Ko će zaštititi Makedonce u Makedoniji?

Balkan, nažalost, ostaje krizno žarište na karti Evrope. Ovog puta konflikt može da plane u Makedoniji, gde se polako ali sigurno usijavaju odnosi između Albanaca i Makedonaca. Rukovodilac Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN Jelena Guskova smatra da za slovensko stanovništvo na Balkanu dolaze teška vremena, pošto su Albnaci već otvoreno stupili na put objedinjavanja svojih teritorija oružanim putem.

Albanci na Balkanu uporno idu ka svom cilju. Ne plaši ih ni dugotrajanost procesa, ni njegovi troškovi, ni ljudske ni materijalne žrtve na tom putu. Cilj je bio formulisan još krajem 19. veka – to je objedinjavanje svih tertorija sa većinskim albanskim stanovništvom. Istorija je na svoj način crtala karte i granice država, ali Albanci su verovali da će pre ili kasnije postići svoje i ujediniti deo tertitorije Srbije, Makedonije, Crne Gore sa Albanijom. Oni su stalno radili na tome: planirali su zajedničke akcije, stvarali oružane formacije, terorisali stanovništvo, dosađivali valstima. I na to je otišlo 100 godina.

Početkom 21. veka dostizanje cilja postalo je opipljivo zahvaljujući aktivnoj podršci albanskog pokreta od strane Zapada. Kao izgovor za bombardovanje Jugoslavije koje je preduzela NATO avijacija proklamovan je tobože loš odnos vlasti prema albanskom stanovništvu Kosova. Posledice ove varvarske akcije za čitavo stavnovništvo Jugoslavije su katastrofalne, ali Albanci sa Kosova su primili bombardovanje, posebno potpisivanje kapitualcije od strane Beograda, kao znak za aktivizaciju svojih dejstava.

U periodu od 12. juna 1999. godine do 13. januara 2000. godine na Kosovu je bilo izvršeno 3688 terorističkih akata, u kojima je ubijeno 793 ljudi. Na zimu 2001. zaoštrila se situacija u tri regiona na jugu Srbije, gde većinu stanovništva čine Albanci – u Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Albanski ekstremisti su podigli oružani ustanak, preteći teritorijalnom integritetu Srbije. Na proleće 2001. godine oružja su se latili Albanci u Makedoniji. Njima se suprotstavila makedonska policija i vojska. Glavni interes Makedonije bila je obnova mira i bezbednosti, kao i uspostavljanje zakona na čitavoj teritoriji. Rukovodstvo zemlje se nadalo u potpunu podršku svoje delatnosti na realizaciji planova za mir od strane međunarodne zajednice. Ipak pod pritiskom NATO-a Makedonija je morala da se odluči na reformu političkog sistema i izmenu Ustava kako bi se ugodilo albanskim zahtevima. U martu 2004. godine na Kosovu se desio pogrom srpskog stanovništva, koji treba oceniti kao novu etapu čišćenja pokrajine od nealbanskog stanovništva za pripremu za proglašenje nezavisnosti. Ali najvažnije je što su ovi događaji pokazali da postoji veza između planovima Albanaca u raznim zemljama na Balkanu, da su njihova dejstva koordinirana, a ciljevi nepromenjeni.

2007. godine saznalo se da su albanski teroristi u Makedoniji, formiravši dobro naoružane borbene odrede, počeli da deluju. 24. oktobra oni su napali na policijsku patrolu u okolini sela Maline nedaleko od Kumanova. U novembru 2007. godine makedonska policija je sprovela operaciju protiv albanskih terorista na čelu sa Lirimom Jakupijem, poznatim pod nadimskom Nacista, na Šar-Planini u okolini Tetova. Šest naoružanih Albanaca (2 sa Kosova, 2 iz Makedonije, 1 iz Albanije, 1 nepoznat) bili su ubijeni, 12 ih je uhapšeno. Odgovonrnost za sukob preuzela je na sebe organizacija pod nazivom Političko-vojni savet oslobodilačke vojske Kosova sa sedištem u Tetovu. Tada je u svom saopštenju ona izjavila da bivši borci „osobodilačke vojske albanskih teritorija“ moraju da stvaraju odrede redovne vojske, kako bi se „založili za nezaštićeni albanski naord i odbranili svaki pedalj albanske teritorije“. Dejstva policije su bila ocenjena kao „napad makedonsko-slovenske vlasti na albanski narod“. Upravo ovo sapštenje je sadržalo poziv da se oživi koordinacija tri oslobodilačke vojske: Kosova, Istočnog Kosova (Preševo, Bujanovac, Medveđa na jugu Srbije) i Makedonije.

