Kraj „Tadićeve ere“

Piše Dragomir Anđelković

„Tadićevu eru“ karakterisalo je opšte pretvaranje i skrivanje. Sve to ide od vrha do dna vlasti i prenosi se na sve njene činioce. Sada je od toga na izborima najviše profitirao Dačić, sutra bi ko zna ko drugi, ali za državu je sve to jako loše

 

Na đurđevdanskim izborima pobedile su opozicione ideje, iako su – što je paradoksalno – trenutno vladajuće partije (što ne znači da će sve one i ubuduće biti to) osvojile preko 45 odsto glasova birača i natpolovičnu većinu mesta u Parlamentu. DS, SPS i URS postupale su u skladu sa lovačko-političkom praksom, koja je čuvenog nemačkog državnika Ota fon Bizmarka svojevremeno navela da kaže: „Najviše se laže u ratu, posle lova i tokom izbora“. Tako smo dobili, po njih asimetrično konjunkturni, opaki privid opoziciono-vladajućih mutanata.

VLADAJUĆA „OPOZICIJA“  
Kao da su nekoliko proteklih godina provele u opoziciji, a ne na čelu države, vladajuće stranke su oštro kritikovale mnogo toga što kod nas ne valja i napadno zagovarale stavove u skladu sa željama birača. Neupućeni i površni deo biračkog tela na osnovu toga je, izgleda, pomislio da im je odjednom postala misija da Srbiji donesu kontrolisane promene. SPS je – bez obzira na to što je Vlada čiji je deo vodila defetističku, pa i izdajničku politiku – insistirao na jakoj državi, zaštiti nacionalnih interesa i političkoj odlučnosti. U okolnostima kada je, očito, kod nemalog dela naših birača pamćenje „kratko“, to se pokazalo kao dobitna kombinacija. Opet, DS i URS su se – gle drskosti – verbalno uhvatili u koštac sa sistemskim nedostacima koji parališu Srbiju, tvrdeći da će njihova „nova politika“ narodu brzo doneti prosperitet.
Srećom, on nije poverovao Tadićevoj stranki, pa ona i nije Bog zna kako prošla. Nesumnjivo je gubitnik na ovim izborima. Što se G-17 Plus tiče, maskiranje te partije u URS, isticanje prostodušnog predsedničkog kandidata „iz naroda“ koji je izazvao simpatije nemalog dela glasača, ali najpre marketinški stilizovano fokusiranje na probleme pojedinih sredina (npr. bajke o revitalizaciji „Magnohroma“ od kojeg je nekada živelo pola Kraljeva) – nažalost – dalo je rezultat! Dinkićeva stranka, bez obzira na to što je bila noseći stub ekonomske politike koja je unazadila Srbiju, i što je umnogome simbol našeg koruptivnog sistema, uspela je da pređe cenzus.

[restrictedarea]

