa isključivo o interesima hrvatskog naroda i države

 

Knjiga Mila Lompara predstavlja kamen međaš u našoj kulturi i kulturnoj politici tokom poslednjih skoro sedamdeset godina. Iako je i ranije bilo nagoveštaja pravog srpskog stanovišta u pojedinim iskričavim zapažanjima Živorada Stojkovića, Mihaila Đurića, Borislava Mihajlovića Mihiza i drugih uglednika, Milo Lompar je prvi koji je od zatečenih fragmenata izgradio jedno celovito, koherentno, dobro obrazloženo i iznad svega ubedljivo srpsko stanovište. I zato mu u srpskoj kulturi i istoriji pripada neprolazna zasluga, pa će se ova njegova knjiga učestalo pominjati i kad nas više ne bude bilo. Ključan Lomparov pojam u ovoj knjizi jeste samoporicanje, pod kojim on pre svega podrazumeva odricanje i poricanje vlastitog nacionalnog identiteta da bi se postalo i bilo nešto drugo od onoga što čovek izvorno jeste. Koliko je to meni poznato, taj izraz je u nas prva upotrebila Mirjana Stefanovski u ogledu „Veštačka duša carstva“, kada je prikazala iskorenjivanje i preobraćanje hrišćanskih dečaka u turske janičare. U nas Srba je tako preobraćanje danas takođe na delu, samo je manje primetno i prepoznatljivo. Dok pripadnici velikih i samosvesnih  naroda rado i s ponosom ističu svoju nacionalnu pripadnost, u nas se to obično omalovažava i zabašuruje. Tako su mnogi pripadnici srpske duhovne i političke elite skloni da kažu kako su, doduše, Srbi, ali odmah dodaju da nisu nacionalisti. Pri tom imaju na umu jedno pomereno značenje reči „nacionalizam“ koje je novijeg porekla.
Pošto se politički pojmovi i vrednosti obično pojavljuju u paru, u kojem je jedan pojam na dobrom glasu, a drugi ozloglašen, baš kao i vrlina i porok, tako se sve do doba između dva svetska rata nacionalizam pojavljivao u paru sa šovinizmom, u kojem je nacionalizam označavao rodoljublje i pojačanu nacionalnu samosvest, dok je šovinizam predstavljao mrežu prema drugim narodima. A onda se, pre svega pod uticajem komunizma, nacionalizam počeo da pojavljuje u paru s internacionalizmom, pa je počeo da označava uskogrudost, samoživost i sebičnost na štetu drugih, dok je internacionalizam bio sinonim za poželjnu međunarodnu, pa i klasnu solidarnost, koja je podrazumevala poslušnost prema komunističkom centru u Moskvi. I nije čudno što su mnogi negdašnji komunisti u međuvremenu postali mondijalisti, pa su danas prijemčivi na sve što dolazi iz Vašingtona.
****
Glavni razlog koji je, po Lomparu, u vodećim Srbima između dva svetska rata oslabio osećanje srpskog nacionalnog identiteta bilo je jugoslovenstvo u ime kojeg je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Već 1921. godine prilikom zasedanja Ustavotvorne skupštine postalo je očigledno da hrvatski poslanici žele da postave odnose između Hrvatske i ostatka zajedničke države na ugovornu, to jest konfederalnu osnovu, kako su to svojevremeno učinili 1868. godine prilikom zaključenja nagodbe s Ugarskom. Uz to nisu prezali od toga da srpstvo u zajedničkoj državi poistovete s okupacijom nesrpskih zemalja. Te činjenice, kao i mogućnost amputacije hrvatskih zemalja 1929. godine, nisu međutim odvratile naše velike pretke od jugoslovenstva. Među njima jedini je Miloš Crnjanski 1934. godine javno izneo stav da bi trebalo gledati na prilike u državi „bez jugoslovenstva“ i nametnute simetrije po kojoj se „svaki problem postavlja… u znaku slovenštine i hrvatstva“, dok je „sa druge strane zabranjeno… gledati ga sa srpskog stanovišta“. Uz to je upozorio da je nastupio dvanaesti čas da se u javnoj svesti ukoreni „potreba jednog čisto srpskog gledišta na stvari, srpskog egoizma i skretanja sa osećajnog i nadzemaljskog raspravljanja stvari, na realna gledišta i stanovišta u skladu sa interesima srpstva“. Veliki Slobodan Jovanović je takvo srpsko stanovište nagovestio tek 1939. godine, posle osnivanja Banovine Hrvatske, ali je i dalje bio za opstanak Jugoslavije. Na to su ga mogla navesti samo dva razloga: 1) činjenica da su se u okvirima prve Jugoslavije skoro svi Srbi našli pod jednim državnim krovom i 2) strah da bi u slučaju konstituisanja samo srpskih zemalja kao pobedničke države ostala smanjena Austro-Ugarska, kao tako reći prirodni neprijatelj Srba i Srbije. Pri tom su skoro svi srpski uglednici previđali ili potcenjivali okolnost da je višenacionalna Jugoslavija nosila u sebi onu istu jabuku razdora zbog koje se raspala Austro-Ugarska, što se u slučaju Jugoslavije obistinilo i 1941. i 1992. godine.
Milo Lompar nije samo prikazao pogubne posledice do kojih je dovelo nekritičko prihvatanje jugoslovenstva od strane Srba, nego je dao i objašnjenje zbog čega je do toga došlo. Da bi to postigao upotrebio je Tojnbijev pojam challenge, koji u isti mah označava i izazov i osporavanje. Ukoliko je takav izazov prejak, on osujećuje i satire; ako je preslab, nije u stanju da podstakne na poželjnu akciju. „Izazov jugoslovenstva bio je“ – veli Lompar – „prejak za konceptualni odgovor srpske intelektualne elite, pošto ju je naveo da nekritički poistoveti srpsko i jugoslovensko stanovište, da zatomi svest o srpskoj kulturnoj politici kao području neprestanog postojanja razlike, da nekritički prenebregne i negativno iskustvo religije kao vododelnice naroda.“ Za razliku od srpskih, hrvatski uglednici su uvek vodili računa isključivo o interesima hrvatskog naroda i države.

