Milan Brdar o „Zoranu Đinđiću“: Prljave ruke bez savesti

Razgovarala Biljana Đorović

To što je viđeno u predstavi „Zoran Đinđić“ u stvari je strateški cilj hrvatske kulturne i one druge politike (ispod žita), u čemu beslovesno beogradsko „glumište“ (pazi izraza!) zajedno sa znatnim delom medija i intelektualne elite entuzijastički saučestvuje na osnovu uigrane titoističke logike samooslepljivanja i samozaglupljivanja

 

U toku je završna faza praktične realizacije ustaške ideologije: simboličko upisivanje ustaških zločina u simbol „Srbi“ i revizija istorije kojom se postojanje koncentracionih logora i holokausta u NDH (1941-1945) izmešta iz sada neovisne Europske Hrvatske i instalira u Srbiji. Metodološku varijaciju ovog procesa možemo videti u predstavi „Zoran Đinđić“ zagrebačkog reditelja Olivera Frljića, premijerno održanoj 18. maja 2012. godine, u „Ateljeu 212“, u Beogradu, na otvaranju „Mucijevih dana“, koja je povod za kratki razgovor sa profesorom Milanom Brdarom.

Predstava, koja se igra pod svetlima, počinje scenom pranja ruku u buretu punom krvi na kojem piše „Novija srpska istorija“, a završava se scenom paljenja makete džamije koju glumci vade iz makete Hrama Svetog Save, a potom povraćaju po srpskoj zastavi. U međuvremenu se odvija scena isleđivanja Vojislava Koštunice, a vladika Amfilohije Radović sa kalašnjikovim drži govor na odru Zorana Đinđića. Na velikom primerku „Ustava“ piše „Ruke su nam krvave, ali nam je savest čista!“
O dotičnoj predstavi kao umetničkom događaju izlišno je raspravljati. To je najobičniji, sirovi političko-propagandni performans, podešen nivou mediokritetske svesti, valjda da bi se postigao efekat građanske uznemirenosti (uz pomoć uvreda zdravog razuma). Mogućnost takvog događaja potrebno je povezati sa: 1) više nego vidljivom patologijom naše pozorišne scene, na kojoj ovih dvanaest godina zavidnu ulogu, ako ne preovlađujuću, imaju komadi prepuni psovki, prostakluka i vređanja Srba i antisrpske propagande do nivoa postmodernistički tempirane instrumentalizacije debilizma, kretenizma i mazohizma. Broj slučajeva predstava te vrste, zajedno s našim filmom („Srpski film“, i ostali) predstavljaju dovoljan uzorak više za psihoanalitički, nego za uobičajen kritički tretman; 2) rečeni događaj trebalo bi povezati s razgranatim delovanjem antisrpskog, odnosno hrvatsko-ustaškog lobija u Beogradu, u medijama i institucijama kulture, gde spada, kako promocija decenijama titoistički forsiranog pisca Miroslava Krleže, koga u Zagrebu manje vole nego u Beogradu, i u šta se uklapa i odbijanje Predsedništva SANU da distribuira englesko izdanje knjige Viktora Novaka „Magnum Crimen“; 3) imamo otvoreno antisrpsku ili prohrvatsku politiku naše vlasti koja tokom poslednje četiri godine ponavlja već viđenu grešku, hrvatske zločine 1941-1944. i 1991-1995. gura u zaborav radi obnove zagrljaja „bratstva i jedinstva“ po cenu saučestvovanja u dva zločina: prvo dalje satanizacije Srba, a drugo, u zločinu zaborava Jasenovca i njegovih žrtava.

[restrictedarea]

Pozorišna predstava o kojoj je reč ima svoju punu ulogu u tom kontekstu, što će reći da je smrt Zorana Đinđića politički instrumentalizovana u funkciji preokretanja istorije, na čijem kraju je nevini hrvatski svećenik s krstom u ruci i kajanjem u duši, koga kolje pravoslavni sveštenik s maskirnom uniformom ispod mantije i kalašnjikovim, kao paradigma ubice Hrvata u stotinama hiljada, kako u Drugom svetskom ratu, tako i u ratu devedesetih.
Autor predstave u intervjuu koji je dao dnevnom listu „Novosti“, govoreći o motivima za nastanak predstave kaže: „Pokušali smo da pokažemo taj privid demokratije. Kako ovde, tako i u regionu. Srbija nije usamljena pojava, demokratija služi da bi neki ljudi došli do pozicija moći.“
Prvo i pre svega, demokratija je danas svugde privid. Pitajte nemačke i francuske intelektualce, a o američkim da ne govorim. Pa ako je tako, otkud to da se dotični privid dokazuje u Beogradu, buretom punim krvi i bljuvanjem po srpskoj zastavi. Pa čak i takav sirovo-prostački politikantski performans prihvatio bih da je dotični smeli autor svoju hrabrost prvo dokazao istim u Zagrebu, bljuvanjem po šahovnici nad krvavim buretom s napisom: Hrvatska povijest HH stoljeća! U Beogradu je uvek bilo lako pljuvati i bljuvati po svemu srpskom, kako u pozorištu, tako i u kafani. U Beogradu je hrabrost braniti srpstvo, evo i od ovakvih sankilotskih izrugivanja, kao što je dotična predstava koja je najobičniji politički pamflet dobijen ideološkom onanijom na već izlizanoj matrici: da je Đinđića ubila Crkva uz pomoć Vojislava Koštunice i tradicionalnog srpskog antireformskog mraka. To će reći da je tekst beznadežno anahron i može da bude zanimljiv jedino kvazisalonskim mazohistima iz kruga beogradske dvojke.