EFEKTI NEGATIVNE KAMPANJE
Uveren sam da su razne malverzacije tokom izbornog procesa – od kupovine glasova do direktne krađe – DS-u i njegovim partnerima u još aktuelnoj Vladi donele koji procenat „glasova“. Kako je 1977. godine svojoj opoziciji rekao Somoza Junior – nekada formalno predsednik, a neformalno diktator Nikaragve, poznat po korupciji i raznim sistemskim devijacijama – „Vi ste dobili izbore, a ja sam pobedio na brojanju glasova“. Naše „Somoze“ nisu imale kapacitet ni da tako „pobede“, ali gotovo sigurno jesu bile u stanju da varanjem izvuku, svakako nezanemarljivu, postizbornu korist.
S druge strane prljave režimske izborne „batine“ bila je negativna kampanja protiv velikog dela opozicije, koja se takođe pokazala plodotvornom po činioce sadašnjeg režima. Crna propaganda protiv SNS-a, kao i 2008. godine u slučaju SRS-a, destimulisala je jedan deo biračkog tela, koji je imao simpatija prema naprednjacima, da im ukažu poverenje. Tome je donekle doprinela i sama ta partija, jer je tokom kampanje bila suviše obazriva i uzdržana kako u zemlji i inostranstvu ne bi izazvala negativne reakcije. To bi možda imalo smisla da nije bila stalno i direktno prozivana od strane DS-a. Ovako, bila je potrebna veća borbenost. A u svakom slučaju nužno je bilo veće ispoljavanje nacionalne odlučnosti. Kako god bilo, SNS je dobila bar pet procenata glasova manje nego što se očekivalo, bilo zato što su neki njeni simpatizer na dan glasanja ostali kod svojih kuća ili stoga što su glas poklonili retorički opozicionom, a u zbilji vladajućem SPS-u, koji im je naivno delovao kao „jaki“, „čvrsti“ i „odlučni“ kritičar sistema. A pri tome, pošto je na vlasti, umirivao je njihove iracionalne strahove od posledica promena! Tako je trijumfovala politička poluriba, poludevojka.
Smešne priče da se sa svojom budućnošću igra onaj koji da glas naprednjacima ili nekoj drugoj opozicionoj stranki (a ne DS-u koji je doveo zemlju do sadašnjeg stanja) – pokazale su se vrlo upotrebljivim. Za žute posredno, tako su nanele štetu opoziciji (iako nisu prošli bolje nego što im je prognozirano), a za SPS neposredno, tako što su se mnogi glasovi građana željnih promena slili njemu. Drugi model negativne kapanje režimskih faktora isto tako nije ostao bez rezultata. Radilo se o stvaranju satelitskih partija (kao što su npr. NOPO i „Pokret radnika i seljaka“) i pružanju podrške njima, sa ciljem da neutrališu makar delić glasova nezadovoljnika. SNS i DSS su od toga imale izvesnu štetu, ali veći deo ceha platio je SRS, kako se pokazalo, najslabija karika u opozicionom lancu. Radikali su na republičkom nivou gurnuti ispod cenzusa, sa svim rizikom koji to nosi da postepeno nestanu sa političke scene. No, DSS ne da je izbegao takvu sudbinu, već je i trasirao put za realni budući dinamičan rast na ispražnjenom neskriveno nacionalnom terenu.
Mnoge naše agencije za istraživanje javnog mnjenja – zapravo vrlo često samo propagandni servisi „Imperije“ i njenih domaćih pomagača – uporno su plasirale „podatke“ prema kojima je DSS na granici cenzusa ili mu čak preti i propast. Sve je ispalo drugačije. Ta stranka, koja je jedina uz radikale nastupila samostalno (a ne u koaliciji sa nekim), i sa vrlo ograničenim sredstvima za kampanju (neuporedivo manjim i od onih koja je imao SPS, a kamoli LDP ili velike partije), po broju osvojenih mandata gotovo da je izjednačena sa najvećim izbornim profiterom, tj. Dačićevom strankom. Jer, da to ne zaboravimo, tek nešto manje od pola mandata koje je osvojila lista SPS-PUPS-JS pripada dvema poslednjim partijama. DSS je – spram resursa kojima je raspolagao i medijskog mraka u kojem je delovao, ali i u uslovima poslovično nedovoljno aktivne kampanje koja ga karakteriše  – na izborima solidno prošao zbog principijelnosti i potvrđenog patriotizma te partije i njenog lidera, ali i detaljno razrađenog ekonomskog programa koji je iznedrio njen Ekonomski savet na čelu sa dr Nenadom Popovićem, što je bila novina za tu stranku koja ranije nije posvećivala preveliku pažnju privrednim pitanjima.