Prof. dr Jovan Popov

„Načertanije“ za srpsku kulturnu politiku 21. veka

Naše vreme i ono koje dolazi iziskuje istrajno „individualno delovanje i pasivan otpor“, a to je ono sa čim smo u istoriji imali najmanje iskustva

 

Suštinski važnim smatram autorovo polazište o značaju kulturne politike, koja preokreće marksističku ideju o kulturi kao nadgradnji ekonomske i političke baze. Ta ideja bila je jedan od ideoloških vektora u doba stasavanja našeg pokolenja, što delimično objašnjava sve generacijske deficite o kojima Lompar takođe govori u svojoj knjizi. Za njega pak od kulture sve počinje, a kulturna politika temelj je svake osvešćene i prosvećene nacionalne politike. Kultura nije povlašćeno područje institucija, intelektualaca i umetnika – oni su najaktivniji faktor njenog stvaranja i prenošenja, ali kultura suštinski zadire u sve pore društva, utiče na njih, čak ih i generiše. Bez kultivisane svesti ne može, recimo, biti jasne i dalekovide strategije obrazovanja, o kojoj se ovih dana raspravlja u javnosti. Možda je manje očigledno, ali je činjenica i to da je utemeljenost u kulturi neophodan preduslov i u svim drugim oblastima javnog delovanja. Jedan ekonomista, jedan ministar koji zna šta je kultura i kojoj kulturi pripada drugačije će kreirati ili potpisati odluku – o privatizaciji, dokapitalizaciji, restrukturiranju itd – nego onaj za koga je kultura tek nekakav ukras ili začin života.
Zato Milo Lompar kao najpreči posao srpskih intelektualaca vidi zasnivanje nacionalne kulturne politike, jer ona kao takva ne postoji na nivou države i njenih institucija. Njen temeljni pojam je „srpsko stanovište“. Ono nije ni šovinističko, ni ratoborno. Autor ga čak naziva „pesimističkim“, pozivajući se na razumevanje jednog savremenog američkog filozofa, a ja bih ga radije nazvao „skeptičnim“, „racionalnim“ ili „trezvenim“. U svakom slučaju, da bi ono uopšte bilo moguće, „neophodno je ukloniti višedecenijske predrasude koje se upotrebljavaju kao mentalni blokatori u javnoj svesti“. „Duh samoporicanja“ ima za cilj pre svega to. Tek potom moguće je obnoviti autentičnu kulturnu elitu bez koje se ne može ni definisati, ni sprovoditi „integralistička kulturna politika“. Ta politika mora biti i srpska i moderna, utemeljena na etici rada, usredsređena na brigu za srpski jezik i srpsko kulturno nasleđe, sprovođena u skladu sa mogućnostima. Naše vreme i ono koje dolazi iziskuje istrajno „individualno delovanje i pasivan otpor“, a to je ono sa čim smo u istoriji imali najmanje iskustva. Uloga pojedinca najviše dolazi do izražaja baš u atmosferi spoljnjeg i unutrašnjeg pritiska, jer je prostor slobodnog delovanja otvoreniji za njih nego za institucije kulture, a neuporedivo više nego za državu.
U svom kazivanju nazvao sam Lomparovu knjigu „načertanijem“ za srpsku kulturnu politiku 21. veka. Osim izložene koncepcije, njeni kvaliteti su naučna akribičnost, argumentacija potkrepljena obiljem činjenične građe, kao i širok horizont znanja iz oblasti filozofije i istorije, zahvaljujući kojima je autor u našoj sredini poznat i priznat kao polihistor retkog kova. Utoliko je polemika sa njegovim idejama nezahvalniji izazov za britka pera „druge Srbije“, koja bi svakog neistomišljenika htela da prikažu kao neznalicu ili militantnog fanatika, da u svakom nepotkupljivom vide Robespjera. Ipak, kao što Lompar na jednom mestu kaže u svojoj knjizi, „duh titoizma počiva na saznanju da samo politička budnost ne sme da popusti“, pa se ubrzo na sajtu „Peščanika“ pojavio tekst „Okretaj točka“, preuzet potom i u januarskom broju časopisa „Reč“. No, kako ni Lomparov duh ne miruje, ova opširna i žustra reakcija poslužila mu je kao povod da napiše dvostruko duži odgovor. Time je „Duh samoporicanja“ dobio svoj efektni epilog i svoj konačni oblik.
