KAPOR O NOGU Grumen zlata

Momo Kapor o Rajku Petrovu Nogu i njegovoj poeziji

Ja u životu nisam napisao nijednu pesmu. Sve što sam naučio o poeziji u poslednjih desetak-petnaest godina, naučio sam od Rajka Petrova Noga u razlupanim džipovima, dotrajalim puhovima, rasklimatanim autobusima kada smo putovali na front. Onda je on kao putujuća antologija recitovao stihove, naravno – uvek tuđe, nikada svoje – od narodne, o kojoj je napravio čuvenu antologiju, pa do Tomasa Eliota i do najmodernijih anglosaksonskih i francuskih pesnika. Nije bilo pesnika čije stihove on nije znao. To je bio jedan putujući poetski univerzitet. A spavali smo po raznim mestima: u napuštenim kućama, rovovima, po kasarnama.
Budući da je Rajko Petrov Nogo siroče i da je odrastao u domovima za siročad, on je imao jednu osobinu, a ima je i danas, a to je da spremi krevet kad ustane – a ustaje vrlo rano. Tako sam se jednom u Bileći, u kasarni, u sobi sa desetak-dvanaestak kreveta, probudio i video generala Radovana Grubača sa oficirima kako pokazuje jedan besprekorno namešten krevet, krevet za divljenje. To je bio krevet Rajka Petrova Noga. Možete misliti kako su se čudile crnkinje, sobarice u „Hiltonu“, u Čikagu kad bi ujutru ušle u sobu i zatekle na sirotinjski način spremljen krevet, sa posuvraćenim trouglom.
Rajko Petrov Nogo je sa astmom, narušenog zdravlja, sa pušačkim nogama, bolesnom kičmom, sa čitavim nizom manjih i većih bolesti, vukao tu svoju antologiju po ratištima. A njegova poezija je za to vreme ostajala u senci. Inače, to je jedna čudesna poezija. Uz poeziju Matije Bećkovića, to je jedina poezija koju zaista volim. To je poezija kosmosa, kojom u isto vreme kruže ljudske sudbine, reči, ali i trave, jagode, borovi – kao kupole zamišljenih, srušenih crkava, kao zvonici; poezija gde se vetar meša sa žuborom potoka, gde se pojavljuju najčudnije, već zaboravljene reči. To je, naime, poezija u kojoj se čovek, u tom jeziku, jednostavno okupa, i taj jezik spere iz vas sve naslage ružnih, loših, dosadnih, od upotrebe izlizanih reči, među kojima nažalost živimo. Poezija tome, mislim, i služi, jer pesnici su čuvari jezika. Baš po tome se ističe Rajko Petrov Nogo, čija je poezija potekla iz brda oko Kalinovika i koja ima sve osobine tog jezičkog čistog blaga, koje sija kao grumen zlata ili dragog kamena. Čovek se, dakle, očisti i preporodi slušajući tu poeziju. A čitava priča oko nje je priča o tradiciji, do koje je on dolazio polako i mukotrpno – počev od mladalačkih pesama koje su bile šezdesetosmaške, pune dosetki, žestine,  gneva i prkosa – dok se to sve nije smirilo, umotalo i prekrilo mahovinama njegovog rodnog kraja, čineći jednu meku, divnu materiju. Vrhunac te poezije je pesnikovo otkriće stećaka, ponovno otkrivanje tih poruka uklesanih u kamen; traganje za vezom sa praocima, sa tim nekropolama po hercegovačkim vrletima koje stoje, sa svojim uklesanim figurama, kojima se Rajko najzad vraća tražeći svoje poetsko poreklo i svoju ars-poetiku.
Izgovoreno u filmu o R. P. Nogu, „Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu“, 2006. godine