NEOFEUDALNA „DEMOKRATIJA“
Vreme je da se vratimo gubitnicima izbora. SNS je lošije prošao nego što se očekivalo, ali je ipak ta, tek pre tri godine formirana stranka, ozvaničila svoj status najveće partije. Ma koliko neko bio razočaran, to nije za potcenjivanje. Malo li je prvo mesto i osvojena 73 mandata od strane opozicione partije koja prvi put izlazi na izbore? Zato je DS prošao znatno lošije nego na prošlim izborima. No, s obzirom na to kako je u proteklom periodu radila Vlada čiji je noseći element – a kao takav nije mogao da nalik SPS-u na nekog drugog prebaci odgovornost – DS i nije dobio tako malo glasova. Njegov pad je bio očekivan, kao i urušavanje pozicije njegovog predsednika, ali on je ipak prošao mnogo gore od svoje stranke.
Tadić je prvi među naizgled jednakim feudalnim baronima DS-a (od kojih su neki realno moćniji od njega). On ima iluziju da je apsolutni gospodar Srbije, ali zapravo je samo predsednik neformalnog žutog predsedništva koji njom (za svoj račun, a u ime građana) sada još vlada, krijući se iza državno-partijskog lidera i Vlade. Sada će i on, i oni, morati da se navikavaju na novu realnost. Kakva god da se formira Vlada, u njoj će sedeti jaki igrači koji će biti u stanju da nameću mnogo više onoga što žele nego sadašnji manji činioci vladajuće koalicije, odnosno većina ministara iz redova DS-a. Bilo bi donekle povoljnije za Tadića da je SPS prošao lošije, a DS uspeo da skrpi koaliciju svega i svačega kako bi SNS bio isključen iz vlasti, u kojoj bi žuti i njihov formalni lider ponovo mogli da budu kakvi-takvi arbitri. Sada stvari stoje drugačije. Ako bi kojim slučajem premijer bio i iz redova DS, to ovaj put, kada naspram sebe ima ojačalog vođu socijalista, ne bi mogao da bude amorfni i nemoćni izvršilac tuđe volje koji je Tadiću ostavljao prostor da pomišlja da vodi Vladu, već neko ko bi nastojao da se ponašao kao njen pravi šef. Kada bi to izostalo, Dačićeva moć bi ubrzo još više narasla, a ako ne bi izostalo, moć žutog premijera bi postajala sve veća, a drugi DS baroni Vladu više ne bi mogli da tretiraju kao paravan iza kojeg donose ključne odluke. Sve to bi (u bilo kojoj varijanti) – uz to što bi „poništilo“ Tadića – pokrenulo razne, po mnoge njene sadašnje akcionare, opasne procese u DS-u.

DILEME DRUGOG KRUGA
Tadić je prvi put dobio najviše glasova u prvom krugu predsedničkih izbora. Razlika između njega i Nikolića je minimalna, ali ipak činjenica je da je Boris prvoplasiran. No, to je za njega mala uteha. On i njegov tim dobro znaju da je rezervoar njegovih potencijalnih glasova u drugom krugu mnogo manji od Nikolićevog. Gro glasača SPS-a, kao što smo rekli, opredelio se za opozicione ideje, a po pravilu, imaju mnogo više antipatije prema Tadiću nego Nikoliću, odnosno dele simpatije u obrnutoj proporciji. Tako stoje stvari i sa biračima koji su podržali Vojislava Koštunicu. Štaviše, ni glasači URS-a nisu baš ono što su početkom prošlog milenijuma bili sledbenici G-17 Plus. Tu su sada i mnogi ljudi zaokupljeni lokalnim problemima koje je URS vešto ubedio da za njih ima odgovore. No, kako god ih Dinkić pozvao da glasaju u drugom krugu, oni će se na polju „velike“, nacionalne politike, opredeliti po sopstvenom nahođenju, što znači da će kao nezadovoljni ljudi iz naroda pre glasati za Nikolića nego Tadića.
Ozbiljna istraživanja, rađena u Rusiji i Francuskoj, pokazuju da relativno mali broj građana koji su glasali za nekog kandidata u prvom krugu predsedničkih izbora slede njegov poziv za opredeljivanje u drugom krugu. Kada se radi o disciplinovanim i ideološki čvrstim partijama kao što je Komunistička partija Ruske Federacije, u pitanju je svega oko 30 odsto simpatizera. U ostalim slučajevima, samo 7-10 odsto ljudi koji su za nekoga glasali dok je bio u „širem izboru“, odlučuju za koga će glasati kada se bira, po principu „ko mi je prihvatljiviji“, na osnovu instrukcija svog izvornog favorita koji nije ušao u drugi krug.
Rečeno ne ide u prilog Tadiću i pošto su ljudi oko njega svesni toga „on“ i ne prihvata da Dačiću apriori da sve što u svojoj pobedničkoj euforiji Ivica traži na konto podrške u završnici predsedničkih izbora. Ipak, iako DS nije baš klekao (dok pišem ovaj tekst), nesumnjivo je izuzetno kooperativan prema zahtevnom SPS-u. To znači da je u punoj meri svestan koliko njegov kandidat loše stoji, pa pokušava da se uhvati za slamku spasa (ali tako da to javnosti ne deluje na taj način, odnosno da podršku ne plati „suvim zlatom“, iako je očito spreman da odreši političku i svaku drugu kesu). Malo je verovatno da će uspeti da se okoristi od te „slamke“, i pod uslovom da se nagodi sa SPS-om, te da za nijansu prvoplasirani u proteklom kugu izbora neće biti ubedljivo poražen 20. maja.
U prilog Nikolićeve pobede ide i to što u dugom krugu više nema širokog političko-personalnog spektra koji zbunjuje deo birača. Sve će biti prosto: Tadić simbolizuje postojeće stanje, a Nikolić ukazuje na početak promena. Retko ko u Srbiji želi da situacija ostane kakva je sada, i kada se bude opredeljivala u crno-beloj dimenziji, bez prostora za pravljenje raznih kompromisa, uveren sam da će većina građana, i to s pravom, podržati personalizovani mogući put promena.
Time bi bila i formalno okončana „Tadićeva era“, u kojoj je naš „Barbi-bonaparta“, vođen i guran od strane bulumente svojih doglavnika, „predvodio“ Srbiju. Međutim, ako se to i ne bi desilo, ona će svakako biti završena neformalno (što ipak ima nešto manje pozitivne efekte). Vlada će početi da vlada, a unutrašnja „kohabitacija“ u okviru DS-a biće zamenjena početkom mnogo manje diskretne neofeudalne borbe za proširenje ili odbranu poseda, odnosno za osvajanje liderske pozicije.

