Nova faza desrbizacije

Piše Dragomir Anđelković

Kakvu kulturno-identitetsku politiku namerava da vodi DS ako i dalje ostane na čelu Srbije i Beograda?

 

Na osnovu bezočnog laganja, medijskog hipnotisanja i plašenja birača da opozicija donosi destabilizaciju zemlje, ali i, gde god je to bilo moguće, prekrajanja rezultata izbora – DS je do 20. maja bio ubeđen da će zadržati vlast na svim relevantnim nivoima. Opet, vrh te partije je u punoj meri bio svestan užasnog stanja u kojem se nalaze naša ekonomija i državni budžet. Da ubrzo ne bi dočekao eksploziju narodnog gneva, sa svim posledicama koje bi to moglo da ima po njega, očajnički se spremao da radi sve ono što bi mu omogućilo da dobije bilo kakvu pomoć sa Zapada, te da tako „kupi“ koju godinu opstanka dok, kako se nadao, ne prođe globalna kriza. Posle Tadićevog poraza na predsedničkim izborima, bukvalno preko noći, mnogo toga se promenilo. Naizgled monolitna piramida moći DS-a, počela je da se urušava uz sve veću mogućnost da se ne formira čak ni Vlada čiji bi ta stranka bila noseći stub. No, zasigurno se nije izmenio stav mnogih faktora u žutom establišmentu prema važnim nacionalnim pitanjima, od zaštite teritorijalnog integriteta države do oblasti kulture, odnosno nepromenjena je njihova beskrupulozna opredeljenost da ako ipak budu u prilici da vode zemlju – do granice opasnosti za njih same (što im je jedina kočnica) – trguju vitalnim nacionalnim interesima u funkciji zadovoljavanja lično-partijskih potreba.