Istančan i osoben esejistički stil Mila Lompara ovde dobija na zamahu. Posebno su upečatljive dve metafore za kojima poseže u svojoj polemici. Jedna je metafora plovidbe: „Peščanikova“ invektiva poredi se sa bojnim brodom koji, uprkos tome što je opremljen najsavremenijom tehnikom i krstarećim raketama, sve vreme luta u magli, da bi se na kraju nasukao na peščani sprud plitkih tvrdnji. Druga je metafora šahovske igre, na koju ga je navela jedna podsmešljiva primedba o neadekvatnoj analogiji između „ponašanja aktera u javnom prostoru“ i kretanja figure kralja u šahu. I sada on, poput šahovskog majstora koji je trećekategornika uhvatio u zamku, citira reči Arona Nimcoviča, velemajstora koji je u šahovskoj teoriji značio otprilike ono što je u fizici značio Ajnštajn ili u slikarstvu Pikaso. Pokazavši kako je njegovo razumevanja uloge kralja u potpunoj saglasnosti sa Nimcovičevim, Lompar će ovoga prizivati u svoj tekst kao ubistveni lajtmotiv, kad god mu se ukaže prilika da naglasi nadmen stav svog oponenta.
Važnija od stilskih bravura za Lompara je, međutim, jedna druga zamka u koju je „upecao“ „Peščanikovog“ kritičara. Analizirajući njegov napad, on pokazuje kako na delu izgleda strategija osporavanja neistomišljenika, koju je prethodno opisao u svojoj knjizi, pozivajući se na Noama Čomskog. Ovaj kaže kako sekularno sveštenstvo najpre pribegava ignorisanju, a ako to više nije moguće, onda svoje protivnike diskvalifikuje bilo kao nekompetentne ili kao neoriginalne. Upravo tu vrstu strategije primenio je „Peščanik“, što je Lomparu otvorilo mogućnost ne samo da demantuje neistine nego i da još jednom demonstrira nadmoć činjenica i logike nad eristikom.
Raspravu sa „Peščanikom“ autor vodi na četiri područja: prividnom, istorijskom, personalnom i aktuelnom. On pokazuje kako se, uprkos  opširnosti, tekst njegovog kritičara bavi tek jednom petinom njegove knjige, dok za preostale četiri petine izdvaja samo jednu diskvalifikujuću rečenicu. Time se zapravo falsifikuje njen sadržaj, a rasprava izmešta na polje koje se čini bezbednijim. Tu onda više nije reč o kritici, već o ideološkom obračunu. A u takvoj vrsti polemike objektivna argumentacija uzmiče pred unapred stvorenim sudovima, kakvi su oni o odgovornosti za raspad SFRJ ili o ratnim zločinima počinjenim na njenom tlu. „Peščanik“ ne preza ni od argumenata ad hominem, pa se Lompar, pored toga što kontekstualizuje ili ispravlja pojedine, tendenciozno prikazane momente iz sopstvene biografije, osvrće i na svoje opoziciono delovanje tokom devedesetih. Iz današnje perspektive, čini mu se da je mogao uraditi i više, ali da nije trebalo da radi ni toliko koliko jeste. „Nisam mogao podržavati srpski režim devedesetih, čiji su mi višestruki deficiti bili neprihvatljivi“, kaže on. „Ali, nisam prikladno procenio deficite kritičke orijentacije kojom smo utrli put tuđinskoj vlasti pod kojom živimo.“ Zato uz „Personalno područje rasprave“ dodaje i podnaslov „Mea culpa“.

