Matija Bećković: Požuri se, Savo Sveti, i pakosti izbavi nas

Reč Matije Bećkovića povodom osvešćenja manastira Svetog Save pod Orlinom u Goliji, 13. maja 2012. godine

Evo nas na granici naše nebeske otadžbine.
Na granici koje nema,osveštavamo manastir koji za granice ne zna.
Sabrali smo se pod Orlinom da gologlavu Goliju, za njenu vernu službu Bogu i otačastvu, okrunimo najsvetijom krunom koju ima srpski narod,
manastirom „Svetog Save“.
Zato je naš duhovni otac Sava sazvao svoje duhovno potomstvo na ovoj međi „ sa koje oči na oba sveta gledaju“.
Na njegov poziv sjatili su se pod Orlinom sa svih strana svi Orlovići na šire, Kosovčići na uže, Svetosavci i Svetovasilijevići na najuže bratstvo i srodstvo.
Sa nama i onaj koji stoluje na tronu Svetog Save, patrijarh srpski Irinej, i vladika budimljansko-nikšićki Joanikije, za čijem su staranjem porasle za glavu i Somina, i Lukavica i Komovi da se ramenuju s onim visovima Orjena do Orline, od Savine do manastira Svetog Save u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, na kojima je, pošto je Lovćen posečen,mitropolit Amfilohije podigao bogomolje i uspravio oborene krstove od Rumije i Krivošija do  Bjelasice i  Sinjajevine. Sa njima se doziva Hercegovačka Gračanica sa Crkvine, kojom je onebesano Trebinje i odmenjeno Cetinje. Tako se zaceljuju razur iz onog vremena koje je „donji kamen gornjim učinilo.“
Planine su naši poslednji nepontani i nepredati junaci. One nas uče kako da ostanemo uspravni i svoji na svome, dostojni visine, svoga imena i mesta na zemlji, kako bismo zaslužili ono mesto među ljudima koje one zauzimaju među planinama.
Nije slučajno da su u minulom poluveku mnogi gradovi, pa čak i prestoni, menjali imena, ali nijedna planina nije. Prodaje se ono što se kupuje, ali se ne prodaju svetinje kao što su ime, vera,  jezik i pismo, koje kad se jednom prodaju postaju tuđe i više se ne mogu nabaviti. Jer krv nije voda, ni ime nije voda, ni jezik nije voda, ni vera nije voda. Prodaje se vera za večeru, ali, izgleda, večere nema.
Idući iz očevine na dedovinu Sveti Sava je ovuda često prolazio i ostavljao stope na kamenju. Stope Svetog Save najkraće su prečice do neba njegovog naroda. Te stope su i najtvrđi oslonac za one stube uz koje se, zidajući svoju dušu, iz naraštaja u naraštaj penje ka nebu srpski narod.
Najdublju stopu i najkraću prečicu ostavio je Sveti Sava  baš pod ovim zakutkom neba onima kojima je Sveti Sava krsna slava. Među njima je i ktitor ovog hrama, koji se ovim iskupnim delom na najslavniji način odužio i svom krsnom imenu i svojim Kosovčićima i Orlovićima. Još jednom se pokazalo da je tačno ono tumačenje da reč  bogat ne znači ništa, ako ne znači imati Boga u sebi. Ako se ne može ljudima, Bogu se može ugoditi.
U vreme najvećih iskušenja, poniženja i samoponiženja srpskog naroda, kad se čini da su svi putevi zatvoreni, stari orijentiri pogubljeni, zvezde vodilje zgasle na kulama svetiljama, da se nema kud ni levo, ni desno,ostao je onaj jedini i najvažniji, koji niko ne može zatvoriti – put uvis. Da se srpski narod tim putem zaputio i obrnuo oči k nebu dokazuje i ova svetinja, i ovaj Sabor, kakvog u naše vreme, možda, na celom svetu nema,a jedino kod nas ima. Zato se radujmo i ponosimo time, i ne povodimo se i ne ugledajmo na one kod kojih ničeg sličnog odavno nema.