Posle proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine postalo je jasno da će se sada podići Albanci i u drugim balkanskim zemljama. Prvo vreme svi su bili tihi, pokazujući svoju „demokratičnost“ i „miroljubivost“ u očekivanju priznanja UN. Ipak priznanje Kosova se oteglo i počela je da se zaoštrava situacija na jugu Srbije, u Makedoniji. U februaru 2012. godine čule su se pretnje zamenika predsednika Skupštine Kosova Džavita Halitija o tome da će Albanci tražiti deo teritorije Makedonije, ukoliko Makedonija i Srbija sklope sporazum o granicama. Haliti je podsetio da je Skoplje bilo glavni grad turskog kosovskog vilajeta, a nacionalno jedinstvo je vekovna težnja Albanaca koji žive u Albaniji, na Kosovu, u Makedoniji, Srbiji, Crnoj Gori i Grčkoj. U Albaniciji na svakoj pumpi može da se kupi karta Velike Albanije. U Makedoniji ista takva karta visi na ulasku u grad Tetovo, nezvaničnu prestonicu Albanaca u Makedoniji. Isti taj Haliti je zatražio da makedonske snage bezbednosti u roku od dve nedelje napuste „okupiranu albansku teritoriju“.

Pre nekoliko godian sama sam bila svedok da se prestonica Makedonije Skoplje faktički podelila na makedonski i muslimanski deo rekom Vardar, da napetost između Makedonaca i Albanaca raste. Nezadovoljstvo Albanaca izlilo se na ulice u martu ove godine. Njima se nije dopalo što novi muzej u Skoplju liči na pravoslavnu crkvu. Zatim su makedonski mladići u selu Vevčani stavili maske koje su uvredile muslimane. Ubrzo je zapaljena pravoslavna crkva u Strugi. Zatim je makedonski policajac koji nije bio na dužnosti pucao u dva Albanca. To je sakupilo hiljade albanskih demonstranata.

10. marta ove godine u Skoplju tri maloletna Makedonca napadnuta su od strane četiri lica albanske nacionalnosti. Tinejdžeri su bili pretučeni, posle čega je jedan od njih bio hospitalizovan. Zatim su se protesti proširili: u nizu gradova od napada Albanaca postradalo je oko 40 osoba. Postepeno su napadači postali sve suroviji, nisu štedeli ni starce, ni žene. Fudbalski savez Makedonije čak je doneo odluku da obustavi igre za šampionat zemlje, argumentovavši to opasnošću od međunacionalnih sukoba.

U aprilu u okolini Skoplja desilo se surovo ubistvo četvoro učenika i jednog starijeg muškarca koji su lovili ribu na jezeru. Policiaj je uhapsila dve desetine osumnjičenih, među kojima su se našli iskusni albanski teroristi koji su ratovali u Avganistanu i Pakistanu. To je bio uzrok prvo albanskih demonstracija u Skoplju 11. maja, a zatim i makedonskih 12. maja. Napetost u prestonici i drugim gradovima takođe raste.

Treba obratiti pažnju na činjenicu da se međunacionalni sukobi u Makedoniji odvijaju uoči sastanka NATO-a u Čikagu, gde je bilo planirano da se Makedonija zvanično pozove u Alijansu. Makedonske vlasti se veoma nadaju u zaštitu od strane NATO-a, ali 2001. godina im je već pokazala da NATO igra na albanskoj stani, i na sve načine će doprinositi ispunjenju albanskih ciljeva, i tada, već potčivanjavajući se naredbi, Skoplje će se odlučiti na vrlo velike ustupke albanskih zahtevima, sve do podele teritorije. U svakom slučaju, Albanci su uvereni da stupanje Makedonije u EU i NATO uz podršku SAD može da im pomogne da reše probleme.

Za slovensko stanovništvo Balkana nastupaju teška vremena, pošto su Albanci već otvoreno krenuli putem objedinjavanja svojih teritorija pomoću oružja. Bivši komandant OVK Džezair Šačiri izjavio je da će se OVK uskoro aktivizirati i započeti partizanski rat u Makedoniji, Preševskoj dolini i svuge gde postoji pretnja po život albanskog stanovništva. Upravo zato u medije je procurela iformacija o koncentraciji albanskih terorista na granici Kosova sa Makedonijom i Srbijom.

Kao što vidimo, mnoge balkanske države su se suočile sa albanskim faktorom, koji može da razori ove države iznutra. Ipak političke elite ovih zemalja su razjedinjene i pokušavaće da reše nastale probleme samostalno, što obavezno vodi ka porazu.

Izvor: Glas Rusije