Selimir Radulović

Odbrana svoga ne znači osvajanje tuđeg

Lomparova srpska misao nas, zapravo, podseća da se država ne gradi spoljnom manifestacijom političkog života, već iznutra – duhovno i duševno

Zašto mi (Rusi), pita se u pismu Tjutčevu Čadajev, do sada nismo saznali svoje mesto u svetu? I nastavlja da je razlog u samom duhu samoporicanja koji je, zapravo, Tjutčev nazvao odlikom ruskog nacionalnog karaktera. O toj temi, odnosno odlici srpskog (videli smo i ruskog) nacionalnog karaktera Milo Lompar je napisao knjigu kojom je izbezumio izbezumljena vučja srca koja nastanjuju predele nevesele srpske svakodnevice, osobito uzjarene i uzjeđene predstavnike sekularnog sveštenstva. On je njome, iznova, uspostavio pokidane kontinuitete srpske nacionalne misli, nadovezujući se na ideje Miloša Crnjanskog, na šta je podsetio akademik Kosta Čavoški, o srpskom stanovištu: da je neophodno gledati na stvari bez jugoslovenstva, bez nametnute simetrije, da je dvanaesti čas za jedno čisto srpsko stanovište. I ne samo to – saglasan sam da je reč o knjizi koja će, ako bude Srbije, srpske kulture, srpske kulturne politike, biti osnov za srpsku kulturnu politiku.

****
Pišući ovu knjigu Lompar je, zapravo, uobličio verodostojnu srpsku misao koja će biti nezaobilazna lektira našim budućim, ne samo književnim, naraštajima, svodeći utiske o tome kako na maloj, zamišljenoj, srpskoj šahovskoj tabli (koja je deo velike balkanske, evropske i svetske šahovske table) razmestiti figure na korist svoga naroda, svoje države, svoje kulture. Ona nas, iznova, utemeljuje u aristotelovskoj svesti da država prethodi građaninu, da nema građanina bez države, da je ona uslov njegovog postojanja i da posle njenog raspada preostaje more ljudskog peska, a ne građana, da je ona, država, brana da se ne bi prepoznavali u bezličnim kolonama ljudi koji žive i rastu  kao što žive i rastu biljke. I još – da se čovek rađa u krilu svoje porodice i svoga naroda,  da je njihovo čedo i da je, saglasno tome, suvišan strah da se obasja vlastito individualno-nacionalno duhovno lice, uz izgrađenu svest – da se pravo njegovog naroda ne prostire do granice njegove sile, već do granice njegove duhovne neophodnosti. On, zapravo, uobličuje svest o mnoštvu ljudi koji su povezani zajedničkim nacionalno-duhovnim razlogom, podrazumevajući da odbrana svoga ne znači osvajanje tuđeg. Tako nas, posredno, dovodi do stanja koji jedan ruski filosof naziva državotvornim raspoloženjem duše – do vazduha kojim država diše, bez kojeg se taj organizam ljudske duhovne solidarnosti guši i propada. Lomparova srpska misao nas, zapravo, podseća da se država ne gradi spoljnom manifestacijom političkog života, već iznutra – duhovno i duševno. Ne kaže autor bez razloga da je naša javna svest plod ukrštaja različitih kulturnih politika – od kojih nijedna nije srpska. Ali da je za srpsku dušu najpogubniji duh koji je ugoni u stid pred vlastitim nacionalno-duhovnim licem, koji je onemogućuje da se utvrdi u duhu svoga naroda i udaljuje od rodne kulture, ljubavi neomeđive, u kojoj se ukrštaju i prepliću i duhovnost i nacionalnost, duh koji se širi kao sablazan velikog inkvizitora. Duh samoporicanja! Duh poništavanja bitnih i neuporedivih istorijskih činova nacionalne egzistencije. I tako dolazimo do pretranzicionih i tranzicionih skakavaca, čija je aktivnost uočljiva u svim segmentima srpskog društva, do političkih i intelektualnih grabljivaca koji, menjajući veru za večeru, i svoju državnu i nacionalnu pripadnost nose protiv svoje volje, bez vlastite unutarnje, duhovno-duševne saglasnosti.