Da li se, međutim, iza ovih neutralnih i tačnih konstatacija pokazuje velika slika diskurzivnog režima: diktirane perspektive velikog diskursa, u formi vladajućeg referencijalnog mita (Srbi=zločinci) koji je postao obavezujući u institucionalnom smislu, ali i u smislu simboličke reprezentacije, do sada na najmračniji način realizovane u sferi filma?
Ovaj pozorišni komad, poput mnogih drugih, ali samo u Beogradu, jer sličnih drugde nema, uz gorepomenute činioce spada u sistematsku praksu čiji cilj je institucionalno uspostavljanje referencijalnog mita sa središtem u Srbima kao zločincima. Cilj je da se uspostavi njegova opšteobaveznost ili status „opšteg mesta“, ili činjenice koju je besmisleno osporavati. U tu praksu svakako spada i srpski film i to ne samo u toku poslednje decenije, nego već više od četrdeset godina, uključujući tzv. crni talas kasnih šezdesetih godina. Srbi su u našim filmovima decenijama prvo oprostačeni, prikazivani kao poludivljaci s Balkana koji ne znaju da drže nož i viljušku, tako da se na te stereotipe samo nadovezuje Srbin-divljak s kamom za klanje. U istu praksu funkcionalno spada ćutanje ili jalovost naše akademske zajednice, odnosno društvene nauke, od politikologije do istoriografije. Prazna mesta koja one ostavljaju za sobom lakše ispunjava propaganda, ona priprema teren da i pozorišni komadi, kao što je ovaj o kojem govorimo, sutra postanu kritičko i osvešćujuće svedočanstvo istorije.

Čin povraćanja po srpskoj zastavi predstavlja simbolični čin pljuvanja na Srbiju i očigledan primer „govora mržnje“. Može li se čin povraćanja srpske zastave umetnički podvesti pod metaforu koja ima za cilj da pokaže kako su „svim političkim opcijama na prostoru nekadašnje Jugoslavije pojmovi država, nacija, patriotizam – maska za kriminalce i lopove najgore vrste, koji su u privatizaciji opljačkali vlastiti narod“?
Ova predstava, kao i mnoge druge, predstavlja performans diskriminacije Srba u regionu i šire, što uz uvredu zemlje – gde ćeš veće od povraćanja po zastavi – daje posao za poverenika za zaštitu protiv diskriminacije prof. dr Nevenu Petrušić. Ona, naravno, neće reagovati, jer je već osvedočila da je za njenog mandata u Srbiji jedino bezopasno diskriminisati Srbe i Srbiju kao državu.
To što je viđeno u predstavi „Zoran Đinđić“ u stvari je strateški cilj hrvatske kulturne i one druge politike (ispod žita), u čemu beslovesno beogradsko „glumište“ (pazi izraza!) zajedno sa znatnim delom medija i intelektualne elite entuzijastički saučestvuje na osnovu uigrane titoističke logike samooslepljivanja i samozaglupljivanja.
Cilj ovakve predstave nije da se otvaraju bilo kakva ozbiljna pitanja, nego da se obezbedi „umetničko“ pokriće otrcanim floskulama politikantske antisrpske intelektualne onanije koja sve više postaje suva ikebana u vazi, koja bi bila zaboravljena da nije toliko ponavljana. Time se, naravno, neprekidno zatrpavaju upravo ozbiljna pitanja i zamenjuju kvaziodgovorima dementno-političkog nivoa. Pa ko podlegne. Već sam rekao da je predstava u pogledu tobožnjeg otvaranja očiju bilo kome beznadežno anahrona, a njena promocija uz autorovo samoopravdanje predstavlja provincijalno foliranje uz dizanje medijske prašine o tobožnjoj građanskoj hrabrosti uhođenoj od strane službi itd. Nema tu ni trunke hrabrosti. Reč je o poltronskom dodvoravanju antisrpskom beogradskom lobiju, davanju alibija za njegove svakodnevne antisrpske ispade i naravno o izvanrednom primerku hrvatsko-ustaške antipropagande, nezavisno od toga kako sam autor doživljava svoj „performans“. Za ovakve predstave neko bi trebalo da odgovara, samo nema ko da to obavi. U ozbiljnim državama takvi performansi nisu mogući.

[/restrictedarea]