Nek bude srećno ovo novo ogledalo srpsko, to najmoćnije oružje za odbranu duše.
Temelj manastira „Svetog Save“  u Goliji utvrđivan je na nebu vekovima, a danas se samo sam spustio među nas. „Kad me vidiš,onda mi se nadaj!“ kazao je onaj kosovski junak. Ali ma koliko velelepan bio, malo bi značio da nije izvađen iz nas, kao slika i prilika onog hrama koji je skrojen unutra, u nama. Hramovi i nisu samo građevine nego i ona nauka koja je u njima vekovima predavana, govorio je, blažene uspomene patrijarh Pavle. Zato priklanjamo glavu na njegov oltar, za prošle i buduće Orloviće i Kosovčiće, jer šta je sloboda ako nije posmrče heroja i mučenika.
Braćo po brdima,
Nisu samo crkve letele, niti su se samo Orlovići rastićili i razleteli na sve strane, nego su letele i planine. Neboš je s planine Jelice doleteo iz Srbije u Crnu Goru i prozvan Njegoš,pošto je slovo N, začudo, baš u ovim krševima  dobilo stomak i postalo NJ.
I Golije su se selile i množile. Golija je jedna, ali nije jedina, a koliko god da ih ima sve su od jedne i svima je glavni grad Krstac. Golija je u Crnoj Gori, Golija u Hercegovini, Golija u Srbiji, Golija u Bosni, Golešica u Makedoniji…
Goleš je na Kosovu polju, na Glamočkom, na Livanjskom polju, između Tare i Drine. I sve su danas u unutrašnjem zagrljaju podvezane, podorlene i ovenčane manastirom Svetog Save pod Orlinom. A šta je Golija nego drugo ima za Golgotu. A šta je Golgota nego duhovni Golijat u kamenoj pustinji u kojoj su se rodile sve vere.
Ljubimna braćo i družino,
Bolji običaji uče nas da se ne spominje niko tamo gde bi se morao spomenuti svako. Ali ako u ovom besednom slovu spomenemo Orloviće i Kosovčiće, spomenuli smo svakoga od vas lično i poimenično, bez obzira na to gde živi, kako se sada zove, da li je na ovom ili na onom svetu.
Ako od svih Orlovića izdvojimo Pavla, najslavnijeg srpskog ranjenika, koji je u ruci koju nema, ovamo doneo kosovski barjak, nismo preskočili nikoga. Ne čini li se i vama da je sa ovim hramom i Pavle bar malo prezdravio, a njegov prekrojeni barjak, kao da se ponovo namolio i na njemu savio gnezdo onaj dvoglavi, beli, nemanjićki orao, kojeg je s dve krune krunisao Sveti Sava. Pavle Orlović je čuo da su Kosovo dali svi oni čije Kosovo nije, ali se nada da ga neće dati oni čije je. Jer Kosovo je suština, a suština nije na površini nego u dubini, zakopana onamo namo, u onoj krvavoj travi.
Ovde „svih vremena razlike ćute“ i sve što se desilo – desilo se istovremeno i postalo bezvremeno. Bilo je u ovim gredama manastira i pre manastira Svetog Save pod Orlinom i Orlovića, i pre Pavla Orlovića, i ustanaka i seče knezova, i pre Prvog srpskog ustanka, ali je predanje sve zaključalo i zapečatilo kao jednovremeno. Kao što su posle Kosovskog boja  sestre Lazareve pretvorile u kukavice,tako se Njegoš umetnuo u sestru Batrićevu da okuka Batrića Perovića Orlovića iz Banjana posečenog sa dvanaest knezova, sto godina pre Bune na dahije.
Raduj se Soko grade, Onogošte, Orlibane i  Orlino, Orja Luko, Orlov Kršu i tići Orlovići!Raduj se Samobore i Durmitore!
Zapevajte, odavno niste, Gacko i Golijo, jer kad vi pevate drugi se ne čuju.
I na kraju, pomolimo se ćirilicom:
Požuri se, Savo Sveti, i pakosti izbavi nas, jer jadi veliki i ratni, rabe tvoje more, telesni i duševni.