Mr Vladimir Dimitrijević :

Odgovor na „drugosrbijansku bibliju“

Ovo je knjiga ozbiljnih argumenata u raspravi sa ljudima koji su svoj život i karijere gradili na srbofobiji maskiranoj u kosmopolitizam

Knjiga Mila Lompara „Duh samoporicanja“ mi je, od kada sam je uzeo u ruke, odjednom otkrila smisao činjenica da se odlazak Radomira Konstantinovića sa ovog sveta prošle, 2011, poklopio sa njenim objavljivanjem. Naime, ono na šta smo dugo, predugo čekali (sistematski, filosofski dubok, ali čitak i jasno pisan – da ne bude mućenje vode da bi izgledalo dublje – odgovor na „drugosrbijansku bibliju“, „Filosofiju palanke“) pojavilo se, dok je Konstantinovićevo delo, uprkos svim pokušajima reanimacije, odživelo svoju ulogu u našoj kulturi. Stilski raskošna, penušavo cinična tamo gde je to neophodno (sasvim u duhu pokojnog Lomparovog učitelja javnog deljenja, Nikole Miloševića), ovo je na prvom mestu knjiga ozbiljnih argumenata u raspravi sa ljudima koji su svoj život i karijere gradili na srbofobiji maskiranoj u kosmopolitizam. Istovremeno, to je knjiga o ulozi i zadatku intelektualaca u ovakvo vreme; došla je u pravom trenutku, kada se kao zajednica nalazimo pred nestankom i gašenjem, kojem su, između ostalih, doprineli i intelektualci, otuđeni od bitnijih izvora ljudskosti i stavljeni u službu Prokrusta ideologije.