IDENTITET I GEOPOLITIKA
Još dok je trajao izborni ciklus oživele su priča o ulasku Srbije u NATO. Već se šuškalo i o novim državno-destruktivnim ustupcima Beograda u vezi sa statusom Kosova i Metohije, te položajem našeg naroda na severu te pokrajine. Ipak, sada primarno neću da govorimo o tome. Nešto drugo je čak i tragičnije od pomenutog. Srbija, ne daj bože, može da opstane i u suženim granicama, i u okupacionom atlantskom okviru u koji još makar formalno nismo smešteni, i još siromašnija. Ali, Srbija bez Srba, puka je ljuštura bez sadržaja. A ako prihvatimo nacionalno samoubistvo, ljudi koji će se zvati Srbima ili će ih dugi tako imenovati, to neće biti! O tome želim da kažem koju reč.
Podsetimo se: Vizantijci su u srednjem veku naše pretke neretko zvali Tribalima. Oni, iako su nekada živeli u nekim sadašnjim srpskim krajevima, iako su delom bili asimilirani od strane naših predaka, ipak teško mogu baš da budu poistovećeni sa Srbima. Nažalost, ako ispadne onako kako se nadaju perjanice Anti-Srbije, neprimerenije nego što je bilo nazivanje Srba – Tribalima, biće imenovanje naših potomaka – Srbima. A mnogi u DS-u se radi vlasti ne ustručavaju da razaraju naše identitetske temelje kako bi odobrovoljili najekstremnije evroatlantske krugove i njihove ovdašnje opunomoćene predstavnike iz redova Anti-Srbije, koji žele da se ubrza transformacija Srba u nekakve tzv. Evro-Srbe. U novi „narod“ čija su, primera radi, oličenja Čedomir Jovanović ili Nikola Samardžić (koji je odavno izgovorio „brilijantnu“ misao da je Kosovo za nas nebitno, te da su jedine međe koje bi Srbi trebalo da brane – granice EU). Srbi, makar i naterani da kleče na kolenima, u jednom trenutku mogu se odvažiti da pokušaju da se dignu sa zemlje, ali ako izgubimo identitet, gotovo je! Trajno ćemo biti evroatlantski zombiji!
Da bi se stvari razvijale u tom samozatirućem pravcu, tu su razne Borke Pavićević i njoj slični evroatlantski „kulturno-identitetski radnici“. Jedan od njih, Svetislav Basara, likujući zbog neulaska SRS-a u Skupštinu, poručio nam je da predstoji opšta „deradikalizacija“ Srba. Kako kaže: „Nisu, naravno, sve srpske elite bile, niti danas jesu radikalne kao Šešelj i radikali, ali ni svi nemački nacionalisti nisu nameravali da idu onoliko daleko koliko je otišao Hitler. Rešiti se radikala pokazalo se kao relativno lak posao. Sa deradikalizacijom srpskog društva i politike, ići će mnogo teže“.
Ali, posvetiće se „oni“ tom zadatku. A jasno je šta je za pripadnike Anti-Srbije nacionalno preterivanje. Njihova logika je – kada se radi o Srbima koji su, po njima i njihovim NATO sponzorima, genetski opterećeni velikodržavnim težnjama (čitajte: nisu spremni da budu blato koje se lepi na atlantističke čizme) – svako zagovaranje nacionalnih interesa predstavlja devijantnu pojavu. Sve dok samoponižavanjem i samonegiranjem ne uspemo da „pročistimo“ svoje duše, osuđeni smo da budemo parije. Nakaradna konstrukcija je sledeća: svaki vid srpskog patriotizma postepeno prerasta u nacionalizam, a sa njim je popločan put u nacizam. Sledstveno, Srbi moraju da se odreknu sebe, da se identifikuju sa interesima svojih neprijatelja, i onda će prestati da budu „fašisti“, a postaće „civilizovana“ nacija. Naravno, na način koji nam priželjkuje Bora Ćosić sa svojim kompanjonima.
Taj „naš“ pisac početkom devedesetih – u epohi kada je separatistička bura potapala Jugoslaviju – stao je na stranu neoustaških hrvatskih bojovnika i drugih srpskih neprijatelja. Napustivši Beograd, preselio se u Rovinj, odnosno Berlin. Što se nas tiče, nama je, radi našeg „civilizovanja“, želeo čemer i jad, oganj i dim. Kada je 1999. godine počela NATO agresija na Srbiju i Crnu Goru, on čak nije bio ni među Anti-Srbima koji su samo aplaudirali bombardovanju, već je otišao mnogo dalje. O tome najbolje sam svedoči: „Ja nisam bio za bombardovanje nego za invaziju. Onakvu kakvu su saveznici izveli na dan D u Normandiji, a potom, godinu dana docnije, ruske snage kada su prešle Odru“.
Bora je želeo da nam „civilizacija“ i novi evroatlantski identitet, uz „otrežnjujuće“ prolivanje srpske krvi, stignu uz pomoć američkih tenkova. Pošto se to, zahvaljujući hrabrom otporu naše vojske, nije desilo, otpočela je nova faza „civilizovanja“. Organizovana je „narandžasta revolucija“, pa je posle njenog „uspešnog“ epiloga 5. oktobra, postepeno, intenzivirano delovanje u cilju kulturno-identitetske kontaminacije Srba, te razaranja naših institucija koje bi tome trebalo da se suprotstave, odnosno neguju izvorne nacionalne vrednosti. No, sve što je na tom polju učinjeno (a nažalost mnogo je urađeno) nije dovoljno onima koji nam priželjkuju samozaborav. Srbi su teško ranjeni, ali identitetski još nisu dotučeni.

KROATOCENTRIZAM NA DELU

[restrictedarea]