URUŠAVANJE POLITIČKE SKRIVALICE
Jedno je izvesno, kakva god bila formirana Vlada, i ko god bio predsednik Republike, neće proći mnogo vremena od ovih izbora, a odnosi u DS-u – koji je u srži našeg malignog poretka – neće biti ni nalik onima iz prethodnog višegodišnjeg perioda. Ako i to bude značilo (kao što verujem) da će biti manje skrivanja u sferi vlasti – u smislu da pravi njeni nosioci neće moći da se pretvaraju da to nisu, a oni koji to formalno jesu, da neće biti samo statisti – to će već biti koji korak napred za Srbiju.
„Tadićevu eru“ karakterisalo je opšte pretvaranje i skrivanje. Sve to – u skladu sa narodnom izrekom „riba smrdi od glave“ – ide od vrha do dna vlasti i prenosi se na sve njene činioce. Sada je od toga na izborima najviše profitirao Dačić (dok je u prethodnom periodu vladavine najbolje prolazio DS), sutra bi ko zna ko drugi, ali za državu je sve to jako loše. Bar nešto više prepoznatljive odgovornosti već bi doprinelo da naš sistem manje loše funkcioniše.
Nadam se da će, u okolnostima kada će u svakoj i teorijski mogućoj kombinaciji, Vladu nositi dve velike partije, odnosno u njoj sedeti stvarno moćni igrači, tako i biti.  Naravno, ne zato što bi naši političari preko noći postali bolji, već stoga što nema osnova, vremena, niti pogodnih kandidata za stvaranje novih personalnih kulisa, a zemlja je na litici provalije, pa i zbog budućnosti ovdašnje političke kaste nema više mesta odlaganju kakve-takve akcije. Zemlja je u takvom stanju da i oni koji ne žele bilo šta da se menja znaju da su neke promene neizbežne. Da bi bar pokušali da se izborimo da one budu veće, bez obzira na dubinska (partijsko-ideološka) politička ubeđenja, trebalo bi da izađemo na izbore 20. maja i ubrzamo okončanje „Tadićeve ere“.

[/restrictedarea]