****
Čovek može imati sasvim kosmopolitsko iskustvo, i može biti, poput Crnjanskog, Lomparu paradigmatičnog srpskog intelektualca, razočaran u sve snove svog naciona (a „Seobe“ su, i prva i druga knjiga, upravo opis tog razočaranja), a da ipak ostane veran, sasvim donkihotski ili miškinski, idealima koji se ruše u susretu sa tamnim časovima apokalipse. Pravi intelektualci su ljudi koji revnosno služe idejama: kod njih su ideje greške i zablude predratnog, skerlićevskog, „pijemontističkog“ jugoslovenstva. Zahvaljujući titoizmu, nestali su Srbi katolici i Bunjevci, koji su kroatizovani, a pojavili su se, iz srpskog korpusa, Makedonci i Crnogorci, sasvim nove nacije. Aksiom hrvatske politike – da se sve srpsko svede na srbijansko – pri čemu Njegoš, Andrić i Selimović prestaju da budu srpski pisci – uspešno je sprovođen zahvaljujući činjenici da je titoizam bio (i jeste, danas kao neotitoizam), po Milu Lomparu: nedemokratsko stanje, protivsrpsko kretanje, privid slobode. Zato je sasvim moguće da jučerašnji miljenici Aleksandra Rankovića, kakva je Latinka Perović, „majka druge Srbije“, danas postaju zatočnici puta u Evropu „koja nema alternativu“. Nihilistički potencijal ove lozinke jasan je iz činjenica da samo smrt, na horizontu ljudskog biološkog postojanja, nema alternativu. I zato se tobožnje liberalne demokrate s rankovićevskom strašću bore protiv svega što je srpsko; zato Sreten Ugričić, koji je više od deset godina upravljao „Narodnom bibliotekom Srbije“, tvrdi da je najviša forma patriotizma prezir prema ovakvom narodu; režiser Nenad Prokić preti da će Srbija postati moderna sa Srbima ili bez njih i priziva lomače inkvizicije, a Biljana Srbljanović smatra da je bolje što nas je bombardovao NATO nego da je to učinio Radovan Karadžić. Milo Lompar uočava da u nas postoje „tri različita vida istog duhovnog kretanja: na nivou ljudskih prava odvija se sužavanje sloboda i demokratije: na nivou nacionalnih prava odigrava se veća ili manja – kako kad, kako gde – diskriminacija srpskih nacionalnih prava; na nivou duhovnog kretanja pojavljuje se duh samoporicanja kao ono što obezbeđuje i omogućuje ove istorijske procese: kako u aktuelnosti, tako i u prošlosti“ („Geopolitika“, januar 2012, str. 64). Po Lomparu, u svest naše inteligencije ugrađeni su „mentalni blokatori“ koji se aktiviraju na svaku pojavu srpske kulturne politike, a cilj blokatora je da se stalno drži neprekoračiva granica između Srbije i Evrope, između modernih istorijskih tokova i srpskih nacionalnih prava. Nacionalne institucije koje se nalaze u stanju inertnosti i pod potpunom kontrolom države kojom ureduje duh drugosrbijanstva, u ovom nam trenutku nisu ni od kakve pomoći – zato se i pojedinci koji se bore oglašavaju glasom vapijućeg u pustinji, dok koruptivna elita stupa u „predintelektualno stanje svesti“ („Geopolitika“, isto). Zadatak svakog pravog intelektualca je, u tom smislu, da se nesustajno bori za proširenje polja slobode i da se ne miri sa lažnim, nametnutim, antisrpskim rešenjima. Pošto razmišljam povodom „Duha samoporicanja“, usudio bih se da dodam nešto „od sebe“. Naravno, ne namećući svoj stav kao apsolutni zahtev, ali ipak iz perspektive čoveka koji već dve decenije, makar i sa margine, pokušava da učestvuje u proširenju polja slobode u nas i da se bori protiv srbofobije.
Jedan od ključnih elemenata našeg nacionalnog bića je hrišćanska pravoslavna vera (uz, naravno, uočavanje i rimokatoličkog i islamskog elementa u nastanku naše kulture, o čemu je Lompar ubedljivo pisao). I ona je potrebna intelektualcu, pre svega zato što mu donosi smirenje kao uvid u sopstvenu ograničenost i kao poverenje u Nebeskog oca koji o nama brine kao o svojim sinovima i kćerima. Bez Boga, intelektualac prečesto postaje sitna duša. Jednom prilikom, posežući za verbalnom akrobatikom, Zagorka Golubović je pokušala da dokaže kako etika zasnovana na veri u zagrobni život vodi u, verovali ili ne, ratne zločine (tobož, Crkva oprašta zločincima ako se „pokaju“; pravi zločinci se, osim u najređim slučajevima, nikad ne kaju, naravno – dokaz za to su monstrumi poput Miroslava Filipovića-Majstorovića, i sličnih njemu). Naše istorijsko iskustvo, inkarnirano je, „obraslo mesom“ Ruski levičar Bjelinski je zato i govorio da ne možemo ići na ručak dok ne rešimo pitanje ima li Boga ili ga nema. Ko god simulira da ga ideje zanimaju, a bavi se istim iz nekih drugih, uglavnom lukrativnih razloga, uprežući ih u taljige ideologije, ne može biti intelektualac u pravom smislu te reči, makar da ga vlast imajući takvim prepoznaju i priznaju (kao što je Tadić, u poznatom intervjuu „Statusu“, priznao Basaru, obećavajući mu jednog dana akademsku titulu i priznajući da mu je „neprijatno“ koliko se slaže sa ovim, negda provokativnim, a sad samo upotrebljivim piscem).