To domaći Anti-Srbi i njihovi NATO zaštitnici, očito, što pre nameravaju da izmene. Po njima, kako kaže više puta pomenuti pisac, u Srbiji ima suviše mnogo Srbije „sa svim njenim prepoznatljivim osobinama“. Da tako ne bi bilo, „proevropska“ vlast mora energično da se obračuna sa svim „retrogradnim i zatucanim“, „otvoreno antievropskim i nacionalističkim“. To B. Ćosić očekuje od njegovog poznanika i njemu „simpatičnog Borisa Tadića“. A da Borina ljuba prema Borisu nije neuzvraćena, mogli smo da vidimo ovih dana. Tadić i njegovi, da ugode  B. Ćosiću i sličnima, već pojačavaju delovanje kako bi u Srbiji bilo što manje Srbije, a što više Hrvatske.
„Kulturni centar Beograda“ – važna institucija čiji je osnivač i pokrovitelj naš prestoni grad koji za sada još vodi Dragan Đilas – od 10. maja do 10. juna organizuje višeslojnu manifestaciju posvećenu hrvatskom piscu Miroslavu Krleži (1893-1981). Namera je da „izložbama, performansima, debatama, razgovorima, kroz strip, pozorište, radio-drame, film i radionice“, bude osvetljeno delo tog pisca. Da se sada šire ne bavimo našim nacional-mazohizmom koji se ispoljava i tako što se u okviru državnog kulturnog, obrazovnog, medijskog podsistema, ali i van njega, posvećeno bavimo hrvatskom kulturom, dok „naša braća“, svugde i na sve načine, potpuno nipodaštavaju našu kulturu. Dovoljno je da konstatujem da, bez osporavanja dometa njegovog dela, opisano snishodljivo obožavanje lika i dela Krleže odiše nacionalnom infantilnošću, ako ne i mazohizmom. Ili možda nije tako? Da li se radi o tome da nisam obavešten, a u Hrvatskoj sada duvaju za Srbe topliji vetrovi, te se i u Zagrebu održavaju slične manifestacije posvećene delu Miloša Crnjanskog ili Dobrice Ćosića?
No, vratimo se ponovo iz spoljne zone rodomrzačkog kruga u njegov centralni deo. Verovali ili ne, beogradski festival posvećen Krleži, između dva kruga predsedničkih izbora otvorio je niko drugi do poštovalac američkih bombi bačenih na Srbiju i prizivač neostvarene vojne invazije na nju. Jasno Vam je o kome se radi – došao nam je Bora da pokuša da nas na temelju „hiljadugodišnje hrvatske kulture“ „civilizuje“, kada smo se već spasli od najezde, njemu dragih, NATO čeličnih nemani na gusenicama.
To je ono što bi nas zadesilo da je Tadić po treći put seo u predsedničku fotelju i u sinergiji delovao sa žutom Vladom, a moglo bi, uz izvesna ograničenja zbog nešto manje vlasti DS-a, da nam se dogodi i ako ta stranka bez svog predsednika Republike „smućka“ parlamentarnu većinu. Tada bi joj se, u formalnom smislu ili putem nekog indirektnog, ali ne manje štetnog modaliteta, još više približiti i LDP, najekstremniji zagovornik antisrpske ideologije, sa svim konsekvencama koje to ima.
Ako bi stvari u domenu kulturne politike nastavile da idu istim tokom kao između dva kruga izbora, Anti-Srbija bi u narednim godinama sprovodila identitetski genocid nad srpskim narodom. Ona se, za račun svojih evroatlantskih gospodara, trudi da srpsku kulturno-identitetsku politiku vodi po vijetnamskom receptu jednog američkog majora. On je početkom 1968, za vreme „Tet“ ofanzive vijetnamski oslobodilačkih snaga (koje su tada prodrle u niz gradova, te su tek posle žestokih uličnih borbi bile potisnute), bio zadužen za odbranu nekog gradića u delti Mekonga. Dopisniku agencije „Asošijeted pres“ pokušao je da obrazloži posledice delovanja američke avijacije i artiljerije po naselju koje je „branio“ sledećim rečima: „Morali smo da uništimo ovaj gradić da bi ga spasli.“ E, baš tako i B. Ćosić i njemu slični, uz pomoć njihovih „žutih“ prijatelja, hoće da civilizuju i na druge načine spasavaju srpski narod.
Zato, kakva god da bude formirana Vlada, zbijmo redove. Ako dobijemo Vladu na čelu sa DS-om, odlučno branimo ono što moramo da odbranimo.  Ohole „demokrate“ su, pošto su dobile predsednički šamar, postale mnogo osetljivije na pritisak javnosti. S druge strane, ako Vlada bude formirana oko SNS-a, insistirajmo da se oko kulturno-evropske politike ne prave baš nikakvi kompromisi sa inostranim centrima moći, odnosno da se tu energično krene putem distanciranja od Anti-Srbije i nacionalne obnove. Na polju kulturno-identitetske politike više ne sme da bude bilo kakvog popuštanja. U vezi sa tim patriotska javnost mora da bude vrlo osetljiva i spremna da snažno reaguje. Jer, ako izgubimo izvorni identitet, onda „novi“ Srbi neće biti naši već „njihovi“.
Uveren sam da se to  neće desiti. Dobićemo kulturno-identitetsku bitku i na njenim temeljima zatim i državno-geopolitičku. Jer, kako je govorio veliki ruski filozof Vladimir Solovjev: „Ideja nacije nije ono što ona misli o sebi u nekom periodu, već šta Bog misli o njoj u kontekstu večnosti.“ Koliko god da nas napadaju NVO i drugi Anti-Srbi i njihovi politički pomagači, naša nacionalna misija je mnogo veća nego da se nosimo sa njima.

[/restrictedarea]