Dr Dragan Hamović

Obrazac „prave raje“ jesu „luda đeca“

I sami sliku o nama podešavamo prema spoljašnjoj, nenaklonjenoj vizuri, iz regiona ili iz globalnijih centara moći

Jedno od prvih, markantnih određenja naše savremene situacije koje Milo Lompar uvodi u maticu rasprave u knjizi „Duh samoporicanja“ (2011), jeste sin­tagma infantili­zam javne svesti. Oznaka infantilno možda je samo uljudnija zamena za reči glu­post ili budalaštine, koje se ipak izbegavaju u javnom govoru dokle je god moguće. S druge strane, rečena oznaka unosi potrebnu značenjsku nijansu povodom spoljnih okolnosti opi­sanih u Lomparovoj rečenici kao što je ova: „Kad pogleda medijsku i javnu sferu, čovek vidi, ukoliko želi da otvori oči, kako dese­tine ljudi – od kardinala moći, do njihovih manekena – otvoreno govore stvari koje protivreče elementarnom uvidu u stvarnost.“ (39) Pri sledećem pominjanju aktuel­nog srpskog infantilizma Lompar poseže za retoričkim pita­njem čiji će smisao tanano ispre­dati uzduž i popreko svoje duge i potanke rasprave: „Zar aktuelni proces infantilizacije javne svesti ne predstavlja titois­tički recidiv? Jer, pravi se rez unutar generacijskih kontinuiteta, spre­čava se prirodno prenošenje iskustava i saznanja iz naraštaja u naraštaj, da bi se uklo­nili oni koji se opiru nadolazećoj ideologiji (da li su tu i oni koji su se proti­vili titoizmu?) i da bi se promovisali naraštaji koji neproblematično i bez razmišljanja prisvajaju tu ide­ologiju. Mladost se pojavljuje kao samorazum­ljiva vred­nost, što je temelj infanti­li­zacije javne svesti.“ (41) Kako odoleti i ovde asocijativno ne priz­vati u sećanje deonicu iz Viš­njićeve pesme „Početak bune pro­tiv dahija“ i reči razuzdanog operativca imperijalne moći Fočić Mehmed-age, uoči kam­panje preventivne seče srpskih nahij­skih knezova: „poći ćemo iz našega grada / kroz našije sedamn’est nahija, / isjeć ćemo sve srp­ske kne­zove, / sve knezove srpske poglavice, / i kmetove što su za potrebe, / i popove srp­ske učitelje, / samo ludu đecu ostaviti, / ludu đecu od sedam godina, / pak će ono prava biti raja / i dobro će Turke poslužiti.“ Obrazac „prave raje“ bila su i jesu „luda đeca“ koja ništa ne znaju, niti šta pamte. Ili neće da znaju i hoće da zaborave, jer im je tako lakše, a svakako komfornije.

*****
Milo Lompar se razabira u široko zasnovanom i pažljivo vođe­nom istraži­vačko-analitičkom hodu, i svako sažimanje tako razgranate i mnogim doku­mentima i raznorod­nom literaturom potkrepljene artikulacije krije opas­nost od prečica što vode defor­maciji jednog višespratnog inter­pretativ­nog zdanja. Tre­balo je ocrtati putanju od najpre spoljnog naturanja tzv. srpske kri­vice, do njenog bolesnog pounutrašnjenja, stalnog usađivanja u našu javnu svest. Pošto se bavio dugoročnom gene­zom jednog komplikovanog procesa i stanja, morao je ići sigu­ran korak po korak, ostav­ljajući opsežnom korpusu reprezentativnih činje­nica da govore sobom i puštajući, neretko, da njegovi oponenti oponiraju sopstve­nim rečima ili već proverljivim faktima. Lompar dokazuje, u ovoj knjizi naročito, da su vanredne prodore napravili Srbi s viškom strpljenja, odnosno uporno­sti, nasuprot svim namnoženim nedaćama i prepre­kama, Srbi sa neodustajnom „etikom rada“. Srbi bez takve samodiscipline ili dižu ruke od svega, ili posežu za bezvo­ljom, ili detinjas­tim projekcijama. Takva, infantilna javna svest, po Lomparovim rečima „izbegava da stvari – kako je govorio Crnjanski – sagledava sa srpskog sta­novišta, jer je srpski položaj strahovito težak. Umesto toga, infantilizovana svest sve teškoće razrešava tako što ih utapa u maglovitu predstavu o Evropi, kao što ih je nekada projektovala na Jugoslaviju.“ (175) Lompar, pri samom kraju rezimirajućeg poglavlja „O srp­skom stanovištu“, zaključuje da je „naš glavni pro­blem sadržan u saznanju o tome da – bez ikakvog razmišljanja i procenjivanja – usvajamo tuđe stano­vište o sebi samima, iako je lako prepoznatljivo da nam se nameće da gledamo sebe očima onih koji svoje interese ostvaruju nauštrb naših interesa.“ (416) Pored toga što nacionalne i ustanove države ravnodušno posmat­raju sve drskije akte falsi­fiko­vanja i zatiranja naše bliže i dalje kulturne tradi­cije koji se strateški izvode, nego i sami sliku o nama podešavamo prema spoljašnjoj, nena­klonjenoj vizuri, iz regiona ili iz globalnijih centara moći, umesto prema stabilnim vred­nostima i znanjima što nas određuju. Naši oprobani „part­neri“ iz regiona – sa kojima sadašnja srpska vlast upražnjava redovne prisne rituale za svevideće briselsko oko – rado bi da ukinu svako zase­bno svojstvo i svaku tra­di­cijsku prednost, kao i dignitet muko­trpno očuvanog srpskog kulturnog identiteta, naše nevidljive tvrđave u sva­kojakim vekovnim, pa i današ­njim nedaćama i ispitima.

Prof. dr Milan Brdar

Tvrdnja kako je „tekst hrabar“ otkriva koliko se naši ljudi plaše

Perspektiva srpskog stanovišta vezana je ni manje, ni više nego za đurđevdanske  izbore

Meni se čini da je „Duh samoporicanja“ koji je na sceni, tu možemo da licitiramo koliko, ali skoro jedan vek jeste, kapilarno prodro u naše biće. To se vidi i u rečenici koju pominje kolega Lompar, a koja može da se primeni u životu: „Nije važno zašto pišeš latinicom, ajde nije važno, ćirilica i latinica su ravnopravne, prema tome nije važno“. Pa dobro kad nije važno kako to za 20 godina  nisam video da sam pisao ćirilicu, nije važno, je l’. Ako to satiranje o kojem svedoči ova knjiga u velikoj meri je očekivano i praćeno opaskom „ma nije važno“. To – nije važno naravno skrivile su  mnoge racionalizacije, između ostalog i strah i kukavičluk…

****
Teorija i totalitarizam se podnose kao pragmatika i semantika. Kojom metodom ćemo da ostvarimo liberalizam, to je identično pitanje kao kojom metodom ćemo da ostvarimo socijalizam: ućutkivanjem protivnika i na kraju utamničenjem, kako drukčije? E, ako je to tako, onda možemo da konstatujemo da ni posle pada Berlinskog zida nismo obavili, ne samo mi nego je to karakteristično i za zabrinjavajuće veliki deo evropske inteligencije, veliki posao kritičke samorefleksije zbog skandala propasti komunizma, u čemu su evropski umovi listom učestvovali. Dakle niko nije osetio krivicu zbog saučešća u tom projektu. Uopšte nije važno da li je saučešće bilo dobrovoljno kao na Zapadu ili iznuđeno, niko to nije uradio.

****
Kakve su šanse i šta bi trebalo da se učini da se srpsko stanovište čuje više i da se naravno proširi? To zavisi od države. Ako se ovo nama desilo kao udes između ostalog što države tako reći nema i što je ta ideologija kobna u razmerama čiste drskosti, onda je – po principu izbora – jedini način: uspostavljanja ozbiljne države i institucionalnog okvira koji će nas prinuditi.  Naše je da kažemo svoje, naše je da se suprotstavimo, naše je da se pomolimo i niko nema pravo da nam to zabranjuje. Dakle perspektiva srpskog stanovišta vezana je ni manje, ni više nego za sledeće izbore. Šta će biti posle toga, posle Đurđeva dana? Naravno da će biti pregovaranja, ko će se kako dogovoriti, bogami to je veliko pitanje. Meni je drago što razgovaramo studiozno i analitički o knjizi koja se izdvaja pošteno gledano među knjigama koje su do sada napisane. Na sreću, ima više autora, ne možemo reći da je knjiga spala na jedno, dva ili tri slova, ali je upravo zbog toga pitanje kakva je perspektiva tog našeg stanovišta, srpskog stanovišta, ukoliko se ono ne raširi i ne indukuje opštu promenu stavova?  Često slušam za mnoge tekstove naših kolega, kao i kolege Lompara, kako se posle kaže kako je „tekst hrabar“. Šta to znači? Ljudi se znači plaše da može da bude uhapšen onaj ko hrabro govori i to je činjenica koju moramo imati u vidu, kao i  činjenicu da naše akademske zajednice tako reći nema.

[/restrictedarea]